Vidimo se u aprilu

Političari, novinari i ostali posmatrači se nikako neće složiti da li je na velikom mitingu opozicije bilo 55.000 ljudi, kako procenjuje policija a mediji joj prvi put u poslednje dve decenije veruju, ili se 5. februara u podne okupilo više ljudi nego na bilo kom drugom mitingu, kako tvrde organizatori. Od detinjastih licitacija da li se 55, 90 ili 125 hiljada ljudi tog dana okupilo pred Skupštinom, neuporedivo je važnije da se tog dana u centru prestonice skupilo više nezadovoljstva i socijalnih frustracija nego što može da podnese vladajuća koalicija, čije se jedinstvo kruni gotovo istovetnim tempom kao što se prazni državna kasa. I dok mediji svakodnevni javljaju da se stari štrajkovi nastavljaju a novi najavljuju, nad građanima Srbije kao da lebdi nekoliko sasvim jednostavnih pitanja - hoće li se sindikalni i politički protesti sresti u naredna dva meseca, može li i vlast i opoziciju iznenaditi neki socijalni požar i šta će to Tomislav Nikolić preduzeti ako mu 5. aprila posle podne, dok bude sedeo na parčetu stiropora, jave da Tadić uopšte na razmišlja o raspisivanju izbora. Opozicioni miting se može tumačiti na hiljadu načina ali je gotovo izvesno da njegove posledice ne ostavljaju preveliki manevarski prostor ni Borisu Tadiću, niti njegovom glavnom oponentu Tomislavu Nikoliću. Prvi će od poletnih strategija i projekata za budućnost čitavu politiku svesti na prilično banalan cilj – da Vlada izgura mandat do kraja ili da raspiše vanredne izbore kada ona to bude htela, a ne opozicija. A Nikoliću, kao čoveku prema kojem se kotrlja vlast ali bi takođe mogla da ga pregazi i ode u nepoznatom pravcu, ostaje da meri stepen nezadovoljstva, dozira inicijativu i vodi računa da se ne preigra u trouglu između Brisela, vlasti i sopstvenih birača. Programski direktor CeSida Đorđe Vuković smatra da miting nije promenio političke odnose u Srbiji i da februarski skup treba posmatrati kao jednu u nizu akcija kojom SNS jača sopstvenu infrastrukturu i pokazuje da je nesumnjivo velika, i dobro organizovana stranka. “Za mene je najveći utisak ovog mitinga to što se okupio zaista veliki broj ljudi, koji su veoma nezadovoljni i frustrirani, ali ni govori, ni parole nisu izašle iz granica političke pristojnosti. Svesni smo da raste nezadovoljstvo građana politikom Vlade, ali to ne znači da raste broj glasača opozicije, već da raste broj apstinenata koji su se razočarali u neku od vladajućih stranaka. Budući da vlast ima nesumnjivu medijsku nadmoć nad opozicijom, naredne izbore će odlučiti u kojoj će meri DS uspeti da nametne teme izborne kampanje – ako to budu Evropa ili Kosovo, u prednosti će biti vladajuća koalicija jer su tu naprednjaci samo bleda kopija vlasti, ako kampanjom budu dominirale socijalne teme, kao što su nezaposlenost, korupcija i siromaštvo, onda su nesumnjivo u prednosti naprednjaci”, zaključuje Vuković. Posmatrači će rado reći da je Nikolić, u uverenju da svaki dan ove vlasti njemu donese bar hiljadu novih glasača, do sada čekao da se vlast potroši i kompromituje, ali bi 5. februar mogao da se označi kao datum kada su zamenjene uloge na političkoj sceni pa je Nikolić postao proizvođač vesti i akcija dok je Tadić postao lider koji čeka greške opozicije. Jedan uticajni član DS će reći da je takva konstrukcija pojednostavljena ali da je svakako sada počela otvorena politička utakmica, u kojoj će naizmenično napadati i primati golove i vlast i opozicija, dok je