Greh pohote

Poslednjih godinu dana Katoličku crkvu u celom svetu potresa otkrivanje velikog broja slučajeva sveštenika koji su, budući da su prinuđeni da žive u celibatu, svoj prirodni erotski nagon usmerili ka maloletnim osobama sa kojima su u kontaktu, u internatima, u veronauci, ili ka ministrantima koji im pomažu u bogosluženju. Pravoslavni ziloti, kod nas takođe, obradovali su se, jer eto slabi, čak i propada, ”najjeretičnija” crkva. Ruska pravoslavna crkva je upozorila da ovome nema mesta, to jača opšte anticrkveno raspoloženje, a Rim je sa preko milijardu vernika potreban za ”očuvanje hrišćanskih vrednosti”. Ujedno, i u pravoslavlju među kliricima ima pedofilije, rečeno je u Moskvi. U Rusiji je pre više godina smenjen arhiepiskop jekaterinburški Nikon, jer je imao ”prebliske kontakte” sa učenicima bogoslovije. Jedan od njih je u očajanju izvršio samoubistvo. Pedofilije ima i među ruskim sveštenicima. Iako su oženjeni, godišnje ih nekoliko biva osuđeno. U crkvi su neki dobrovoljnu kastraciju preporučivali kao spasonosno rešenje za počinioce, pošto se delikt gotovo uvek, posle izdržane zatvorske kazne, ponavlja. Dok je Katolička crkva želela prvo da ona kanonski sudi takvim sveštenicima, premeštajući ih najpre na drugo mesto i ukidajući im kontakte sa maloletnicima, Ruska crkva slučaj odmah prepušta državnom organu, i u slučaju dokazane krivice odmah raščinjava takvog klirika. Bogoslovije su veoma zatvorene i disciplinovane ustanove, tako gotovo nikad ne prodre u javnost neki slučaj. Kako kaže jedan srpski klirik, proteklih decenija bilo je u crkvenim krugovima ”priča” da je u jednoj našoj bogosloviji bilo ”nedozvoljivih kontakata”, ali, po njegovom mišljenju, problem je diskretno rešen. Glavni ”akter”već dugo nije među živima. Poslednjih nekoliko godina bilo je u srpskim medijima podosta izveštaja o episkopu vranjskom Pahomiju Gačiću, no slučaj je ostao nedovršen zbog zastarevanja, slučajnog ili namernog, mada bi bilo bolje i za crkvu da je on razjašnjen do kraja, dokazan ili opovrgnut. Taj događaj nije ostao bez odjeka u SPC, oštetio je njen ugled, ali se ujedno stvorio utisak da je ukazano na pojavu koja ni crkvu ne mimoilazi. Senzibilnost ovdašnje javnosti je na takve pojave izuzetno pojačana. Drugi slučaj, sa sremskim monahom Ilarionom Mišićem, dokazan je i sudski okončan 2007, sa niskom kaznom u odnosu na evropska merila. Pedofile Biblija izričito osuđuje, u Novom zavetu apostol Pavle kaže da takvi ”neće naslediti carstvo nebesko” (Kor. 6,9). Prvim hrišćanima oni simbolizuju razvrat Rimljana i Grka, kod kojih je ta pojava bila uobičajena. Postojali su maloletni “dečaci za zabavljanje” (ali ne i devojčice), što društvo nije osuđivalo. Neki carevi (Hadrijan. Trajan) imali su takvo okruženje. Hrišćanstvo kao ”nova vera” odbacilo je ”stari (ne)moral” grčko-rimske antike i stvorilo svoj katalog nedopustivog. Stavlja se naglasak na nebesko, odbacuje se zemaljsko, čulno i telesno, specifično i lično, ”pohota tela i očiju”. U to je ubrojan i homoseksualizam. U oba milenijuma se on tretira na isti način, kao greh koji traži kajanje i odbacivanje, ne kao varijanta ljudske prirode. Kako države, kao ranije, više ne progone svoje građane sa takvim sklonostima, čak sada dopuštaju da oni registruju svoje partnerstvo, od crkava u mnogim zemljama se tražilo ili očekivalo da preispitaju svoj stav i ublaže ga. Protestantizam je to već učinio, dok pravoslavlje i katoličanstvo ostaju dosledni vekovnom učenju. Pravoslavne crkve nameravaju da daleko više usaglase pristup u vezi s pitanjima bioetike, u šta ulazi i homoseksualizam. To znači da će i SPC razmatrati pozicije drugih crkava. Finsko pravoslavlje se pomirilo sa tim da sveštenik može biti homoseksualac, čak da živi u