Teško podnosimo tuđi uspeh

Prostorije u novobeogradskom Bulevaru Mihaila Pupina, na sedmom spratu nove poslovne zgrade, sa pogledom na Beogradsku arenu. Nameštaj još nekompletiran, postavljen pre tri nedelje. Miris novog početka, pod firmom BNM Internacional, za Miodraga Babića, jednog od vrhunskih srpskih menadžera koji je do 1. septembra prošle godine bio gotovo trideset godina na čelu vršačkog Hemofarma. Nova kompanija će se baviti investicionim savetovanjem i upravljanjem projektima, a u perspektivi će biti uključena i u poslovanje u oblasti farmacije. Gotovo sve što je razvijano i stvarano u Vršcu u protekle tri decenije – Hemofarm koncern, stambeno naselje za zaposlene, hotel visoke kategorije, sportsko-kongresni centar Milenijum, pripisuje se u zasluge Babiću koji je sa svojim saradnicima u provincijskom gradu stvorio uglednu poslovnu klimu. U ekskluzivnom razgovoru za NIN, Miodrag Babić govori o novim poslovnim izazovima, pređašnjim uspesima, srpskim ekonomskim problemima, našem mentalitetu, biznismenima i Klubu „Privrednik“ i naglašava da ga politički angažman ne zanima. Na pitanje zašto se odlučio za ime BNM (Babić Nedeljka Miodrag), naš sagovornik odgovara da želi da da lični pečat svom aktuelnom projektu: „Počinjem nanovo i želim da to bude jedna mala, časna i uspešna firma za koju garantujem svojim imenom“. Kako je početi iznova? Vi ste tokom protekle tri decenije gradili Hemofarm koncern... Rano mi je da se sasvim povučem, iako bi trebalo da se opustim i više uživam u plodovima ranijih uspeha. Mislim da je rano za to i da bih mogao još 5-6 godina da radim dobro, da svoja iskustva, umeće i kontakte iskoristim za opšte dobro, svoje i svojih saradnika. To je motiv. To su mi savetovali i moja porodica i prijatelji. Zanimljivo, u našoj smo porodici, nekako u približno isto vreme, različite nove poslove otpočeli trojica - mlađi sin Aleksandar, stariji Vladimir i ja. Firmu Fortis tim u čijem se sastavu nalaze Zen apoteke vodi Aleksandar. On je diplomirao marketing i menadžment u Milanu. Vladimir je magistrirao poslovnu ekonomiju u Nemačkoj, godinama vodio marketing i prodaju koncerna, a nedavno je osnovao svoju firmu za poslovno savetodavstvo. Napustili ste čelnu poziciju Hemofarma 1. septembra 2010, posle gotovo tri decenije rada. Menadžerski ugovor vam ne dozvoljava da se godinu dana bavite poslovima iz oblasti farmacije? To je takozvana zabrana konkurencije koja je dosta često u ugovorima, a gotovo obavezna u ugovorima strateškog menadžmenta. Ona tokom ugovorenog perioda štiti kompaniju od mog prelaska u konkurentsku firmu. Imao sam priliku da radim za svetsku kompaniju kakva je Hemofarm. Sarađivao sam sa profesionalcima. Zajedno smo, u jednom malom mestu, razvijali veliku kompaniju, otišli na vodeća svetska tržišta Amerike, Rusije, Nemačke, Kine i vratili se sa rezultatima. Dobio sam priliku, izborio sam se za priliku, da pokažem da se iz jedne male zemlje, kao što je Srbija, uistinu može stići u svet i ući u konkurenciju visoko-tehnološkim proizvodom. Lek je simbioza svega najboljeg iz različitih znanja, od tržišnih, preko medicinskih i farmaceutskih, do tehnološko-proizvodnih i mnogih drugih. Voleo bih da Srbija ima više takvih brendova i proizvoda u svojoj ponudi. Sa nemačkim biznisom i kapitalom sarađivali ste 30 godina. Kako ste se razišli? Moja poslovna karijera počela je sa Nemcima. Bio sam stipendista hemijske fabrike Briksol u Vršcu, osnovane 1926. godine pod tim imenom. Tada sam počeo da sarađujem sa Nemcima i to je bilo i ostaće moje opredeljenje. Nijedno loše iskustvo nisam imao sa nemačkim firmama. Sa ponosom mogu da kažem da je i saradnja sa Štadom bila puna međusobnog razumevanja. Nakon preuzimanja, unapredili smo još mnoge stvari u Hemofarmu, a sa druge strane smo bili od koristi Štadi. Iz perspektive