do sada opozicija čekala da vlast nastrada na zadatku i da ona preuzme vlast bez ikakve borbe. “Sve je tu moguće, ali posle mitinga nekako ne verujem da bi se moglo dogoditi da bude nerešeno, tj. da se formira velika koalicija”, reći će sagovornik NIN-a, koji samouvereno i ironično dodaje da ne veruje da neko ko se plaši da bi u aprilu mogao da nazebe može da preporodi Srbiju. Kao u nekoj partiji pokera, u naredna dva meseca će se bitka između vlasti i opozicije lomiti na tome ko ima slabije živce, veću sposobnost blefiranja ili, možda, veće devizne rezerve. Iako su odnosi u vladajućoj koaliciji počeli da se ljuljaju, a neke članice već sada razmišljaju kako da prežive naredne izbore, Nikolić nije ni pokušao da od svoje stranke napravi sigurnu kuću za prebege iz Tadićeve koalicije. Na drugoj strani, sagovornici iz vlasti će reći da do sada nije posvećena velika pažnja opoziciji jer je zemlja imala veće probleme (od Kosova, ekonomske krize do usporavanja evropskih integracija), ali će tek posle mitinga početi da radi ozbiljnije na slučaju grupe Nikolić i drugovi. Vlast će biti spremna na jačanje prijateljske komunikacije sa naprednjacima pod evropskim pokroviteljstvom, ali i, ako to Nikolić odbije, za otvoreni sukob, gde će čitava državna mašinerija raditi na Kariću, Velji ali i rivalstvu između Tome i Vučića. Kao najznačajniji detalj sa mitinga se izdvaja Nikolićevo upozorenje Cvetkoviću da ne prodaje Telekom, te da potencijalni kupci moraju da znaju da firmu nisu kupili po pravoj ceni. Ta poruka je suštinski važna jer izgleda da se čitava strategija vlasti vrti samo oko te privatizacije, te da bez prodaje Telekoma čitava visokospinovana politika deluje kao lažni rols rojs, čiji gazda nikako da skupi pare za gorivo. Miting naprednjaka je samo potvrdio javnosti ono što je bilo jasno i pre njega, ali se nije nikada eksplicitno saopštilo – da nema ozbiljnih šansi za saradnju Nikolića i Koštunice. Neki komedijant slučaj se, čak, potrudio da se i Iliću i Nikoliću po prvi put u političkoj karijeri i istog dana dogodi lapsus u kojem, pored Tadića, prozivaju DSS, odnosno Koštunicu. U samom DSS-u to doživljavaju kao deo ranije dogovorene zajedničke strategije DS i naprednjaka na marginalizovanju te stranke, ali neki analitičari sve češće prave paralele između DSS i SPO koji nije primetio da se 2000. godine Srbija priprema za referendum za i protiv Miloševića. Da bi se ostvario taj politički rimejk, u takvoj igri bi morali da učestvuju i Dačić, i Čeda Jovanović i Dinkić i vlasnici krupnog kapitala i sitnih političkih interesa, ali izgleda da su samo Tadić i Nikolić raspoloženi za stvaranje dvopartijske Srbije. Dvojica lidera se tu nalaze u veoma kontradiktornoj situaciji jer su kroz uspostavljanje civilizovane, ponekad i sasvim partnerske komunikacije nastavili proces stabilizacije Srbije koji je počeo Koštunica ali je ekonomska kriza u savezništvu sa domaćim javašlukom bila dovoljna da se u Srbiji destabilizuje sve osim političkih odnosa. Tadića i Nikolića, ma šta mislili jedan o drugom, baza tera na politički sukob. Ili kako to plastično objašnjava jedan opozicionar, DS i SNS su se programski veoma približili ali su se u međuvremenu njihovi birači tolikom socijalno i ekonomski udaljili da niko ne može da zaključi kako žive u istoj državi. Tako će partijske elite u narednom periodu morati da velike programe svedu na običnu zaštitu sopstvenih birača, bilo da je reč o čuvanju