Test moći Privrednika

Mijat Lakićević Svakako. To je bio odgovor prvog sagovornika NIN-a, istaknutog domaćeg privrednika, na pitanje da li slabi moć Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“. Pre svega zato, glasi obrazloženje, što ih je predsednik Tadić dosta oštro napao već nekoliko puta. I drugi naš sagovornik, takođe iz (doduše finansijskog) biznisa, koji je, kao i prvi, više voleo da mu se ovim povodom ime „ne povlači“ po novinama, iznosi isto mišljenje. Ali i proširuje temu: ne važi to, kaže, samo za „Privrednik“, nego i za privrednike uopšte. Zbog nekolicine ljudi, gde i kad se ne kaže svi znaju da se misli na Beka i Miškovića, i možda još ponekog, na lošem glasu je cela branša. Svi su tajkuni, tj. oni koji su bogatstva stekli na sumnjiv način. Narod u Srbiji uopšte ne voli bogate ljude, primećuje jedan ekonomista stavljajući ovu priču u širi socijalni kontekst. Plaši ih se, pokorava im se, i mrzi ih. To je kod Arčibalda Rajsa odlično opisano: Srbi mogu da idu na bombu, ali na bogata čoveka neće nikad, piše lucidni Švajcarac. Zato danas u Srbiji pojedini biznismeni plaćaju PR agencije da ih „vade“ iz medija, odnosno da spreče da vesti o njima dođu u medije. Sećate se, kaže isti sagovornik, kako je jedan poznati biznismen, kad je Dragan Đilas bio u kampanji za gradonačelnika Beograda, platio klince da pišu one grafite „Đilas tajkun“. (Posle su neki drugi klinci „k“ pretvarali u „f“, da ispadne „tajfun“, ali to je druga priča.) Navedeni primer samo je „mala ilustracija“ veze između biznisa i politike. To jest, partija. Politička stranka je skupa rabota i bez neke pomoći ona ne može da funkcioniše. Banalna računica, recimo, pokazuje da čak i jedna osrednja stranka mora da plaća 160 lokalnih kancelarija, sa 160 čistačica, 400 telefona, 40 automobila, tri telohranitelja... Kad se uporede (zvanični) prihodi i (stvarni) rashodi to je 5:1. U korist rashoda, razume se. Kad se tome dodaju milionske svote koje se troše u izbornim kampanjama, jasno je da redovni prihodi stranaka to ne pokrivaju. Znači da je taj minus na računu neko morao da im isfinansira. Zakon o finansiranju političkih partija, pak, uopšte ne pruža mogućnost da se te pare daju legalno. Iz čega sledi da moraju da se daju tajno, a čim se daje tajno znači da se tu uspostavljaju tajne relacije. S druge strane, srpski tajkuni imaju jasan interes, uvek su nastupali dosta koherentno i stalno pokušavali da se umešaju u vlast, kaže prvopomenuti biznismen. I dodaje da su srpski tajkuni „bez obzira na povremene razmirice, najbolje organizovani tajkuni na svetu“. Na opasku da se u poslednje vreme priča da je Poslovni klub „Privrednik“, po nekim poverljivim i teško proverljivim informacijama, „u rasulu“, naš sagovornik kaže: „Oni su već 10 godina zajedno, krize su neminovne i normalne. I ranije je bilo sukoba. Recimo, kad je bivši direktor ’C marketa’ Slobodan Radulović prevario Miroslava Miškovića. Drugi veliki sukob je bio između Miškovića i vlasnika ’Nelta’, Nenada Šaponjića, zbog čega jedno vreme nije bilo ’arijela’ u ’Delta Maksiju’. Verovatno ima i sad toga, jer kad god su velike pare u pitanju dolazi do sukoba interesa. Ipak, naša tajkunska grupa je bolje organizovana od ruske. Ruska je pod popriličnim uticajem Putina, čega u slučaju Srbije i ’srpskog Putina’ nema. Koliko god da se tajkuni međusobno napadaju, tu ipak postoji vrlo jasna koordinacija kad su ’viši interesi’ u pitanju“. U stvari, Boris Tadić (pre svega, manje i Demokratska stranka) pokušava da napravi distancu prema tajkunima još od izbora 2006. godine. To još više dolazi do izražaja na izborima dve godine kasnije, kada je predsednik Srbije, sad prvenstveno u ulozi predsednika stranke, vrlo jasno u svojim govorima napadao tajkune i obećavao obračun sa njima. Izborni rezultati, odnosno formiranje nove vlade, u čemu je izgleda naš najveći tajkun imao značajnu, ako ne i presudnu ulogu, ovu nameru su bar za izvesno vreme osujetili. Štaviše, nova vlada mandat započinje u znaku pokušaja da se veza krupnog kapitala i politike institucionalizuje i, budimo benevolentni, učini transparentnom. Organizovani su neki „saveti“ i „okrugli stolovi“, sa ministrima, s jedne, i biznismenima, s druge strane. Pokušano je i uspostavljanje