malih akcionara, najbitnije je da je vrednost akcija uvećana oko sedam puta. Naravno, to je važilo samo za one sa strpljenjem. Dakle, nije bilo nesporazuma sa Štadom, niti svađa sa Nemcima? Nije bilo svađe. Uputio bih vas na intervju koji je „Politici“ dao moj prijatelj, Hartmut Reclaf, predsednik Štada grupe. Retko pravo na različitost mišljenja treba poštovati. Imao sam drugačije poglede na procese reogranizacije koji se sprovode u Štadi. Možda grešim, možda sam delimično i u pravu, ali to sada nije bitno. Ono što radim, radim svim srcem i želim potpuno da verujem u to... Ionako sam i sam planirao da se povučem. Izvesni procesi implementacije, reorganizacije i neka druga događanja na domaćem tržištu, kao što je izražena nelikvidnost vodećih veledrogerija, što je Hemofarm kao najvećeg proizvođača lekova izložilo prevelikom riziku, teško su mi pala, kao i Štadi. To je nešto na šta nismo mogli da utičemo, a pogađalo nas je kao kompaniju. Šta može da se krije iza formulacije da se ne slažete sa reorganizacijom u Štadi? Ne u Štadi. To je pitanje pozicije, na neki način raspodele, raportiranja, odgovornosti. Svaka organizacija ima svoje slabosti i prednosti. Ne bih detaljisao, ali sve to zajedno stavlja u drugačiji položaj Hemofarm. Velike kompanije vole da upravljaju iz jednog centra, ali ja sebe u tome nisam video. Nemam šta da zameram; imam pravo da izaberem. Bilo je zamerki na kašnjenje u naplati potraživanja za isporučene lekove državi. Da li se sećate vremena kada je moralo da se čeka godinu dana na naplatu potraživanja? Ne, nikada ranije nije bilo toliko čekanja. Nikad! Ovo je zaista neshvatljivo. Maksimum je bilo čekanje šest meseci. Krajem ’80-ih najkraći rokovi naplate su bili u Sloveniji - 10 dana, u Hrvatskoj - do mesec dana, a u Srbiji - do 60 dana. Kako se išlo južnije, rok je bio duži. Kada ste vi došli u kompaniju, Hemofarm je imao 314 zaposlenih, a kada ste otišli 3.300; koncern je porastao više od deset puta. Šta ste naučili od Nemaca što vam je moglo koristiti u razvijanju preduzeća? Naučio sam puno o poslovnosti. Imao sam odgovornost za datu reč. Sa jedne strane, imao sam njihovo veliko poverenje. Mnoge stvari smo znali da završimo na reč koja se pamtila i poštovala. To je ono što bih istakao kao racionalno. Međutim, i oni su različiti. Nisu uvek u svemu pozitivni. Ali, u poslovnom smislu karakteristična im je preciznost, odgovornost prema partneru, sigurnost u sistem koji stoji iza njih. Tamo je mnogo lakše biti privrednik ili biznismen. Imate iza sebe državu koja će vas zastupati ako dođete u teškoće. Komore su im izuzetno dobre, kao i državne kreditne institucije. Nemci, dakle, imaju dobre uslove za poslovanje. Kakvi su uslovi za poslovanje u Srbiji danas? Gde vidite probleme? Naša tranzicija traje jako dugo. Setimo se kada je donet prvi Zakon o vlasničkom prestrukturiranju. Te 1989, u vreme Ante Markovića – ”Pretvaranje društvene svojine u druge oblike svojine...”. Od tada traje naša tranzicija, a to je za savremeno poslovanje dugo, predugo, preskupo. Naša bivša braća iz SFRJ imala su mnogo manje problema i prošli su bez sankcija. Mi tranziciju prolazimo duže, uz sankcije i sva dodatna ideološka opterećenja. Ali, sada, mnogo godina kasnije, dokle smo stigli? Da bismo na to odgovorili prvo treba da se zapitamo: po čemu je Srbija poznata, kao izvoznik? Po obojenim metalima, čeliku, poljoprivrednim proizvodima, izvozu šećera i - lekova. Kraj spiska. Da bismo to promenili i bili bolji izvoznici, trebalo je odlučiti šta je ovoj državi prioritet, stvoriti konsenzus, sačiniti proizvodne klastere i sve što se na to naslanja, pa da onda izvozimo gotov proizvod sa visokim stepenom prerade, sa puno našeg znanja i umenja, po savremenoj tehnologiji. Zašto posle 2000. nije došlo do promena u pravcu realizacije strateški