Ne prepunjavaj tanker

Gojaznost sobom nosi opasnosti po život! To je opšta istina utuvljena u glavu svakog osnovca. Ali, izgleda da je problem gojaznosti preuveličan, bar sudeći po novijim, i zbunjujućim medicinskim istraživanjima. Savremeni nutricionisti sve manje upiru prstom na masne naslage u telu, a sve više na pojavu raznorodnih masti u krvi. Pokušajmo sa razdvajanjem potkožne masti od raznih bolesti koje su u poslednjih pedesetak godina tumačene gojaznošću. To što 8 od 10 mladića već u 25. godini ima višak težine ne znači da su bolesni. Oko 80 odsto dece sa dijabetesom tipa 2 - jeste gojazno, ali 80 odsto gojazne dece nije dijabetično. Kako god gledali, većina srčanih bolesnika i dijabetičara nije gojazna. Bitan je kvalitet krvi. Dok je njen biohemijski sastav normalan, mast je tamo gde joj je mesto. Krv je preplavljena mastima tek kad ćelije, tzv. adipociti – mini tankeri masti – budu prepunjeni, te prosto pucaju. Adipociti, i inače, vremenom postaju porozni, čak i onda kad pripadaju telima onih koji su se tokom života dičili normalnom telesnom težinom i vitkošću. Eksplozije prepunjenih mini tankera masti najčešće su među osobama koje sistematski jedu brzu hranu, a naročito kad je kombinuju sa alkoholom. Destrukcije adipocita utiču na imunski sistem i provociraju sekreciju hormona zvanog plasminogen activator inhibitor-1 (PAI-1 ) čija povišena koncentracija dovodi do bukvalnog zatvaranja arterija u srcu i mozgu. Ništa od ovoga ne menja činjenicu da i preterana količina zdrave hrane i naknadno dremuckanje na kauču loše deluju na svačije telo. Ali, posmatrajmo gojaznost kao nešto što viđamo među potpuno zdravim ljudima, i ostavimo po strani njeno vezivanje za smrtonosne bolesti i iznenadna umiranja. Takvo vezivanje prilično je glupo, jer je u suprotnosti s zdravim razumom. Ukoliko bi se stvari odvijale tako, po gradskim ulicama i trgovima svakodnevno bismo gazili preko mnoštva naših umrlih sugrađana. Sva zapažanja govore da dijabetes, bolesti srca i neki drugi poremećaji nisu uvek posledica gojaznosti, pogotovo kad ova nije praćena masnom krvlju. Ali kad je gojaznost jasna posledica brze hrane, i kad krv zbog svoje gustine jedva teče kroz krvne sudove, sasvim je sigurno da se stvari kreću u lošem pravcu. U poslednjih nekoliko godina većina zemalja suočena je sa iznenadnim porastom broja obolelih od tzv. metaboličkog sindroma H čiji su dominantni simptomi dijabetes, uslovljen nenormalnom otpornošću na insulin i visok nivo holesterola. Sindrom H saputnik je gojaznosti, ali i mršavosti. Nedavno sam čitao izveštaj dvojice eksperata, Rodžera Angera i Filipa Šerera, doktora iz Dalasa (SAD), koji su napravili pregled nekoliko najvećih istraživačkih studija o ulozi masnih ćelija u organizmu ljudi i miševa. Ovaj naučni dvojac naročito je vodio računa o sudbinama onih ljudi koji zbog genetičkih razloga ne mogu biti gojazni jer nemaju sopstvene adipocite. Ustanovili su da ti ljudi, iako bez trunke masti u svojim telima ukoliko daju prednost brzoj hrani, ipak ulaze u metabolički sindrom mnogo pre nego njihovi debeli i preuhranjeni parnjaci. To ih je navelo na zaključak da gojaznost štiti telo od preteranog unošenja loše hrane, tako što stvaranjem masnih potkožnih naslaga drži zasićene masne kiseline dalje od krvi. Samo onda kada adipociti od kojih je sačinjena potkožna mast više nemaju kapaciteta za dodatnu akumulaciju, počinju problemi. Ćelije polako bubre, a podbradak, stomak i bedra godinama se šire. Ipak, u većini takvih slučajeva telo je zdravo. Tek posle ulaska u zrele godine, membranozni omotač adipocita slabi i puca, a njihov sadržaj odlazi u krvotok. U krvi dominiraju zasićene masne kiseline, raznose se do jetre, pankreasa i srca i provociraju prve simptome metaboličkog sindroma. To se uklapa u ono što već znamo o gojaznosti i bolestima kao zajedničkom fenomenu vezanom za životno doba. Statistički gledano, gojaznost mladog i zdravog sveta nije bolest već samo estetski problem, koji su nametnuli neki modni kreatori, ljubitelji anoreksičnih lepotica, više-manje, kadaveričnih šetačica po modnim pistama. U jednoj studiji iz 2008. godine, vidi se da polovina preuhranjenih i trećina gojaznih osoba ima odličan metabolički profil, dok četvrtina onih vitkih, skoro providnih, ima znake metaboličkog sindroma (Archives of Internal Medicine, sveska 168, str. 1617) Kad se sve složi, pred nama se javlja rešenje zagonetke. Nije problem u debljini i masnim naslagama. Problem je u brzoj (čitajte lošoj) hrani, u godinama života i u napuklim adipocitima, masnim mini tankerima, čiji sadržaj zajedno sa PAI- 1 odlazi u krv. To je početak bolesti. Nadalje, događaji su predvidivi.