socijalno-ekonomsko-političkog dijaloga gde su se prvim dvema grupama pridodali i sindikati (sa LJubisavom Orbovićem na čelu). Sve je to nestalo brže nego što je nastalo. A onda su počeli ti, u stvari nemušti, Tadićevi obračuni sa tajkunima: počev od one floskule o „nepristojno bogatim ljudima“ i poziva da se iskupe izgradnjom („tajkunskog“) mosta, preko kritike njihovog poslovanja sa poreskih rajeva (što se pokazalo kao promašaj, jer em to nije u suprotnosti sa domaćim zakonima em to koristi i veliki broj stranih firmi u Srbij)i; do onog, poslednjeg u tom lancu, „verbalnog mini obračuna“ sa Milanom Bekom posle koga je sve ostalo kao i pre. Sve u svemu, s jedne strane, tajkuni su se pokazali kao prilično tvrd orah, a s druge, politika prema njima se nije pokazala kao dovoljno čvrsta i konzistentna. Za to, doduše, ima i objektivnih razloga, s obzirom na to da su tajkuni oduvek finansirali i vlast i opoziciju i uvek između njih i partija postoje neki dugovi i potraživanja, ako ne iz bliske onda iz malo dalje prošlosti, koji se, međutim, teško zaboravljaju. Sad je sigurno u toku juriš tajkuna na Srpsku naprednu stranku, primećuje ekonomista. NJena prošla konvencija, pred Novu godinu, bila je savršeno organizovana, za to je trebalo mnogo para. Sad će se videti kako će miting, najavljen za 5. februar, biti organizovan; biće hiljade autobusa, to se sigurno ne stiče poslaničkom platom i partijskom članarinom. To neko mora da plati. Dakle, krupan kapital mora da teži da ima uticaj na vlast i on to ima stalno, pitanje je koliko se vlast tome opire. U tome veliku ulogu može da odigra činjenica koliko je ona koncentrisana, odnosno u kojoj meri je podeljena između mnoštva stranaka. Sa vladama u kojima je tako mnogo koalicionih partnera, kao što je to u Srbiji slučaj, mnogo je teže odupreti se tajkunskom zagrljaju. No, ako, kao što je rečeno na početku, moć „Privrednika“ slabi, uticaj države na privrednike jača. S jedne strane, kao veliki naručilac, tj. kupac razne robe i usluga, s druge, još i više, kao preduzetnik, tj. vlasnik sve većeg broja preduzeća i, s treće strane, kao alokator investicija. U sva tri slučaja, ona zapravo daje značajne privilegije pojedinim (odabranim) privrednim subjektima i regionima. Nagrađuje jedne, kažnjave druge. Kao što, recimo, pokazuje najnoviji primer sa dovođenjem „Gorenja“ u Zaječar i „Benetona“ u Niš uz stimulaciju od 10.000 evra po zaposlenom ili plaćanje jednog vebsajta 25.000 evra, tj. bar petostruko iznad tržišne cene. Naravno da se očekuje da na predstojećim izborima onome ko je to omogućio usluga na neki način bude vraćena. Sve to, međutim, ne kvalifikuje Srbiju kao politički stabilnu zemlju sa dobrom investicionom klimom. Naprotiv. Loš rejting koji Srbija ima sa oko dve trećine posledica je političkih činilaca, a tek sa jednom trećinom je rezultat ekonomskih faktora. „Nedozvoljenih radnji“ u odnosima između politike i privrede ima, naravno, i u najrazvijenijim zemljama. Oni koji pogreše idu u zatvor (osim ako nije reč o Italiji), ali pojedinačni slučajevi ne utiču na generalni i generalno dobar odnos biznisa i politike. To bi trebalo da važi i u Srbiji. Dakle, i Beko i Mišković, kao i svako drugi, za nezakonite postupke treba da odgovaraju. Ali, oni ne smeju da budu alibi za neuspeh ukupne privredne politike, a obećavanje obračuna sa njima adut pred svake nove izbore. Uostalom, po svemu sudeći, na tu kartu neće još dugo moći da se igra, možda je već sasvim i potrošena. Hrvatski slučaj U Hrvatskoj, recimo, ima afera možda i većih nego u Srbiji. Uzmimo samo slučaj „Podravke“ i „Hipobanke“, koje vode ne samo do ministara, nego i do samog premijera. Ipak, tamo nije napravljen odijum prema celoj biznis zajednici i odnosi između političkog i privrednog vrha zemlje daleko su bolji nego u Srbiji. Poznavaoci to objašnjavaju prvo time da u Hrvatskoj država (kako-tako) funkcioniše duplo duže nego u Srbiji i da su oni uspeli da naprave diferencijaciju u tom pogledu. I drugo, u Hrvatskoj, kao ni u Sloveniji, nema toliko i tako bogatih ljudi kao u Srbiji. „Todorić je u Hrvatskoj najbogatiji, ali on je vlasnik najvećeg trgovinskog lanca na Balkanu. Mišković nije vlasnik ničeg najvećeg, a mnogo je bogatiji“, kaže jedan sagovornik NIN-a.