Slike na metar

Tržište vrhunskih umetničkih dela u Srbiji funkcioniše uglavnom kao crno, zbog čega se često vajkaju i kolekcionari i galeristi, koji svedoče da ima dosta falsifikata, a metodi za njihovo utvrđivanje, reklo bi se, nisu daleko odmakli. Jer, kako drugačije objasniti vesti o falsifikatima dela velikih srpskih slikara koje uglavnom ne idu dalje od novinskih stubaca i konstatacije da ih ima „kao i na svakom tržištu“? Često domaći galeristi postavljaju pitanja na koja država ćuti: Zašto ne postoji interes da falsifikati budu otkriveni i time sačuvano nacionalno blago, kao što je interes da bude uhvaćen vlasnik butika koji ne plaća porez? Zašto Krivični zakon ne poznaje falsifikat umetničkog dela kao krivično delo? I zašto su najbolja dela, tzv. prva liga, i dalje na crnom tržištu, tj. ne mogu se naći i kupiti u galerijama s računom, nego po kućama i garažama za keš? Prva slika. Pred kraj godine podigla se medijska galama zbog slike „Portret muškarca“ Amadea Modiljanija za koju Tužilaštvo za ratne zločine sumnja da je vlasništvo Gorana Hadžića, haškog begunca, i da je bila planirana za prodaju kako bi se nabavio novac za Hadžićevo skrivanje. Novosadski kolekcionar i kum Hadžićev, Zoran Mandić zvani Mandarina, u čijoj je kući pronađena fotografija ove slike, tvrdi da je slika njegova, na sigurnom mestu i da je original, jer „ima sertifikat Instituta Amadeo Modiljani iz 2007. koji su potpisali Kristijan Pariz, direktor Instituta i Stefan Ridolfi, najveći poznavalac Modiljanija“. Mandarina tvrdi da je podneo zahtev Ministarstvu kulture za iznošenje ove slike iz zemlje kako bi se, bar on tako kaže, pre svega utvrdilo da li je reč o autoportretu. Računa se i - zbog prodaje. Jer, Mandarina je ponudio sliku Narodnom muzeju poštujući zakonsko pravo preče kupovine, za 15 miliona dolara, ali ponuda je bila odbijena. Olivera Marković, načelnica u Sektoru za kulturno nasleđe Ministarstva kulture potvrđuje za NIN da je Mandarina ponudio Narodnom muzeju ovu sliku ali da je cena bila visoka. „Nije bilo na veštačenju da li je to original ili nije. Mandić je donosio iz Instituta Modiljani neke sertifikate, a mi smo u saradnji sa MUP-om došli do saznanja da su ti sertifikati iz Instituta prilično labavi. Ministarstvo kulture ne radi ekspertizu, kao ni Narodni muzej u okviru svoje delatnosti. Zato ne možemo da kažemo da li je nešto falsifikat ili nije.“ O tome zašto Ministarstvo kulture ne daje Mandiću dozvolu za trajni izvoz Modiljanija, gospođa Marković kaže: „Dozvola za trajni izvoz kulturnog dobra daje se samo u izuzetnim slučajevima, takva je odluka teška, i o tome bi Narodni muzej trebalo da se izjasni. Ali Narodni muzej je prebacio slučaj na teritorijalnu nadležnost Muzeja Vojvodine, koji još nije doneo odluku, koliko znam, jer bi to mišljenje došlo u Ministarstvo kulture i mi bismo opet o tome odlučivali.“ Olivera Marković još naglašava da je Ministarstvo u saradnji s MUP-om saznalo da su se ranije njihove tzv. izvozne dozvole zloupotrebljavale kao sertifikat da su izneta dela - originali: „LJudi su to tražili kao dozvolu, izvozili su falsifikate, a onda su tu dozvolu sa pečatom Ministarstva kulture prilagali uz delo prilikom prodaje, što je njima služilo kao neka vrsta svedočanstva da se radi o originalu.“ U priči o Modiljaniju u stvari, ne znamo ništa. Ali, prvo i pre svega, i dalje ne znamo je li original ili falsifikat? Država ćuti. Druga slika. Ima tome godinu i po dana, kako se izložba Šumanovićevih crteža, pastela i akvarela, koju je postavio istoričar umetnosti Srđan Đurić u beogradskoj galeriji „Haos“, pretvorila u lov na falsifikate najvećeg srpskog slikara. Naime, istoričarka umetnosti LJubica Miljković, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu i autorka monografije o Savi Šumanoviću, tvrdila je da više radova izloženih u galeriji „Haos“ nije autentično (većina postavke je bila iz privatnih kolekcija, a jedan deo iz Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci). U stvari, rekla je da se golim okom vidi da je reč o falsifikatima. Autor izložbe Srđan Đurić, inače sin našeg čuvenog vizantologa Vojislava Đurića, nije hteo ni da čuje za tako nešto, oštro se suprotstavivši LJubici Miljković. Borka Božović, istoričar umetnosti i vlasnica galerije „Haos“, o tome danas za NIN kaže: “Još nije utvrđeno da li