privilegija, pravu da se izvrši preraspored u dodeli privilegija ili, što svi govore a slabo ko veruje, da se uspostavi društvo u kojem partijske knjižice imaju značaj samo na kongresima ili skupštinama stranaka. Za sociologa i istraživača javnog mnjenja Srećka Mihajlovića, za društvo je najvažnije da socijalno nezadovoljstvo bude pod nekom vrstom političke ili sindikalne kontrole jer je i za vlast a donekle i za opoziciju opasno “ako se u ovako eksplozivnoj situaciji socijalno nezadovoljstvo ispoljava spontano, neorganizovano, jer smo videli u Južnoj Americi a u skorije vreme i u zemljama južnog Mediterana kako se to završava”. Pored štrajka prosvetnih radnika, Srbiji se spremaju štrajkovi policajaca, zdravstvenih radnika i drugih socijalnih slojeva, koji kao da znaju da pred sobom imaju sve slabiju vlast, sve jaču opoziciju i poslednje budžetske rezerve za vanredne prilike. “Nije pametno da vlast potcenjuje domete mitinga opaskama da nisu videli šta oni nude, kakav im je program, jer je reč o novoj stranci koja je do prvih izbora u stalnom grču da zadrži stare i dobije nove pristalice. Za njih je najznačajnije da su demonstrirali kako su velika stranka, koja uspeva da motiviše svoje članove i da pri tome raščisti sa kim mogu a sa kim ne mogu da idu na izbore ili posle njih. Za vlast ne bi bilo pametno ako bi i pre raspisivanja izbora krenula u frontalni rat protiv Nikolića jer bi pre sučeljavanja sa naprednjacima DS morala da se obračuna sa mangupima u vladajućim redovima čak i ako nije reč o članovima DS jer će na kraju odgovornost za svaku aferu biti usmeravana ka najvećoj stranci”, ocenjuje Mihajlović, napominjući da ni insistiranje na marginalnosti stranaka koje vode Ilić, Karić ili Vulin ne može da donese neku korist vlasti “jer se sećamo da su u DOS-u bile i marginalnije stranke”. Iako se na čuvenom novogodišnjem sastanku lidera kao najvažniji cilj vladajuće koalicije izdvojilo širenje optimizma, svega mesec dana posle tog sastanka kao da je u nekom kabinetu zaključeno da bi svako širenje optimizma bilo kontraproduktivno ali bi nekog efekta moglo da ima širenje ravnodušnosti, apatije u opozicionim redovima. Tako su brojni eksperti, dojučerašnji otvoreni ili bočni advokati vlasti, počeli da horski priznaju kako je vlada loša ali i da opozicija nema program i kadrove. Mora se priznati da nisu ostavljali brojeve telefona za slučaj da opoziciji budu iznenada potrebni stručnjaci univerzalne upotrebe. Posmatrajući političku scenu Srbije u kojoj se može naći sve osim politike, neki sociolozi će reći da će vladajuća elita polako ali sigurno gubiti birače ali će i dalje imati apsolutnu prednost među intelektualcima, umetnicima, novinarima, dok će telo opozicije postajati sve veće, ali ne i glava. Zato će se glavna bitka u narednom periodu za naprednjake voditi na području ljudskih resursa, angažovanju kadrova koji nisu došli u SNS nakon što su izbačeni iz jedne ili više stranaka, nego zato što je vrh stranke procenio da bi oni mogli da budu deo tima koji vodi državu. Veliki opozicioni miting bi, kao i svi veliki skupovi u Srbiji, mogao da bude upamćen po čudnim spojevima Vulinovih arhikomunističkih parola i poštovatelja lika i dela odbeglog kapitaliste Karića, plakata ispisanih na engleskom jeziku (“game over, Tadic time 2go, election now, Serbian progressive party”) pesmama repera Marčela i Beogradskog sindikata koje su s pažnjom slušali ljudi koji u životu nisu izgovorili reč