„Make over“

Naši teniseri su u prvom ovogodišnjem mesecu nastavili gde su stali minulog decembra: Novak Đoković je u furioznom maršu pokorio vrelu Australiju, a Nenad Zimonjić je na tom istom Ozi openu, jednom od četiri najveća turnira, sa Ruskinjom Kirilenko stigao „samo“ do polufinala, u konkurenciji mešovitih parova. Kako to obično biva u sličnim prilikama, nacija nam je proključala od euforije. Svi smo mi Novak! Normaaalno. Ne znam kada će junak naših dana stići u domovinu i kakve ga obaveze čekaju, voleo bih, te skromno predlažem, da nađe nekoliko sati vremena i sretne se sa ključnim reprezentima javnog nam života, te ih, malo makar, poduči kako se u praksi demonstrira nepatvoreni patriotizam i govorništvo. Javni nastupi, uopšte... No, nije to moja tema. Dakle, Đoković. Još iste večeri, samo nekoliko sati nakon njegovog trijumfa, na nekolikim ovdašnjim televizijama čuli smo birane, emisijama prepune reči, ljudi koji, uistinu, znaju mnogo o Novaku. Jelena Genčić, prva njegova učiteljica tenisa, ali i života, prisetila se, na Studiju B, dragih zajedničkih uspomena; u centralnom Dnevniku Javnog servisa gostovao je savezni selektor i dugogodišnji Novakov prijatelj Bogdan Obradović; na televiziji B92 o Đokovićevim budućim danima i, sasvim izvesnom, pohodu na titulu svetskog igrača broj jedan, argumentovano je govorio Radmilo Armenulić, legendarni selektor, nekada svetski moćne jugoslovenske teniske reprezentacije... Ove tri tačke nisu tek puka interpunkcijska poštapalica, već i moj alibi ako se možda, te večeri, u nekom studiju, ipak pojavio i Slobodan Živojinović, novi, zapravo, stari prvi čovek nacionalnog teniskog saveza. A ja, grešan, to gostovanje promašio. Sumnjam, iskreno. Jer šta bi on, uopšte, mogao da kaže o Novakovom uspehu? Ništa, budući da sa istim nema blage veze. Baš kao i sa karijerama svih naših fenomenalnih momaka i devojaka. Jednako kako je bio i potpuno „nevin“ u misiji osvajanja pehara gospodina Dejvisa. Isto, uostalom, kako beše „bezgrešan“ u pokušaju da bilo šta uradi, ne bi li Ivanovićeva i Jankovićeva, ipak, nastupile za nacionalni tim, u veoma važnom susretu sa Kanadom, u okviru Federejšn kupa. Ritualno kolektivno šišanje, metafora istorijskog podviga naših tenisera, jeste jedina tačka koja, uistinu, spaja S. Ž. i naše reprezentativce, odnosno članove stručnog štaba. Kako se - u Teniskom savezu Srbije i oko njega - događaji nižu i kako će se, slutim, i dalje zahuktavati, šišanja, kao posledice novog trijumfa, skoro biti neće. Ne bar za Slobodana Živojinovića. Te bi gospodin predsednik, u tom smislu, morao da razmišlja o novim formatima sopstvenog „mejk overa“. Dijeta, možda?