smislenog pravca? Tzv. strategije pravimo svaki čas, ali nijednu ne ostvarujemo? Strategiju moraju da napišu ljudi iz prakse koji znaju i iskusili su svoj posao. Uz sve poštovanje za one koji pišu brojne strategije, naravno da treba da učestvuju i teoretičari, ali te strategije treba realizovati. Na primer, imamo strategiju za farmaceutsku industriju koja pak nikad nije verifikovana u Vladi. U čemu je onda problem? Kada se savesno pripremi tako nešto, kao što smo mi uradili, a ne bude prihvaćeno, onda nemam komentar. Kada smo formirali udruženje „Privrednik“ i počeli da pružamo inicijative, bilo je komentarisano da se ponašamo kao „vlada u senci“. A mi i dalje samo pokušavamo da unapredimo ili sugerišemo napredna rešenja. Nastojimo da budemo konstruktivni u svojim sugestijama i, naravno, nekad zastupamo interese grupe. Nije to ružno; gledao sam i u Americi kako se to radi. Mislite da se prerano ušlo u otvaranje privrede posle 2000. godine? Čim to izjavite, oni kažu – bojiš se konkurencije!? To su jeftini štosevi teoretičara liberalne ekonomije. NJima treba poslati fakturu za ove nesreće; nemanje posla, za manje prosečne plate nego u zemljama u okruženju. Taj neoliberalni koncept je uzrok mnogih naših problema. Da li je neko imao šanse da im se suprotstavi? Niko! Ja sam se sa njima i na javnoj sceni raspravljao. Ovoj vladi sad pristižu te fakture na naplatu. Pa, kako je onda trebalo da se otvara tržište? Važno je bilo i da ne ostanemo malo, zatvoreno tržište? Trebalo je da se otvaramo pažljivo i postepeno, kritički. Meni je ministarka finansija Slovenije 2002. godine rekla da je čudi što ne korigujemo kurs, što ne obaramo vrednost dinara zbog izvoza, jer kazala je – „mi to radimo redovno sa tolarom, da bismo podsticali izvoz; čim izvoz malo popusti, mi spustimo tolar...“. A u Srbiji – ne. Naprotiv, godinama je veštački vezivan dinar za marku. Zadužuje se, veštački pojeftinjuje uvoz, a poskupljuje izvoz. A gledajte Kineze! Pa, Amerika ih moli da juan devalviraju, a oni neće! Dakle, posle 2000. godine smo nekritički ušli u ogroman uvoz, sve nam se činilo jeftino. Dobro, bili smo svega željni posle sankcija, ali se u tome preteralo. Trebalo je da se usvoje mere kojima bi se pomogao razvoj proizvodnje, da investitori shvate da ovde treba da proizvode, a ne samo da nam ”uvaljuju gotovu robu na kredit”. Velikim svetskim kompanijama treba jeftina radna snaga. Ja se zalažem za reindustrijalizaciju Srbije, jer skoro sve što je ostalo u ovoj industriji je u velikoj meri zastarelo, tehnološki, tehnički i to što mi sad nudimo ne treba nikome. U redu, reindustrijalizacija, ali koliko je u ovakoj lošoj ekonomskoj situaciji doprineo model privatizacije i loši rezultati privatizacija? Ponavljam, prvo: dugo trajanje tranzicije. U tom kontekstu je iscrpljeno mnogo kvaliteta i vrednosti. Posle promena 2000. došlo je do ubrzanja privatizacije, čak do nestrpljenja u tome. To se i sad oseća, jer se čak i neki nacionalni resursi olako tretiraju - eto, prodaćemo i to. A šta onda? Čime upravljati? Kakav ćeš uticaj imati na tokove u svojoj zemlji ako sve poluge kojim ekonomija može da se usmerava predaš u druge ruke?! Naježim se od pomene privatizacije EPS-a. Pa to je najveći resurs koji ova zemlja ima. A šta kažete za Telekom? Tu ima različitih mišljenja. Nisam kompetentan. Ipak je tu novija tehnologija, novi biznis. LJudi iz te sfere kažu da je Telekom u dosadašnjem razvoju dostigao svoj maksimum i da ima rezona za prodaju. Ali, svejedno, to treba gledati kao porodično blago. Mislim da je sad prilika da se iz tih eventualnih para planski ulaže u stvari koje država treba da radi, na primer, infrastruktura. Hrvati su dobro uradili i stvorili infrastrukturu. Jeste da su se zadužili, ali su mnogo toga napravili u toj oblasti. Da. Ali su imali i afere