su sporni radovi na papiru Šumanovićevi ili ne. Na debati koju sam tad otvorila na licu mesta, pred izloženim radovima, Đurić je tvrdio da su Šumanovićevi, a Buba Miljković da nisu. Moj je predlog bio da ih treba poslati u Vinču na ekspertizu, jer specijalizovanu laboratoriju za utvrđivanje autentičnosti umetničkih dela nemamo. Da sam na mestu Srđana Đurića, takvu bih ekspertizu tražila i bilo bi mi u interesu da dokažem da sam u pravu. NJega, međutim, to nije zanimalo. Kako bilo, zaključak ove debate bio je da je Srbiji potreban centar za ekspertizu koji bi trebalo osnovati pri Centralnom institutu za konzervaciju, dakle, laboratorija koja bi bila u stanju da napravi hemijsku i svaku drugu analizu pigmenta, boje, papira... i proceni da li je slika original ili ne. Onda bismo mogli da kažemo - nema mesta sumnji ili ima mesta prevari... Na našem tržištu se pojavljivalo mnogo lažnih Lubardi, Šumanovića, čuli smo i za falsifikate Veličkovićevih slika. Cuca Sokić mi je jednom skrenula pažnju da je ovde u centru Beograda u jednoj galeriji videla svoj falsifikovani rad. Bila je još živa pa je mogla da reaguje.“ Centar za ekspertizu još nije osnovan, a sporni radovi se i dalje vode kao originali. A da je samo Šumanović. U štampi su više puta spominjani i falsifikovani radovi Petra Lubarde, Miloša Šobajića, Voje Stanića, Konjovića, Graovca... Pojavljuju se na izložbama, u monografijama, ljudi ih kupuju, pa se kaju natenane. Država ćuti. Treća slika. Da baš i nije sve tako crno, i da prethodne dve slike i ne moraju biti prilika srpske stvarnosti na tržištu umetničkih dela, svedoči za NIN advokat Božo Prelević. On misli da prva liga ne mora da bude isključivo na crnom tržištu. Jer, eto, na jednoj od prednovogodišnjih beogradskih aukcija, kupio je odličnog Graovca, kako kaže, za 1.000 evra. Siguran je da je reč o pravom Graovcu i ne brine se nimalo, kaže, jer slika ima sertifikat Nikole Kusovca (tačnije, mišljenje, prim. Z. L.) a sliku je video i u autorovoj monografiji. I treće: „Kupio sam je u galeriji, što sam činio više puta dosad. Galeristi su ozbiljan filter. Ima veoma stručnih galerista koji umeju da prepoznaju falsifikat. Naravno da postoji mogućnost da je falsifikat, ali nekako, imam osećaj da nije. Uostalom, kada nešto ne bi bilo u redu, ne bih jurio bivšeg vlasnika slike, nego galeristu.“ Advokat Prelević ne misli da je naše tržište baš „preplavljeno falsifikatima“ jer su to, pre svega, ona tržišta koja imaju najveću platežnu moć, a to, svakako, nije naš slučaj. Skoro je jedna porodica prodavala sliku Gustava Kurbea i nije uspela da je proda ni za kakve pare, spominje Prelević. „To je slika i prilika našeg tržišta. Nema se ovde para za slike. Dalje, ne znam šta bi se bitno promenilo kad bi falsifikat bio definisan kao posebno krivično delo? Ovde se ne hvataju ni prodavci droge, gde je nama falsifikovanje slika? Falsifikovanje nije inkriminisano kao krivično delo, ali nekoliko članova krivičnog zakona pokriva falsifikovanje, od krađe intelektualne svojine, autorskih prava, do prevare. Ovde je problem što veoma malo ljudi zna da prepozna falsifikat. A suština je u davaocu sertifikata. Falsifikate slika Leonida Šejke je mogla da prepozna Olja Ivanjicki i još možda nekoliko ljudi“, kaže Prelević navodeći Nikolu Kusovca kao jednog od njih, ali uz podsećanje da se protiv njega vodi krivični postupak baš zbog dela za koja je dao stručno mišljenje. Četvrta slika. Ima dve godine kako je policija podnela krivičnu prijavu protiv Nikole Kusovca, muzejskog savetnika u penziji, „zbog sumnje da je od 1999. godine u više navrata dao stručno mišljenje za falsifikate umetničkih dela najpoznatijih srpskih slikara“. Kusovac je tada govorio da nikada nije dao mišljenje za falsifikovanu sliku a da je za to uzeo novac, ali i da je, možda, u nekim procenama pogrešio: „Ako sam napravio i 50 grešaka na 30.000 ekspertiza, ja sam genije!