parohijskoj kući sa svojim ”partnerom”. Na sasvim drugom kraju reakcije je Gruzija, gde bi takav klirik i na govorkanja bio raščinjen. U jelinskom pravoslavlju, koje čine šest crkava, ovom pitanju se ne posvećuje posebna pažnja, uslov je da ne izbije ”javni skandal”. Moskovska patrijaršija, sa najvećim brojem vernika, ostaje pri biblijskom stavu da je homoseksualizam greh, međutim izbegavaju se krupne reči, a nekadašnjih proklinjanja više nema. Patrijarh Kiril izjavljuje da crkva poštuje ”svaki izbor pojedinca, takođe i seksualnu orijentaciju”, ali nikad neće odobriti abortus i eutanaziju. ”Religijska tradicija” nalaže da se istopolni odnos tretira kao greh, ali ga ne treba kažnjavati, niti podvrgavati represiji i diskriminaciji, rekao je prvojerarh pred Evropskim savetom. Brak takvih osoba se neće ”nikada” prihvatiti. Drugi čovek Ruske crkve, mitropolit Ilarion Alfejev, isti je stav izneo i domaćoj javnosti u crkvenoj televizijskoj emisiji. “Netradicionalne seksualne orijentacije” ima među kliricima, ne treba je minimizovati, kaže on. Treći ruski velikodostojnik, mitropolit Sergije Tomin, ne krije da ”toga ima i kod nas, ne samo kod katolika”, relativizujući pri tom stav da se radi o ”smrtnom grehu”. Sveštenik V. Enerta je u Nižegorodu venčao dvojicu muškaraca i odmah bio raščinjen, i takav se slučaj nije ponovio. SPC po pitanju homoseksualizma, ali i pedofilije među kliricima, obavezuje pravoslavno kanonsko pravo. Među 16 prestupa koji povlače ”kaznu svrgnuća sa sveštenog čina” (đakona, sveštenika, episkopa), nalazi se i ”blud”, koji se pominje čak u deset različitih pravila i u Nomokanonu. ”Bludni monah” ne sme da ima ”telesne ugodnosti”, mora da se ”do smrti uzdržava telesnog odnošaja” (N. Milaš), ma sa kojim polom, inače će dobiti kaznu (epitimiju) od 15 godina (Trulsko pravilo,15), posle pokajanja i povratka ”strogom kaluđerskom životu” može mu se kazna redukovati na sedam godina. Moguće je i ”raskaluđerenje”, ali i ”milosrđe episkopa”. U ”Zakonopravilu svetog Save” među tačkama građanskih pravila (glava 48) nalaze se one koje se odnose na odnose sa ćerkom ili unukom (pedofilija) i na blud muškarca sa muškarcem, kao i brojne druge vrste seksualnih nedopustivosti, navedene u vizantijskom pravu. Stavovi iz redova SPC o homoseksualizmu uvek su se kretali u okvirima pogleda prisutnih u opštem pravoslavlju, mada se od nekih i samo postavljanje teme smatralo nametnutim od ”dekadentnog Zapada”. Najava ”parade ponosa” pre dve godine, i njeno održavanje prošle, dalo je priliku pojedinim arhijerejima da iznesu svoj stav, dok se crkva preko Sinoda, ili Sabora, nije izjašnjavala. Javnost, uz odobravanje, ili osudu, posebnu pažnju posvetila je oštrom stavu crnogorskog mitropolita Amfilohija Radovića, koji je u više navrata snažno, kao gotovo niko drugi, osudio homoseksualizam. Ton i rečnik se nisu svideli ni svima u SPC, još manje evropskim crkvenim krugovima, takođe pravoslavnim. Ipak je to shvaćeno kao mišljenje pojedinca, a ne cele crkve, mada je on tada (2009) zamenjivao obolelog patrijarha i predsedavao Svetim sinodom. Posebno je zapamćena njegova rečenica ”da se drvo koje ploda ne rađa siječe i u oganj baca”, jer je izazivala zamislive asocijacije, mada je izrečen i poziv na ”nenasilje protiv bilo koga”. Mitropolit ne prihvata pravo ”ličnog opredeljenja”, kao ruski patrijarh, on u ”sodomijskom grehu”, vidi smrtonosnost, oseća smrad razorenih gradova Sodome i Gomore, nasilje nad moralnim poretkom stvari, ”poriv čovjeka za samouništenje”, čak ”najavu propasti jedne civilizacije”. Drugi član Sinoda, episkop Irinej Bulović, te, 2009. godine, samo dva dana kasnije, imao je u svom saopštenju druge naglaske, koji su ublažili utisak, da i grešnike treba voleti, da je čovek