i korupciju u toj izgradnji. Da li veliki infrastrukturni projekat uvek mora da bude povezan sa korupcijom? Ne mora, ali se dešava, čak i u Nemačkoj, u Americi. „Zalepi se“ novac za prste? Nesavesni ljudi dođu u situaciju: pruži im se prilika kada nema dovoljno nadzora. To se može svuda desiti. Treba uvek kontrolisati. To je kao i kriminal. I korupcija mora biti kontrolisana i suzbijana, ali je, nažalost, nikad nećete ukinuti. Kako mi to da uradimo u Srbiji koja je jedna od najkorumpiranijih zemalja? Za javne nabavke nam predstavnik EU kaže da je milijarda evra otišla u koruptivne svrhe? Voleo bih da nam daju i specifikaciju te milijarde. Ima mnogo neodgovornih izjava, ljudi moraju da shvate da iza reči moraju da stoje. Sa druge strane, oni žele da nas stalno drže u ćošku sa osećajem krivice. Takav odnos ne prihvatam, jer sam ponosan na našu zemlju. Ono kroz šta smo mi prošli, ne verujem da bi bilo ko u Evropi mogao da proživi. Realno gledano, mi smo čudo, šta smo sve izdržali i preživeli i trebalo bi na to da budemo ponosni. Treba stalno da ih podsećamo na ’90, na sankcije, na bombardovanje ’99. Zato se zalažem za čuvanje samopoštovanja i ponosa, jer tek to može stvoriti novu snagu i bolju poziciju za našu Srbiju. Da li sada, kada niste na čelnoj poziciji u Hemofarmu, i kada krećete u sopstveni biznis, drugačije gledate na poslovanje u Srbiji? To nisu uporedive kategorije. Nisu ni odgovornosti, niti mogućnosti, iste. Voditi veliku kompaniju je velika šansa, ali i velika odgovornost. Samo za zarade izdvoji se npr. mesečno 5 do 6 miliona evra. Svaki dan kroz kapiju izađe roba u vrednosti od milion evra... To je ogromna odgovornost. A mala kompanija kao što je ova, zamišljena je da bude maltene umetnički biznis. Više je to servis iskustva i podrške mojim sinovima i prijateljima, ali i svima koji žele sa nama da rade. Ima i ulaganja u nešto što u međuvremenu ocenim da je korisno, počev od poljoprivrede. Otkud interes za poljoprivredu? Suvlasnik sam preduzeća zajedno sa prijateljem Milosavom Šupićem i poznatim industrijalcima – porodicom Vaki iz Bolonje. Firma se zove Eko agri Srbija. Privatizovali smo je, a bila je u očajnom stanju. Sada ima oko 80 zaposlenih. Osnovna proizvodnja za sada su žitarice: pšenica, kukuruz, soja, suncokret, uljana repica. Kupili smo vrhunsku američku opremu za navodnjavanje na 600 hektara od ukupno 2.800 hektara kojima raspolažemo. Tu ćemo proizvoditi semenski kukuruz, semensku soju, a počećemo i sa organskom proizvodnjom povrća. Planiramo i da se bavimo stočarstvom – uzgojem junadi. Nameravamo da stvorimo poštenu kooperaciju sa seoskim domaćinstvima, da im pomognemo da zarade. Vi ste zaradili dosta novca tokom svog radnog veka. Šta mislite, odakle taj odijum prema tajkunima, bogatim ljudima, uspešnima iz sfere biznisa? Zato što ne znamo da razdvojimo kukolj i žito. Često teško podnosimo tuđi uspeh. To nam je karakterna, ”nacionalna” crta i lakše nam je to da uvek prebacimo u sferu sumnje i da stavimo pod znak pitanja nego da ikom kažemo - bravo, ovo si sjajno uradio. Koliko je trgovina uticajima, ekonomskim ili političkim, presudna za uspešno poslovanje u Srbiji? Kao uslov za poslovanje, to nije potrebno. Ali ljudi možda podlegnu nekad želji da preskoče neke stepenice, da brže idu napred. Podlegnu nekoj potrebi da se nekom obrate da im pomogne, da im skrate proceduru. Ima toga, ali nije presudno. Pa, kakvo mi onda društvo gradimo kada imamo zakasnelu tranziciju, visoku inflaciju, neuspele reforme, slabe institucije? Svejedno, mi ipak funkcionišemo. Mi nismo prezadužena zemlja. Ali se zadužujemo neprekidno... Treba pripaziti. Najpre nam devedesetih godina nije bilo omogućeno da se zadužujemo, sreća naša (smeh). Ako je išta dobro, to je bilo dobro. Sa druge strane, ako bismo mi, pošto je sada jeftina