engleskog, niti čuli jednu rep-pesmu. Ali ono po čemu bi naprednjački skup zaista mogao da bude upamćen jeste neobjašnjiva mešavina velikog nezadovoljstva i ništa manje discipline pristalica opozicije. Dvadesetak minuta posle završetka mitinga, na platou ispred Skupštine Srbije su se videli samo omladinci SNS kako skupljaju papire, kese i konzerve. Kako sada izgleda, isti omladinci bi u aprilu na isto mesto mogli da donesu nekoliko hiljada kvadratnih metara stiropora, ali nije izvesno kada bi oni mogli da budu sklonjeni. PORTRET: Zoran Stanković Patolog po meri naroda Ako je za prethodne ministre zdravlja postojala dilema da li su ili ne stručnjaci za medicinu (mada to nikako ne određuje kvalitet rada u ministarskoj fotelji), kada je u pitanju general-major Zoran Stanković – nema je. Niko, apsolutno niko, ma iz koje stranke, struje ili ideologije dolazio ne može da ospori da se radi o jednom od najeminentnijih stručnjaka za sudsku medicinu koga smo ikada imali. Uostalom, to potvrđuje i činjenica da je tokom istrage o zločinima protiv čovečnosti na prostorima bivše Jugoslavije uradio više od 5.000 obdukcija, a da je njegovo znanje potvrđeno i od strane Ujedinjenih nacija u kojima od 1994. radi kao patolog forenzičar. A o objektivnosti u poslu govori činjenica da godinama uspešno sarađuje sa Haškim tribunalom. Uostalom, bez problema je svedočio na suđenju Vojislavu Šešelju i tokom iskaza pomenuo događaj u kome su ga napali likovi sa kokardama dok je radio obdukciju nad 114 otkrivenih tela. „Pred mrtvima se osećam odgovornim. Ne mogu da dozvolim manipulisanje nalazima“, objasnio je. Osim impozantne profesionalne biografije, dr Stankovića opredeljuje još nešto: ne voli nered oko sebe. A pokušaj da ga sredi do sada ga je direktno koštao jedne funkcije – načelnika VMA i indirektno – ministra odbrane gde je deo mandata bio u vladi SCG, a deo u srpskoj. Ali, za razliku od svog prethodnika dr Milosavljevića, nije biran i reizabiran na mesto ministra, već se nakon te funkcije našao na mestu profesora kriminalističke medicine. Na mesto načelnika VMA je došao kada se pričalo da postoji podela na dve struje koje bi trebalo pomiriti, a zatekao je, kako je sam rekao „ligu suprotstavljenih timova“. I počeo je da sređuje: prvo je poslao u penziju Miloševićev kadar (imali su uslove za penziju ali ne i stručnost za mesta na kojima su bili), nakon toga se posvetio preispitivanju finansija, da bi se na kraju obrušio na farmakomafiju i državne organe. E, tu su državni organi odlučili da je dosta i smenili ga. Međutim, samo nekoliko meseci kasnije, kada su unutar ministarstva odbrane počeli problemi sa ministrom Prvoslavom Davinićem, tadašnji premijer Koštunica je doneo odluku da mu ponudi njegovu fotelju kao „čoveku koji uspešno gasi požare“. A da bi opravdao poverenje koje mu je dato, već prve nedelje je morao da vidi šta će sa aferom „satelit“ sa kojom ni srpski ni crnogorski državni vrh nije mogao da se izbori. Svoj položaj je shvatio veoma ozbiljno, pa je na jednu od izjava i tadašnjeg i sadašnjeg predsednika Tadića u vezi sa satelitom reagovao rečima: „To je jedna od brojnih neodgovornih izjava predsednika Tadića. Da ne kažem da je neozbiljna“. Pet godina kasnije, ponovo mu je ponuđena ministarska fotelja, uz obrazloženje da je on „po meri naroda“. I nered. Pod uslovom da ga entuzijazam u međuvremenu nije napustio, neće biti lako ni njemu, ali još manje drugima koji će biti predmet njegove istrage.