“ Galeristi koji o „slučaju Kusovac“ nisu javno želeli da govore, sada kažu da je 50 grešaka mnogo čak i na fantastičnih 30.000 ekspertiza. Genije ili ne, Kusovac danas nije u zatvoru, nego i dalje izdaje stručna mišljenja za slike koje mu donose ljudi na procenu. Insistira na tome da je reč o „mišljenju“, a ne „sertifikatu“ ili „ekspertizi“, kako se to obično tvrdi: „Moje mišljenje nikoga ne obavezuje, ali se najviše ceni. Jer, mene ne možete da kupite“, kaže Kusovac za NIN dok pokazuje jedno takvo svoje otkucano mišljenje, uz napomenu da ono košta 500 dinara, sa PDV-om od 25 odsto. Dok galerista odbije svoje, njemu ostane jedva 100 dinara. Ali, često mu se desi da u toku nedelje vidi stotinu novih slika, a da mišljenja piše za trideset do četrdeset: „Može cena ovog mišljenja da bude i viša, ako dođete recimo sa slikom Šumanovićevom uračunava se i jedan odsto vrednosti slike. Ali kad je o ceni slike reč, to nije ona po kojoj se slika prodaje nego ja kažem cenu. Tako, ako dođete sa Šumanovićevom slikom koja se prodaje za 100.000 evra, neću nikada izgovoriti više od polovine te sume. Dakle, 50.000. A jedan odsto je 500 evra“, objašnjava Kusovac svoju računicu. Na pitanje dokle je stigao krivični postupak koji se protiv njega vodi, kaže uz osmeh: „Kad je policija krenula na mene, nisam prstom mrdnuo, jer nikada nisam radio iz interesa. Izvukli su pet ili šest dela za koje sam pisao mišljenje i za koje se sumnjalo da su falsifikati, ali sve su prave. Pustio sam ih da se natociljaju. Recimo, tri slike Ace Tomaševića, pa slika Nikole Graovca, Marka Čelebonovića, Miće Popovića, Petra Dobrovića. Sve su prave.“ I Kusovac kaže da je poslednjih godina tržište umetničkih dela doslovce zamrlo, ali da se, i dalje, pre svega prodaje ulje na platnu, po pravilu dobar pejzaž, razume se da autor mora da bude umetnik od integriteta, dakle, priznat i poznat, član ULUS-a. Cena da ne bude veća od šezdeset hiljada i to na tri, četiri rate. Iznad ove cene okreću se samo najveća imena, mada su i njima spuštene cene: „Dela Paje Jovanovića, onda grupa naših modernista na prelazu iz 19. u 20. vek sa Nadeždom Petrović na čelu, pa onda Kosta Milićević, Milan Milovanović. Mogu da izađu na desetine hiljada evra, do stotinu hiljada ponekad, ranije je to išlo i po nekoliko stotina hiljada evra, sve dok kriza nije zakucala na vrata najimućnijih. I Šumanović je pojeftinio, iako je postizao najviše cene kod nas. Cela generacija dobrih slikara između dva rata - Bijelić, Milosavljević, Milunović, Čelebonović, Lubarda, dobro se prodaju, cene su više hiljada ili više desetina hiljada evra. Samo su Sava i Nadežda mogli da prebace ove petocifrene cene, ali poslednje dve godine ne mogu ni oni.“ Ne samo da nemamo centar za ekspertizu koji bi odvajao falsifikate od originala, nego nemamo ni običan vodič-cenovnik koji bi laiku, amateru, ljubitelju likovne umetnosti pomogao da ne luta među dilerima slika. Tako se nije jednom čulo kako su neke slike, istina naših najvećih slikara, prodavane tri-četiri puta više od stvarne svoje vrednosti. Sliku Save Šumanovića prodali su trgovci pre nekoliko godina jednom, tada, dobrostojećem čoveku za 700.000 evra. Kada je krenula kriza, isti čovek je hteo da im proda tog Šumanovića, ali nisu mu davali ni četvrtinu cene. Kusovac objašnjava kako to funkcioniše u Evropi: „Postoje, dakle, evropski vodiči-cenovnici, poput Akunovog, sa prosecima prodaje za svakog autora u poslednjih 20-30 godina. To je leksikon onoga što se pojavljuje na tržištu, dakle i savremenih i starih slikara, s pregledom održanih aukcija, veličinom slika, jer kao i svaka roba i slike se cene na metar. Akun dobija sve prodaje iz sveta i onda pravi prosek. Ukoliko je prodaja neujednačena te godine, oni neće izaći s prosekom nego sa cenama pojedinačnih slika tog autora pa neka se kupac odluči. Slikari koji žele da budu profesionalci, drže se ovog Akunovog cenovnika. Recimo 2007, prosečna cena za sliku LJube Popovića veličine 65 sa 50 cm bila je 3.700 evra. Kad biste mu dali 4.000 za sliku te veličine – ne bi uzeo taj novac. Niti voli da ga potcenite niti da ga precenite, ne želi da proda sliku za deset hiljada evra a da posle ne može da je proda ni za pola od toga. Danas kupujete iz zadovoljstva, ali ćete sutra prodavati možda iz nužde.“ Ali, Evropa je to. A tamo su i falsifikati i originali još uvek zaista unosan biznis. Naši galeristi koji prodaju slike, čekajući državu da ponudi pravo rešenje za izdavanje sertifikata, mogli bi da se oslone na nekoliko preostalih nam znalaca i njihove baze podataka i odštampaju bar jedan cenovnik za ljubitelje slika. Tek da se lakše snalazimo. Ili je ipak zgodnije prodavati „dobru robu“ kod kuće za cenu o kojoj se dogovorimo, bez državnog drakonskog oporezivanja?