veći od svakog greha, pa i najvećeg. Uz to: hrišćanima nije dozvoljeno primoravanje i nasilje, ni prikriven poziv na to, a pogotovo njegovo vršenje, u ime crkve, ili vere, apsolutno je nedopustivo. Tokom istorije bilo je izuzetnih teologa, monaha, takođe i episkopa, kojima “obuzdavanje tela”, ma u kom pravcu, nije uspevalo. Među vernicima se može i kod nas katkad čuti razumevanje za episkopa ako se šire glasine da ”ima prijateljicu”, ili dete, da je bolje to ”nego homo”. „Finski scenario”, tolerisanja homoseksualaca među kliricima, u SPC i verovatno u većini drugih pravoslavnih, nezamisliv je, kao uostalom i u Katoličkoj crkvi. To od nje niko neće zahtevati. Očekivaće se, takođe i od strane društvenih institucija, da retorika onih koji insistiraju na komparacijama sa ”sumporom i ognjem” bude usklađena sa jevanđeoskom ljubavlju i prema takvima, bili oni vernici ili ne, koji svoj način života ne shvataju kao izbor, već jedini moguć, čak ako ga crkva smatra grehom. To se ne može očekivati u vezi sa odnosom prema pedofiliji, ma gde – u školstvu, sportu, zdravstvu, porodici, a takođe, čak posebno, među Božjim služiteljima. U sledećem broju Izvori finansiranja u SPC Ispovesti: gej vernici Nevidljivi „Rođen sam ovakav. Bog me je ovakvim stvorio, nije mi dao alternativu. Nikada nisam želeo da imam heteroseksualne odnose, niti da osnivam porodicu. U manastir sam otišao iz čiste želje da budem monah“, kaže za NIN anonimni kaluđer iz jednog manastira. Možemo ga samo zamisliti kako u polutami zajedničke prostorije, gde su u manastirima obično računari, krišom kuca na kompjuteru dok ostali spavaju, u strahu da ga niko ne vidi. Jer, on svoju tajnu nije poverio ni duhovniku, iako je ovo trebalo da bude deo ispovesti budući da je, kako priznaje, tokom godina monaštva imao „više kontakata sa ljudima kao što je on, takođe iz crkve“. I odgovore na naša pitanja prosleđuje u strogoj konspiraciji, preko mejla prijatelja u koga ima poverenja, pa čak ni tada ne „izgovara“: ja sam homoseksualac. Već, „ja sam takav“. Monahov duhovnik je prećutno svestan njegove „orijentacije“, a kada ga savetuje da se kloni svih sagrešenja, podrazumeva i „ovo“. „Nosim svoj krst, iako bih voleo da nemam ovu muku. Težim da postanem aseksualan, i polako u tome uspevam. Gospod ima strpljenja, a ljudi retko“, primećuje „tajni“ korespondent NIN-a. Veruje i da za Boga niko nije „gad“, kako mnogi iz Crkve tvrde da Svevišnji vidi homoseksualce, već da gleda čoveka u celini i da ga takvog razume. Glasni stavovi Crkve da je homoseksualnost nastranost, čine da se homoseksualci iz „njenog okrilja“ ne čuju i ne vide. Međutim, osoba okrenutih sopstvenom polu ima među monasima, episkopima, sveštenicima, studentima Bogoslovije (čak i do 20 odsto) tvrdi ovaj monah čija će anonimnost, iako krajnje razumljiva, nekom biti sumnjiva. „Ko je takav, nekako prepoznaje drugog, po suptilnom osećaju“, objašnjava svoj metod procene n.n. kaluđer. Strah od prokazanosti čini da i fragmente poveravanja još jednog našeg sagovornika, studenta Bogoslovije, čujemo iz treće ruke. „Kad svešteniku prilazim da uzmem naforu (parče osvećenog hleba), osećam da me ’čita’ i da mu se gadim. U ušima mi bruje reči vladike Amfilohija da je homoseksualnost Sodoma i Gomora, čiji su žitelji sagoreli u ognju zbog protivprirodnog bluda,” kaže prijatelj prijatelja, jer hoće da “pukne” od nagomilanog ćutanja. Ova dvojica duboko religioznih ljudi, monah i budući sveštenik, imali su “priziv od Boga” jači od straha i stida, ali šta se dešava sa onima koji tek traže odgovore, neznajući tačno od koga? Jedan takav, oduvek nesrećan što nije “strejt”, neutešen rečima psihologa da homoseksualnost nije bolest već datost, odlučio je da se obrati svešteniku. NJegova drugarica, revnosna vernica, pripremala ga je svakodnevnim treninzima dolaženja na rane službe i prikladnog ponašanja. Ali je uvek bila nezadovoljna „koliko se sagao kad se poklanjao“ i kako je „pastiru“ poljubio ruku. I on je odustao od ispovesti. Posle se okrenuo meditaciji. Budistički kružok kome je pristupio ga je prihvatio takvog kakav je, bez ikakvih ceremonija. „Uz njih sam našao mir, a u crkvi sam se uvek osećao kao u sudnici“, kaže, dodajući da je „jednostavnost u pravoslavlju izgubljena zbog ljudskog tumačenja i manipulacije vlašću.