radna snaga, iskoristili to da razvijemo nove i obnovimo privredne grane koje su od strateškog značaja, a u međuvremenu su se urušile, pa da time angažujemo veliki radni i intelektualni potencijal koji to željno očekuje - to bi bio i najbolji izlaz iz ove situacije, iz ovog stanja u kojem se nalazimo. Hrana treba da bude jedna od glavnih privrednih grana ove zemlje. Jedna od najznačajnijih jer će hrana i voda u skoroj budućnosti biti najvažniji resursi, čak i ispred nafte. Zato ulažete u poljoprivredu? Između ostalog. Realno, perspektivno gledano, to je pravac razvoja. Mislim da je naša šansa da te resurse valorizujemo, da programski krenemo sa jednom stabilnom i snažnom vladom, da planski radimo. Mi smo jedan neuređen stan gde sve treba staviti na svoje mesto. Imamo skoro sve, ali nije na svom mestu. Kada kažete stabilna vlada, na koju vladu mislite? U perspektivi. Mislim da je dosta bilo potresa. Uvek opozicija kritikuje i traži vanredne izbore. To im je posao, ali mislim da nam treba stabilnost, odgovornost, svest da mi prvo moramo srediti sebe da bismo bili deo uspešnog sveta. Zašto se onda vi politički ne angažujete? Da li imate ponude? Imam, ali ja sam odavno rekao da to ne želim. Nedavno vas je Miodrag Kostić predložio za ministra, odnosno rekao je da bi vladu trebalo da čine iskusni privrednici. Da li biste takav predlog prihvatili? Ne bih. Nisam za politiku. I njemu sam to rekao. Pričali smo dugo pošto zaista cenim ono što je on uradio i mislim da je jedan od najuspešnijih biznismena mlađe generacije. On je savremen biznismen koga prošlost ne opterećuje, a pred njim ima još puno toga što bi mogao da uradi. Vi ste u poslu pokazali da imate viziju, a to je važno i za političare? Suviše sam otvoren, direktan, a to ne valja u politici. Ne možete biti sve u životu. Sa tim sam načisto i imam svoje političko mišljenje. U Vršcu sam sarađivao sa raznim strankama kroz aktivnosti koje sam realizovao, pre nego što sam inicirao formiranje Pokreta - Vršačka regija – evropska regija. Sjajne stvari smo uradili za ovih šest godina na lokalnom planu. Sarađivali smo sa socijalistima, demokratama i DSS-om. Napravili smo puno toga zajedno. Šta je formula za uspešan razvoj jednog grada u provinciji kao što ste vi to uradili u Vršcu? Pre svega moraju lokalne snage videti - spoznati interes. Ne može vaše probleme da vidi neko sa strane. Ako imate volju, čak i bez dovoljne podrške, vi ćete vremenom uspeti. Imali smo periode kada nas nisu podržavali, čak su nas iz Novog Sadai i Beograda iskosa gledali. Ali, gurali smo svoje. Postepeno, ako pravilno razmišljate i delate, na uspeh se lepi uspeh. Ništa nije prijatnije od uspeha. LJudi vole da se identifikuju sa uspehom i to je dobro u ljudskom karakteru. Izborili smo se tako da radimo obilaznicu oko Vršca. Sledeće godine dolazi treća faza, a za tri godine, eto nama zaobilaznice oko Vršca. Ostajete vezani za Vršac? Ostajem. Ne selite se za Beograd? Ne, ne. U Beogradu imamo stan. I moji sinovi su u Beogradu, ali u Vršcu nam je porodična kuća. Jesu li Vrščani promenili odnos prema vama od kada niste u Hemofarmu? Ne znam. Atributi tipa „najmoćniji čovek“ kao da po nekom pravilu idu uz takvu funkciju dok je čovek obavlja. Izgubite ih kada je prestanete obavljati. To doživljavam kao rasterećenje. U početku mi se možda činilo kako sam odjedanput začudo previše slobodan. Onda shvatite da je to prednost i da se treba posvetiti uistinu bitnome što je na neki način tokom godina bilo nedovoljno u fokusu: deca, porodica, unuk. U Vršcu ste izgradili jednu od najmodernijih sportskih hala i učinili mnogo za košarkaški tim. Koliko ste time zadovoljni? Košarka je moja ljubav. Ja taj sport volim, a ne igram ga. To je zdrav sport koji traži da se brzo misli, brzo reaguje. Trener mi liči na menadžera, odluke moraju biti brzo donete, strategija i taktika moraju da se menjaju i podešavaju prema protivniku. Sve to možete naći i u biznisu. Potrebna je u oba domena, a različito izražena i još jedna posebna veština: sposobnost pregovaranja. Razlika između biznisa i košarke je što su košarkaši borci koji moraju da se bore da pobede, a u biznisu pregovori moraju da budu završeni na zadovoljstvo obe strane, tako da se oba pregovarača osete pobednicima. To nekad ne ide ruku podruku sa našim mentalitetom. Mi volimo da naprečac pobedimo i zauvek ponizimo. A to nije dobro, pogotovo ne u poslu, ali ni u sportu. Najduže ste bili predsednik nacionalnog košarkaškog saveza, za tri države – SFRJ, SRJ, SCG? To je bio sticaj okolnosti. Tri puta sam bio predsednik nacionalnog košarkaškog saveza, i to - SFRJ, SRJ, Srbije i Crne Gore. Jedini sam tri puta bio na čelu tog ili tih saveza i ne kažem da mi ta funkcija nije imponovala. Najdraži mi je bio prvi mandat. Na potonje angažmane su me nagovorili, jer je situacija bila teška i borili smo se sa sankcijama koje smo imali i u sportu, a kasnije 2005. trebalo je organizovati Evropsko prvenstvo u košarci. Vrhunski smo to uradili, mada je naš tim očajno igrao... Zaokruženo gledano, košarci sam posvetio 25 godina. Kroz sport sam stekao mnoge prijatelje, koristilo mi je to u smislu sticanja zanimljivih kontakata, jer se na utakmicama sreću ljudi iz biznisa, iz drugih struktura: političkih, zdravstvenih, a to je bilo moje polje interesovanja. Posvetili ste sportu 25 godina, a ne bavite se sportom? Ne. Bio sam čitavih 25 godina i član jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Kako se menjala država, tako sam i ja išao za tim komitetom. Nisam sportista ali sam doprineo razvoju sporta u onome što sam znao: pravio sam dobre ugovore, obezbeđivao sjajne sponzore, suorganizovao razne događaje. Uveli ste sponzorstvo u finansiranje košarke? Pravili smo za to vreme sjajne ugovore sa sponzorima. Nešto što košarka nije imala pre toga, a nema ni sada. Tada su bila bolja vremena, ali su i ugovori bili mnogo ambiciozniji. Zatekao sam sponzorski ugovor na 50.000 dolara, a sledeći smo odmah podigli na 200.000 dolara, plus silna sportska oprema za sve selekcije, itd. Bilo je tu dobrih poslova. I u klubu Hemofarm je uvek sve bilo transparentno. Ništa nikome nismo dugovali. Tokom svog rada u Hemofarmu stekli ste kapital. U šta ste sve uložili osim u nove kompanije i u poljoprivredno dobro? Imam sve ono što je potrebno porodici. Mada je stariji sin i sam stekao. U svakom slučaju, kad neko nešto pošteno zaradi i plati porez državi, onda je on poželjan svakome za partnera. Na primer, imao sam razgovore oko angažovanja u politici i onda im kažem da znam - hoće čoveka koji ima poreklo imovine i plaćen porez. Da li mislite da ste bogat čovek? Za moje uslove i za ovaj život – jesam, na različite načine. Nadam se da to nije neskromno. Nije sva sreća u finansijama, mnogo toga se ne da kupiti. Koje vas je geslo vodilo u životu? Imao sam ih nekoliko. Jedno od poznatijih je: „Ko ne zna da deli, neće ni množiti“. I zaista, ima u tome istine. Treba najpre napraviti, jer ne možeš deliti pre nego što umnožiš, a onda deo toga podeliti. Druga izreka koja me je vukla je. „Ništa nije nemoguće, pitanje je samo koliko uložiš truda“. Kad kažeš trud, to nije samo tvoj trud, nego da okupiš ljude, stvoriš tim, motivišeš na maksimalan trud. Farmacija mi je omogućila da upoznam mnogo pametnih i sposobniih ljudi. Zadovoljstvo je kada lek pomogne čoveku, tih par miligrama aktivne supstance. Ta etika mora da bude iznad svega. Kakvu biste Srbiju voleli da vidite, imajući u vidu zemlju sa svim ovim problemima? Voleo bih da se vlast manje bavi sobom, mada je to teško. To je velika koalicija i zaista, neke od manjih stranaka su non-stop u predizbornoj kampanji, sve ove tri godine kako ih gledamo. Dakle, da se vlast više okrene rešavanju problema, a ne „pi-ar“ promocijama. A značajnom je broju ministarstava upravo promocija najvažnija. Savetovao bih radije - pokazivanje bilansa, rezultata. Ovako imamo situaciju u kojoj se večito govori „mi planiramo...“. Ne. Potrebno je reći „mi smo napravili...“. Ne sumnjam u dobre namere i stručnost ljudi na vlasti, ali mislim da je narod zamoren obećanjima. Sa druge strane, mi sami moramo da uređujemo svoje dvorište, svoju kuću i okućnicu, a ne da pasivno čekamo EU. Proći će nam vreme u čekanju. A kako ćemo rešiti problem velike nezaposlenosti, imamo najveću inflaciju u regionu... Moglo bi se i to rešiti. Probleme treba rešavati planski, programski. Treba odrediti šta su naši prioriteti i baviti se njima, a ne svim i svačim. Samo onaj ko je u haosu, ne zna šta mu je najbitnije i rasipa energiju. Odredimo favorite i bavimo se njima. Predstavnici vlasti treba da budu otvoreni za dijalog sa iskusnim privrednicima, sa klubom „Privrednik“ kao organizacijom. Zar nisu već dovoljno otvoreni? Ne, oni prema nama nisu. A predsednikove opomene koje idu ka privrednicima i Klubu „Privrednik“, traženo je vraćanje sedišta ofšor kompanija u Srbiju, pa „tajkunski most“... Nisam to doživeo kao odnos prema „Privredniku“, već kao međusobne lične relacije prema nekoliko pojedinaca. To je njima bila poruka, a da se „Vlasi ne bi setili“ onda je, naravno, upotrebljen Klub „Privrednik“,. koji će uvek biti gromobran i za ono dobro i za loše. To mu je sudbina. Uostalom, mi smo imali diskusiju da li treba „Privrednik“ da štiti svoje članove. Zaključili smo da „Privrednik“ nikog neće isključiti do pravosnažne presude, kao i da neće nikog nekritički braniti. Da bi bio kriv, mora biti dokazana krivica. Nismo isključili Slobodana Radulovića, bivšeg direktora Ce marketa, ni Živanova iz „Agroživa“. Suđenja traju dugo i moramo da sačekamo. „Privrednik“ mnogi nazivaju tajkunskim društvom, ali suštinski, svi smo mi različiti ljudi i svako ima svoju priču, svoju prošlost i svoju budućnost. I svako neka za sebe odgovara. Svi smo mi birali put. Ja sam birao da idem ovim putem. Imam neka svoja shvatanja šta mi treba, a sve ostalo je glavobolja. Moj prijatelj, koji je bio milijarder u markama, sažeo mi je jednom svoje iskustvo rečima - do jednog miliona, čovek je bogat, a preko toga ima kapital koji mora da ulaže, dakle glavobolju. U tome jeste suština. To je velika mudrost i bogu hvala da mi je to rekao na vreme i da sam iz pravih izvora rano stekao ispravne životne poglede. O Klubu „Privrednik“ Kako vidite klub „Privrednik“ čiji ste član od početka? Kakva je njegova moć s obzirom na to da vas smatraju „vladom u senci“, a pokušavali ste i da sa vladom napravite neke sporazume? Prvo, to je skup različitih ljudi. Zajedničko nam je da je svako u svom poslu uspešan i da smo zbog toga zaslužili da budemo u tom društvu. Jedan sam od osnivača kluba. Zapravo, nas četvorica smo osnovali srpski poslovni klub „Privrednik“: Miroslav Mišković, Rade Svilar (bivši direktor Apatinske pivare), bivši direktor Geneksa Miki Savićević i ja. Mi smo bili osnivači, a ideja je došla od premijera Đinđića. On je predložio 2002. godine da tako nešto učinimo. Zatim su mene nagovorili da budem predsednik. Imali smo sjajnu saradnju sa pokojnim premijerom Đinđićem. Kakva je bila ideja kod formiranja Kluba? NJegova ideja je bila da mi budemo upravo partner vladi za razgovor, da se vlada sa nama konsultuje, da proverava svoje ideje, rešenja, zatraži naše mišljenje, ponekad čuje i kritike. On je tada imao česte susrete sa vama u „Privredniku“? Da, redovno. U jednom periodu je čak na svaki sastanak dolazio i slušao naše diskusije. Mi smo tada bili u Geneks apartmanima, kod Mikija Savićevića, jer nismo imali zgradu. To je bilo bez prisustva javnosti. Da li je Đinđić uvažavao vaša mišljenja? Da, dešavalo se čak da u nekim javnim istupima, intervjuima, čujemo ideje koje je on od nas prihvatio i da ih iznese kao njemu bliske. Često sam sa njim razgovarao. Nekad je to znalo i da potraje i da ga u nešto ubeđujem, pa onda kasnije čujem ili vidim u nekoj izjavi da on to praktično promoviše. To je nešto što može da obraduje i što pokazuje da vredi konstruktivno raspravljati. Nije bilo tu neke surevnjivosti. Lepo smo sarađivali. Kasnije smo odlazili i kod njega u Vladu. Neki od kandidata za članove „Privrednika“ njemu ideološki nisu odgovarali, pa je govorio: „Primite vi njega, ali nemojte da ga dovodite da ga slikaju novinari“. Posle isteka mog predsedničkog mandata, predložio sam Danka Đunića za predsednika „Privrednika“ i tada smo se registrovali kao grupa građana. Onda smo se i zarekli da ćemo da nađemo zgradu, da je kupimo. Inicirao sam to jer nema društva bez zgrade. Tako smo našli vilu u Šekspirovoj ulici koju smo kupili od prvih vlasnika, odnosno njihovih zakonitih naslednika. Danas je to vrhunsko mesto za poslovne sastanke i skupove na kojem nam zavide poslovni ljudi iz regiona, vodeći biznismeni iz Slovenije, Hrvatske... Bilo je nekih spekulisanja da je prošlog decembra bila burna sednica Skupštine „Privrednika“? Možda je to bila više želja da se neke stvari raščiste. Nekad se neki problemi talože, te se moraju raspraviti. Skupštine su retke, pa kad se ljudi okupe, onda svi nešto hoće da kažu. Ja ću se, naravno, uvek suprotstavljati podelama. Ali život me je naučio da kada se to dešava treba „spustiti loptu“. Jer, svi mi imamo dovoljno uspeha da ne bi trebalo da budemo sujetni jedni na druge. Treba da se međusobno podstičemo, pogotovo jer imamo mladih i sposobnih članova koji će tek da se razviju u punoj meri. A kako tumačite taj put od poslovne elite do tajkuna? Jer u periodu od 2000. do 2010. znatno se uvećao kapital ljudi koji su u „Privredniku“? Manji deo članova je u baš tom kratkom periodu stekao najveći deo kapitala. Ali, ako neko jeste zato što je imao dobru ideju i napravio savršen proizvod, šta je tu loše? Imamo člana, bivšeg sportistu Andreja Jovanovića koji je sa bratom stvorio Marbo na čemu su izvanredno profitirali. Zašto njih zvati tajkunima? Zašto zvati mene tajkunom koji sam čitav radni vek uspešno realizovao poslove za korist zaposlenih, ali i 8.000 akcionara. Zašto sam ja tajkun? Ali, kome da se pravdam... Kod nas je pogubno to što se stvari generalizuju. Sada im fali keš Kako gledate na ove „rasprodaje“ pojedinih biznismena? Neki su se preinvestirali? Mahnito su kupovali, jer je novac bio jeftin i činilo se da sve ide nabolje. Meni je to bilo čudno, priznajem; bio sam konzervativan. Osim ulaganja u poljoprivredu, nisam se dalje zaduživao, niti na taj način investirao. Elem, kupovali su i činilo im se jeftino. Uzimali su kredite, stavljali hipoteke, a vrednost zaloge je pala. Prosto kao pasulj. Sada im fali keš. Uvek kad kažem „keš“, setim se fantastične priče koju sam doživeo pre dve godine u Americi. Duga je predistorija, ali sam tamo od jednog neverovatno veštog čoveka i milijardera čuo rečenicu: „Sve je lepo dok se ima keša, problem nastaje kad nestane keš“. Nemoj za obrtni kapital da uzimaš samo kredite. Nešto svoje moraš da imaš. Taj američki milijarder je na jednostavan način objasnio suštinu. Dakle, ovim našima je ponestalo keša? Nemaju ljudi kud. Mene brine što kupuju, a ne znaju zašto kupuju. Kad nemaš ideju šta bi s tim, zašto kupuješ? Kada sam investirao u zemlju, ušao sam u partnerstvo sa čovekom iz tog kraja koji zemlju zna. Nedavno smo angažovali vrsnog direktora; njegovo umeće u poljoprivredi ekvivalentno je mom u farmaciji. To je cela priča. Ako nemaš dobru novu ideju, onda čuvaj kapital - na različite načine.