Mudrost batine

Da li je danas, u Srbiji, legitimno batinati narkomane, homoseksualce i žene u crnom? Kod nas, na brdovitom Balkanu, postoji jedna popularna filozofija koja svojom “mudrošću” isključuje svaku drugu. NJeno najvažnije geslo glasi: “Nemoj da filozofiraš”. Za tu protiv-filozofiju odgovor na sva pitanja (uključujući i pitanje s početka ovog teksta) nalazi se u najneposrednijem, prirodnom, zdravom, “narodskom” životu. Eto zašto je ta protiv-filozofija, ujedno, sklona organskoj misli. Ona nam sugeriše da je mudrost “narodskog” života moguća, kao takva, na osnovu dva ključna principa. Jedan se odnosi na batinu koja je iz raja izašla, a drugi na batinu koja vreba iz pakla, koja je zaverenička i tuđinska. Prvu treba prigrliti, druge se treba kloniti… Organska misao je sklona disciplinovanju. Ona je spremna da na svakog ko bitno drugačije misli ili zbori ako treba odmah potrgne batinu. Jer, postoje elementarne, “domaćinske” činjenice života o kojima nema šta da se misli ili priča. One su takve kakve jesu i tu “niko ništa ne može”. Zato je sloboda mišljenja i sloboda govora, u stvari, pogana izmišljotina nekih modernih vremena… Kad je bio mali, Dositej je iz čiste radoznalosti krenuo da uči grčki jezik. To je doznao njegov učitelj i počeo je da ga odgovara od tog nauma, i to tako što je zapovedio četvorici učenika da nesrećnog Dositeja polože ne klupu: “Držeći me tako protegnuta kao volovsku kožu, jedni za ruke i za glavu, a drugi za noge, stade lupnja dvostruke kamdžije po goloj koži. Jednom reči, odvali mi dvanaestinu udaraca tako vrućih, da usijano gvožđe ne bi moglo gore žeći.” Ova poučna priča pokazuje, bez sumnje, da je pre Dositejevog prosvetiteljstva postojao jedan izvorniji, “narodski” oblik prosvećivanja i prosvetljavanja koji se uzdao u neprevaziđenu pedagošku ulogu batine. Pre nego što će reči “gorku i čemernu” reč “Položi!”, učitelj je Dositeja prosvetlio: “Da znaš, Dimitrije, da ljudi mladi koji starije nad sobom imadu, iz svoje glave ništa ne valja da počinju ni da preduzimlju; ako li kad po nesreći u takvo iskušenje upadnu, valja im dati poznati da im neće posao na dobro izaći”. A to se, naravno, postiže lekovitom i odmerenom ulogom bola i u sudnjoj (= teološkoj) instanci: batinom koja je iz raja izašla. Mudrost prirode, njenog potčinjavanja putem bola naprosto je nenadmašna! A to je, ujedno, razlog što danas u Srbiji imamo dva konkurentska oblika prosvetiteljstva. Jedan je s batinom u mislima i ruci, a drugi bez batine. Čini se da je prosvećivanje na ovim prostorima uvek bilo dramatičan sukob dve nepomirljive strategije. Ili dva sveta: sveta nasilja i sveta nenasilja. Svet u kojem je batina iz raja izašla ne zna za dramu nasilja. Zato je i organska misao, kao svojevrsni argumentum ad baculum, operisana od osetljivosti za dramu života. Drame nema. Prokletstvo batine ne zna za tragičnost, te zato i nije prokletstvo. Ono zna samo za opoziciju između raja i pakla. Pretući neistomišljenike u isti mah je sveta i prirodna dužnost zbog koje nema žaljenja. Organska misao kao filozofija batine svojevrsna je primitivna teodiceja, opravdanje zla, korisna upotreba zla i zlog čina (ili: zločina). Zločin je opravdan ako se služi svetom batinom kao natprirodnim sankcionisanjem onoga što je neprirodno, bolesno, zlo. Apriorna vera u upotrebu zla koje služi dobrim ili uzvišenim ciljevima nužno isključuje svaku pomisao na tragično. Nema tragičnog, dakle, moguć je savršeni, sveti zločin. Zločin bez zločinačkih posledica i bez kazne. NJemu sankcije ništa ne mogu. Jer to je zločin s unapred obezbeđenim alibijem: s čistim rukama i čistom dušom... Taj sveti zločin svoju uverljivost crpi, upravo, iz apologije jednog u isti mah “prirodnog” i “narodskog” života. Reč je o životu savršene neposrednosti, punog prisustva van drame ili, ako hoćete, životu savršenog neprokletstva. Nevolja organske misli se ne sastoji u činjenici da je ona lišena osećaja za životnu dramu/tragediju, već u činjenici da je lišena katarze, pročišćenja, a time i osetljivosti za fatalne greške. Budući da je “naše” nasilje iz raja izašlo, onda kod nas zapravo nasilja ni nema; nasilje je moguće samo s one, druge strane brda; ono je uvek “tuđinsko”, “njihovo”. Za organsku misao nema zločina u “jatu” ili “gnezdu”, sem u slučaju kada je to zločin izdaje, zločin “naših” koji su, u stvari, “njihovi”, dakle, zločin protiv samog jata/gnezda ili protiv “zdravog”, “prirodnog”, “narodskog” života. Eto, najzad, zašto je po organskoj mudrosti danas sasvim legitimno batinati narkomane, homoseksualce, žene u crnom, kao i sve one koji su se izmetnuli iz jata/gnezda… Srećom, organska misao je danas, očigledno - na izdisaju.