“ Zanimljivo je da je ženska homoseksualnost u SPC toliki tabu, da je niko i ne pominje. Slučaj Pahomije Iako predstavnici SPC zvanično „strogo osuđuju pedofiliju“, javnost „čita“ njen stav prema ovom pitanju iz slučaja vladike vranjskog Pahomija. Četvorostruko optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika, Pahomije Gačić je ostao najviši crkveni dostojanstvenik, nikad procesuiran od Crkvenog suda, na istoj poziciji na kojoj je bio kad je počeo dug i mučan građanski proces. Razotkrivanje je krenulo 2002. kada se nekolicina vranjskih dečaka požalila svešteniku Goranu Arsiću, dvojici đakona i dvema monahinjama na ponašanje episkopa kome su pomagali u službi. „Isprva nisam verovao, ali kad sam video kako im se vilice grče kad god o tome pričaju, promenio sam mišljenje i rešio da im pomognem“, po stoti put priča Arsić, uvek jednako „zgrožen“. On je danas sveštenik bez parohije, i, kako kaže, čovek s kojim Crkva ne zna šta će, a sve zbog toga što je „ostao dosledan odbrani istine“. Ubrzo je podneta tužba zasnovana na svedočenju četvorice dečaka i pokrenut istražni postupak. „Pahomije se tada zatvorio u Patrijaršiju, a Sinod nas optužio za napad na Crkvu i pravoslavlje“, još uvek je ljutit advokat Saša Stojković. Protivno pravilima, kaže, policija je mnogo puta ispitivala decu, a nikad Pahomija. Početkom 2003. i Crkva namerava da pokrene istragu formiranjem posebne komisije. “Laknulo mi je kada mi je to saopštio tadašnji vladika niški, sada patrijarh Irinej, koji je tada ujedno bio i predsednik Komisije”, kaže Arsić. Uzalud, ispostavilo se, jer komisija nije dejstvovala, već je Pahomije raščinio ovog sveštenika i jednog đakona zbog svedočenja (odluku je docnije poništio Sinod). Istovremeno, malim tužiteljima i svedocima svakodnevno su anonimno pretili smrću. Civilni postupak se razvlačio do 2006. kada su donete oslobađajuće presude po dve tačke optužnice, dok su dve u međuvremenu zastarele. “Sve se dogodilo u klimi političkog pritiska (tadašnjeg premijera Koštunice), i kleveta da su dečaci plaćenici stranih službi”, ne smiruje se advokat. Dečaci, tada već mladići su se posramljeno povukli, dvojica otišla na bogoslovske studije u Solun, a dvojica ostala kod kuće (od kojih se jedan još uvek leči od psihičkih poremećaja). Sveštenik Arsić je premešten u šabačku eparhiju. Odnedavno je opet u Vranju, čeka da patrijarh razmotri njegov status. Sve ovo vreme javnost se pita zašto SPC nije reagovala. “Mi u Crkvi ne možemo da sudimo pre presude građanskog suda”, objašnjava vladika šabački Lavrentije, poznat kao prvi donator organa među episkopima SPC (i dobar čovek, kako kaže za svog “udomitelja” Arsić). Crkveni sud Niške eparhije je, tvrdi vladika Lavrentije, ispitao svedoke, “ali koliko je bilo njihovo ‘da’, a njegovo ‘ne’, oni su prepustili stručnijim ljudima”. Da je Opštinski sud doneo presudu da je kriv, kaže, on ne bi bio više episkop. U svetlosti pompe koja je dignuta oko suđenja Pahomiju, u zaborav je pao proces vođen protiv arhimandrita Ilariona, starešine fruškogorskog manastira Novo Hopovo, smenjenog sa te dužnosti zbog optužbi za bludne radnje nad maloletnicima. NJegova presuda iz 2006. na godinu dana zatvora je nedavno poništena.