Ko šta plaća

Zahtevi za povećanje plata su sasvim očekivani i samo je pitanje kako će se vlada sa njima nositi. Vlada kaže da je povećanje plata prosvetarima nemoguće, zato što bi onda i svi drugi tražili da im se povećaju plate, a za sva ta povećanja para nema. Nema, drukčije rečeno, ko to da plati. To je, u stvari, netačno. Ukoliko bi se sve plate povećale, recimo, za isti postotak, tada bi ili centralna banka morala da značajno pojača svoje napore da ne dozvoli dodatno ubrzavanje inflacije ili bi te povećane izdatke države monetizovala. U prvom slučaju, država bi zaista bankrotirala, to jest, ne bi imala odakle da ispuni povećane obaveze. U drugom slučaju, međutim, inflacija bi anulirala povećanje plata, to jest realnog povećanja ne bi ni bilo, jer bi sve dodatno poskupelo. Da li bi eventualno realne plate čak bile i smanjene zavisilo bi od toga kakva bi se inflatorna očekivanja formirala. Ukoliko bi se očekivalo da će se sa zahtevima za povećanje plata nastaviti, cene bi porasle i brže od plata, kao što je trenutno slučaj, što znači da bi došlo do nominalnog, izraženog u novcu, povećanja plata, ali do njihovog realnog, dakle izraženo u kupovnoj moći, smanjenja. Dakle, sve što bi Vlada i centralna banka trebalo da urade da bi se zaustavili zahtevi za povećanje plata jeste da uvede potpunu indeksaciju plata, recimo, za cene, što je otprilike i zahtev sindikata obrazovanja koji štrajkuju. To je bila preporuka Miltona Fridmana u sličnim okolnostima. Naravno, taj je nauk skup, jer će na kraju morati da dođe do stabilizacije cena, a to obično vodi smanjenju proizvodnje i zaposlenosti. Država, dakle, uvek može da izađe u susret zahtevima za povećanje plata, samo što to zahteva oslanjanje na nešto što je u stvari „argumentum ad absurdum“. To nije način na koji se ovakvi sporovi rešavaju u Srbiji. Iskustvo uči da svi razumeju da zahtevi za povećanje plata imaju smisla samo ukoliko se, obično delimično, izađe u susret onima koji trenutno štrajkuju, dok svi drugi koji bi da dođu do istog sporazuma čekaju u redu. U tom vremenskom periodu kada su jednima plate povećane, a drugima nisu, i dok centralna banka gleda da obuzda inflaciju, plate onih koji dobiju povećanje pre svih ostalih – će realno biti veće. Kasnije, kada se svima izađe u susret, do jedne ili druge mere, inflacija će sva ta povećanja da anulira, kao što je već rečeno. U Srbiji se racioniše inflacija na ovaj način već toliko dugo da nema razloga očekivati neki drugi rasplet. Konačni ishod takvih odnosa među takozvanim socijalnim partnerima – jeste trajno veća inflacija i nestabilan privredni rast. To ne znači ni da su plate suviše visoke, o penzijama i da ne govorimo. To samo znači da je Srbija siromašna zemlja, najpre, a potom i da postoji rasprostranjeno uverenje da je raspodela nacionalnog dohotka i posebno državnih para nepravična. I konačno, da nije uspostavljena makroekonomska ravnoteža, dakle niska stopa inflacije i uravnotežen budžet, na koje bi ljudi bili naviknuti i čija bi korist svima bila jasna. Naprotiv, inflacijom se rešavaju budžetski problemi, a budžetom politički, dok centralna banka to sve na jedan ili drugi način podržava bilo štampanjem novca bilo devalvacijama ili pak jednim i drugim. Što ne znači da će cenu ove, nazovimo je, „politike snalaženja“, i ovoga puta da plati neko drugi a ne oni koji žive od plate – nema ko drugi. Možda ima smisla reći nekoliko reči o još jednoj zabludi o tome ko šta plaća. Svako malo može da se pročita kako država gubi ako se smanje carine ili, u najnovijem slučaju, smanje akcize na uvoz benzina koji se u Srbiji ne proizvodi. Čini se kao da postoji zabluda da carine ili akcize plaćaju stranci i time pune državnu kasu. Međutim, carine i akcize, kao i svaki drugi porez, plaćaju domaći potrošači. Ako je carina više, država ima više prihode, jer domaći potrošači kupuju robu po višoj ceni. Dakle, to što se kaže da država gubi, to je ono što potrošači, domaći, dobijaju. I obratno, to što navodno država prihoduje štiteći domaće proizvođače od strane konkurencije, to je u stvari trošak, gubitak, domaćih potrošača. Kako to neki ljudi umeju da predstave kao nacionalni interes, to već zaista traži dobro objašnjenje. Tačno je, naravno, da viši porezi, jedne ili druge vrste, jesu jedini način da se realno povećaju plate budžetskih korisnika. Naravno, na račun potrošnje poreskih obveznika. Država ne može svima da izađe u susret, ali može da uzme od jednih i da drugima. Na to se, na kraju, svode zahtevi za povećanje plata ili za povećanje poreza ili carina. Da li je to što poreski obveznici i žele, videće se na izborima. (Autor je saradnik bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije)