Praznina praznika

Ni analitičari ni istoričari nisu imali potrebu da se bave pitanjem da li građani znaju šta je Dan Republike u vreme kada je proslavljan 29. novembar, ali od kada mu je ime pretvoreno u Dan državnosti, a termin prebačen na 15. februar, i jedni i drugi su morali da prionu na posao. Prvi da ustanove koliko građana uopšte ima predstavu o tome šta i zašto se proslavlja sredinom februara, a drugi da nađu odgovor na daleko kompleksnije pitanje – gde je nestao srpski patriotizam ako jedan od osnovnih simbola državnosti i nacionalnog identiteta ne znači ništa za većinu Srba. Iako je Skupština Srbije još 2001. godine usvojila predlog da se dan kada je podignut Prvi srpski ustanak i dan kada je usvojen prvi ustav u modernoj srpskoj istoriji – Sretenjski, proslavlja kao Dan državnosti, bar tri četvrtine građana nisu upoznate sa ovim podatkom. Prema istraživanjima Stratedžik marketinga obavljenim u više navrta, postotak onih koji znaju jednom se popeo i do neverovatnih 50 odsto, ali samo u anketi koja je obavljena neposredno posle proslave – nekoliko meseci kasnije i ti koju su znali uspeli su da zaborave. Situacija nije bolja ni kada su ostali nacionalni simboli u pitanju: polovina građana ne zna raspored boja na srpskoj zastavi, a oko 77 odsto ne zna reči himne “Bože pravde”. Ako se setimo da je u prošloj deceniji, dok je zvanična himna bila “Hej Sloveni”, na svakoj sportskoj manifestaciji na kojoj je izvođena jedna grupa zviždala, a druga pevala “Bože pravde”, normalno je da se upitamo – a u čemu je problem sada kada ste dobili to što ste želeli? Za veliki broj analitičara – nije problem. Podsećaju nas na paralele u drugim zemljama u kojima vlada isto neznanje, na činjenicu da u SAD, državi koja gotovo groteskno ističe svoje nacionalne simbole, Amerikanci nikada ne bi položili test koji mora da polaže svaki emigrant koji traži državljanstvo i da, takođe, pola građana ne zna reči himne… Ističu se i podaci (zbilja šokantni) poput istraživanja o nacionalnoj istoriji, koje je nedavno objavljeno u Britaniji, na kome je četiri odsto ispitanika reklo da je Hitler bio britanski premijer, kao i ona po kojima većina Švajcaraca ne zna ni himnu ni zastavu… A, za razliku od njih, Srbi imaju šansu da nauče jer se ipak radi o mladoj državi i novim simbolima. “Prvo niko nije znao himnu, a sada je već skoro svi znaju do druge strofe. Kao što himnu učimo strofu po strofu, tako i nacionalni identitet gradimo korak po korak. Sada gradimo jedan novi ili obnovljeni identitet koji nije postojao ili je bio zaboravljen”, kaže Predrag Marković, istoričar. Međutim, evidentno je da negde postoji i dodatni kvar jer su sve članice nekadašnje SFRJ više nego dobro stajale sa nacionalnom istorijom i nacionalnim simbolima, a isto tako lako uspele da usvoje nove po raspadu Jugoslavije (pa i čitave “nove” jezike da formulišu i nauče), dok je Srbija ostala da dobro stoji samo sa “bivšom” nacionalnom istorijom i bivšim identitetom. Recimo, u anketi u kojoj su učestvovali i vrlo mladi ispitanici, više od 80 odsto je znalo ko je bio predsednik SFRJ 1980. godine, ali je skoro deset odsto njih mislilo da je Nikola Pašić bio kralj. Šta se dogodilo sa srpskim patriotizmom u trenutku kada je u Hrvatskoj šahovnica postala dobra podloga i za izradu donjeg veša, objašnjava Miloš Bešić, politički analitičar i sociolog: “Patriotizam ovde ide u paketu sa svim problemima identiteta sa kojima se Srbija susreće u poslednjih 20 i više godina. On je krajem 80-ih značio jednu vrstu jugoslovenstva na kom je srpska država istrajavala koliko god je mogla, a kada je došlo do promene pojavio se kao odbrambeni identitet u odnosu na bratske narode i doneo nam je sve ove probleme sa kojima se i danas susrećemo. Dok su sve ostale članice bivše Jugoslavije tragale za vlastitim identitetom na jedan proaktivni način, Srbija je nezavisnost dobila tako što su se sve druge zemlje otcepile od nas. Tek kada se otcepila i Crna Gora izgradio se državni identitet, u svemu tome patriotizam je lutao od nostalgije za jugoslovenstvom do radikalnog nacionalizma koji je imao i svoje veoma negativno lice u određenim periodima. Povremeno u nekim fazama je ipak služio kao aktivan progresivni faktor koji nas je koliko-toliko održao u stanju u kojem smo danas.” Činjenica je da je Srbija državnost stekla na jedan gubitnički način što je rezultiralo time da državni identitet nije dovoljno spojen sa osećajem patriotizma a to, po mišljenju našeg sagovornika, konsekventno dovodi do problema identifikacije sa svim državnim simbolima kao što su zastava i himna – dakle svega što simbolizuje državni identitet. A za sticanje nacionalnog identiteta su potrebne dve stvari: postojanje države koja će raditi na promociji toga i poznavanje sopstvene nacije i njene istorije. Međutim, ispitivanja koja je za Beogradski centar za ljudska prava sproveo IPSOS Stratedžik marketing i koja su prošle godine objavljena u knjizi „Novosti iz prošlosti, znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije“, potvrdila su da 81 odsto građana nema neophodna znanja o istoriji a da čak 81 odsto nema interesovanje da zna više. Zbog toga se Gavrilo Princip tretira kao heroj, a ne kao terorista, samo dva odsto ispitanika ume da navede ime jednog prosvetitelja, a 58 odsto smatra da su Srbi oduvek živeli na Balkanu. Po objavljivanju rezultata odmah su se ustalasali pripadnici tamnije strane nacionalnog identiteta koje karakteriše malo znanja ali mnogo verovanja u nebeski duh nacije. U nedostatku dobrog patriotskog mitinga, zaposeli su internet i svetu poslali poruke od kojih izdvajamo jednu (tipičnu): “Neki američki poltroni ispituju građane i ako ne ponavljaju američku propagandu, onda kao ne znaju istoriju. Da su građani Srbije ponavljali propagandu iz američkih filmova i sa Si-En-Ena, bilo bi da 99 odsto njih zna istoriju za doktorat!!!”. Jedan od istraživača na projektu, istoričar Dubravka Stojanović, kaže da su bili podstaknuti da razmišljaju šta je sadržaj patriotizma o kome se toliko govori, ali da su posle dobijenih rezultata koji pokazuju da većina građana ne zna osnovne državne simbole, shvatili da je pojam patriotizam u našim uslovima u potpunosti prazan. “Mislim da, u stvari, niko nije brinuo o njegovom sadržaju i o vrednostima koje bi mogle da ga popune. Neko će sad da kaže - to je posledica komunizma i brisanja nacionalnog identiteta, ili, još gore, to je posledica globalizacije, zahteva EU ili slično... Mislim da nije ništa od toga, već da se radi o našem vrlo dugotrajnom odnosu prema toj `naciji`. Konkretno, u 19. veku su se svuda u Evropi pravile reprezentativne građevine za ključne institucije  koje označavaju naciju ili istorijsko sećanje. U Beogradu toga nije bilo! Osim Narodnog pozorišta, koje je napravio knez Mihailo, srpska država nije podigla do 1945. ni jednu jedinu zgradu tog tipa. Kapetan Mišino zdanje je poklonio privatnik i u njemu su bili smešteni  Univerzitet, Narodna biblioteka, Univerzitetska biblioteka, Narodni muzej i arhiv. Eto to je prava slika o našem razumevanju tradicije i patriotizma!”, kaže Stojanovićeva i dodaje da ima i jedan noviji primer koji se odnosi na “hohštaplerski“ odnos prema tradiciji – starost Beogradskog univerziteta. Naime Beogradski univerzitet je osnovan Zakonom o univerzitetu 1905. godine, ali bi se uslovno i nategnuto mogla prihvatiti i 1863. godina kada je otvorena Velika škola koja je bila preteča Univerziteta. A, to je ocenjeno kao nedovoljno da bi se pokazale dubina i veličina srpske tradicije, tako da je godina osnivanja prvo pomerena na 1838. godinu, kada je osnovan Licej u Kragujevcu (!), a vrhunac je dostignut tvrdnjom da je godina osnivanja u stvari 1808. Razlog? Pa tada je osnovana Velika škola koju je mogao upisati svako ko je bio pismen i ko je znao da računa, da bi se proizveli činovnici za državu koju su tek stvarali. “To je suština tog lažnog odnosa prema tradiciji i naciji: vi ste spremni da napravite mit, da prihvatite nešto što nije tačno da biste ispali stariji i veći od drugih i time rušite ono što jeste vaša stvarna tradicija i što jeste neka vrednost. Tako radi lažnog patriotizma uništite ono na šta smo mogli da budemo ponosni. Taj patriotizam ovde nema onaj sadržaj koji obično ima u drugim zemljama, on nema svoje institucije na kojima počiva. Zato se bojim da je njegov jedini sadržaj teritorija! To je ono kad navijači na stadionu drže ogromnu reprodukciju freske s predstavom cara Dušana. Oni to ne rade zbog njegovog Zakonika, već zbog teritorije koju je Srbija pod njim imala. Nisam slučajno pomenula navijače - oni jesu prava slika našeg odnosa prema tradiciji i pravi proizvod tog `patriotizma`”, kaže Dubravka Stojanović. I pored činjenice da je u prethodnoj deceniji patriotizam često bio vezan za jednu političko-društvenu strukturu koja ga je verbalno podizala, a u praksi svodila na svoje političko-materijalne interese (bio je roba koja se lako dala unovčiti), ipak danas možemo da čujemo mnoga opravdanja koja nisu u direktnoj vezi sa ovom činjenicom. Pa, možda i nisu. Strukture, koje su nas dovele do toga da nacionalne simbole ne osećamo kao svoje, više nisu na vlasti, ali ovi današnji nisu učinili ništa da to promene. Dan Republike ili 29. novembar je bio prihvaćen zbog čitavog niza simbola koji je stara država uspela da nametne kroz sistem od osnovne škole do zapošljavanja. I znalo se: dva neradna dana su po pravilu pretvarana u četiri, a građani su na sve strane jurili sa pečenom prasetinom, naprosto raspamećeni pod pritiskom praznične euforije. I taj efekat hrane ne bi trebalo potcenjivati koliko god pežorativno delovalo, jer su i Amerikanci svoju ćurku podigli na nivo samo jedan stepenik niže od Ustava. Danas se Dan državnosti slavi samo jedan dan, a to je nedovoljno da se uopšte oseti praznično raspoloženje. Kada je u pitanju himna, država se nije mnogo potrudila da je nametne kao simbol koji uživa poštovanje. Bez da ulazimo u to da li vređa osećanja ateista i građana drugačije veroispovesti, himna bi po zakonu trebalo da bude svetinja, a za njenu zloupotrebu su predviđene i ozbiljne novčane kazne. Ipak, niko nije kaznio SPO koji je na svom Saboru krajem prošle godine izveo himnu sa izmenjenim tekstom i to pred predsednikom Borisom Tadićem. A kada je u pitanju zastava, vlada apsolutni haos. Srđan Bogosavljević, direktor IPSOS Stratedžik marketinga je nedavno izjavio da je tokom Olimpijskih igri u Atini brojao različite varijacije srpske zastave i da ih je izbrojao 18 (sa grbom, bez grba, sa malo drugačijim grbom...) Da bi simboli, posebno simboli koji su na scenu stupili tek pre nekoliko godina, zaživeli u narodu, neophodno je da se izvrši i kulturna i obrazovna transformacija, a malo ko na tome ozbiljno radi. I onda se u takvom okruženju s pravom nameće pitanje – ko je danas patriota. Onaj ko zna reči himne ili onaj ko navija za Novaka Đokovića? Ili, onaj koji misli da je Kosovo sastavni deo Srbije ili onaj koji tvrdi da se moramo pomiriti sa činjenicom da je Kosovo izgubljeno da bi Srbija krenula dalje? “Potpuno je legitimno da za jedne patriotizam bude da se brani Kosovo, a da za druge to bude priznanje da Kosovo više nije naše. Imate dve različite perspektive i dva različita sistema vrednosti i dva potpuno različita ideološka modela. I to što su obe legitimne upravo govori da mi nemamo bazični konsenzus bez kog nije moguće graditi ozbiljnu državu koja ima svoj identitet i, vezano za njega, patriotizam. I takva paradoksalnost ove situacije je zapravo samo konsekvenca jedne iste situacije koja traje od početka devedesetih, kada ste isto mogli postaviti pitanje: da li je patriotizam braniti Srbiju u Krajini ili je patriotizam voditi računa o Srbima u Srbiji. To je samo jedan primer, a u poslednjih 20 godina možete da ih nađete koliko hoćete. Mi nemamo bazični društveno-socijalni konsenzus o tome ko smo, koje su naše granice, šta sačinjava naš identitet i koji to sistem vrednosti stoji u pozadini onoga što zovemo srpska država. Dok se to ne napravi, mi nećemo imati rešeno pitanje poretka i društveni konsenzus, a samim tim ćemo imati sve probleme vezane za odnos prema vlastitoj državi i osećaju pripadnosti vlastitoj naciji”, kaže Bešić. A ako stvari pogledamo iz tog ugla, onda postaje pomalo svejedno da li znamo kada je Dan državnosti. Ukoliko za poslednje dve decenije nismo uspeli da odredimo šta nam je država i koji su joj prioriteti već se i dalje saplićemo o iste probleme, pomalo je nebitno kog dana ćemo slaviti praznik te i takve države. Ordenje za Sretenje Na Dan državnosti, 15. februara, predsednik Srbije Boris Tadić, dodeliće prva nova odlikovanja najzaslužnijim građanima Srbije, medalje “Miloš Obilić” za hrabrost, zasluge i revnosnu službu. Na ovaj način, država će se nakon šest godina pauze, ponovo odužiti i zahvaliti najistaknutijim građanima. Medalje su samo početak dodele novih srpskih odlikovanja. Naime, na Vidovan, 28. juna ove godine, predsednik će pojedincima i ustanovama dodeliti i šest novih ordena: Republike Srbije, Srpske zastave, Karađorđeve zvezde, belog orla sa mačevima, Sretenjski i orden zasluga za revnosnu službu. Samo ime nove medalje za hrabrost „Miloš Obilić“ govori o njenom značaju. Ovo odlikovanje je dobilo naziv po nekadašnjoj Obilićevoj medalji, i na taj način trebalo bi da se ponovo uspostavi kontinuitet u dodeli ovog priznanja. Međutim, Obilićeva medalja za hrabrost, kako se ona zvanično zvala u Srbiji, a Miloša Obilića u Crnoj Gori, dodeljivala se za izuzetnu hrabrost u oružanim sukobima, koji su se trenutno odvijali, i nije mogla da se meri samo sa onim što dužnost nalaže, kaže Dragomir Acović, heraldičar i član Krunskog saveta porodice Karađorđević. Ako je i sada takva koncepcija, to znači da mi po svoj prilici tu medalju nećemo, srećom, dodeljivati, jer neće biti sukoba. A s obzirom na to kakvi su bili poslednji sukobi u kojima zvanično naše oružane snage nisu učestvovale, medalje bi trebalo da se dodele za neke druge zasluge o kojima će verovatno odlučivati komisija. Oredenje i medalje treba da budu izrađeni pre nego što se ukaže potreba za njima, jer u tome je njihova osnovna simbolika.