Dorćolsko hodanje

Ah, kako sam samo, iznenada, izdao sebe! Od sramote ne smem, evo, danima da se pogledam u ogledalo! Oh, kako sam to sebi dozvolio!? Eeej, da posle trideset i pet godina izneverim klompe te da kupim cipele, i, to najskuplje, „timberlend“. 13.914 dinara, šatro, na popustu. Dobro, tome su Bilja i Saška kumovale, ali nisu mi, valjda, svrake mozak popile! Na sve to me i K. G. Jung drži vakelu: “ Ne znam koj ti je moj bio! Ušao si u radnju kao omađijan, i, hop, uskočio u `timberlend`! Samo još da se učlaniš u LDP i da sa Jovom Kapičićem ispijaš kapućina u kafiću njegovog sina! I, vredi li ti, uopšte, govoriti!? Kupujući „timberlend“ pomažeš svetski neoliberalizam, kanadski kapitalizam, to jest, masnoj guski podmazuješ dupe! Umesto da si kupio gumene čizme iz Pirota pa da, od tebe, vidi neku vajdu tvoja južna sirotinja...“ Toliko mi je moj guru iz Švice drobio, uz Bulevar kralja Aleksandra, da sam u Jagićevoj, prolazeći pored kontejnera, hteo da se kurtališem „timberlenda“. Ali, tu se isprečila Biljana, i, jedva me zaustavila. Tako sam, kao lopov po noći, ušao u Gročansku, u ulicu prizemljuša, iznad kojih se moja sedmospratna zgrada preteći nadvila. Još u predsoblju, zafrljačio sam neraspakovanu kutiju skupih cipela, što dublje u dno plakara, ne bih li od sebe sakrio veleizdaju koju sam priredio sebi i svom narodu. A Joška Broz je, upravo, registrovao Komunističku partiju Ne, ništa ne preterujem! Tako to krene, mislim, veleizdaja. A onda, začas, stigneš do Golog otoka. Prvo, u zezanju kažeš da je „Tito američki špijun“ i da je „Staljin bio u pravu“, i, cap, ajde u aps, a onda ti kriv tamo neki Mika Đovan, školski drug iz Ćuprije što te je, uredno, ocinkario Udbi. Ah, Dragoslave, Dragoslave Mihailoviću! Bojim se da ću, takođe, pisati „Preživljavanje“. Jer, neko je, sigurno, u mom dosijeu, već, pribeležio da sam 4. februara 2011. godine, negde oko 18 časova kupio „Timberlendove“ cipele u radnji pored trga Nikole Pašića, dan uoči mitinga Tome Nikolića. Klompe, klompe na noge, zemljače, jer one su i u Evropi obuća levice i sirotinje. Mada Toma, evo, za proleće nudi i parče stiropora da izolacija od Evrope bude što bolja. S tim u vezi, odustao sam i od „nordijskog hodanja“, jer ono zahteva standard, bar, „švedskog socijalizma“. Uz „timberlend“ cipele potrebni su ti i štapovi, kao ovi za skijanje ali malko drugačiji, i, ajd što i oni koštaju, nego te, bato, odaju: vidi se izdaleka da si neka „nordijska špijunčina“ koja ovu urušenu zemlju podriva. E, sad, kažu, da „nordijsko hodanje“ daje brze rezultate i to po celom telu; smanjuje stomak, dupe, a dobiješ ramena. Plus, štapovi ti smanjuju i pritisak na skočne zglobove. Ali, šta ćeš, batice, kada ti na sačuvane zglobove stave robijaške bukagije? Nordijska oprema ide, nekako, uz „domaće izdajnike“, samo još, uz pomoć Kaponje, treba naći nove gole otoke sa kojih bi se gledalo, bar, na Panonsko more. Elem, opredelio sam se za „dorćolsko hodanje“! Za to su ti potrebne samo klompe i neka suva grana iz parka da se braniš od pasa lutalica. Pa šipči, brale, po dunavskom keju, do mile volje, pored Nebojšine kule, a onda, iza pristaništa, zaždi stepenicama, uzbrdo, do Saborne crkve te Knez Mihailovom do Bulevara i Jagića, pa pored „Skvera“ sjuriš se u Grčića Milenka, e, tu ti je, odmah, Gročanska. Ova moja maršruta dugačka je, brat bratu, dvanaest kilometara i Udbi je, svakako, dobro poznata, a isklomparam je, brat bratu, za dva sata. Ali, kada bi „timberlend“ cipele obukao, gde bi mi kraj bio! Beograd bih, začas, uzduž i popreko prepešačio! Ali, osećam, digla bi se protiv mene grdna propaganda, a Udba bi, brže bolje, u mom dosijeu dopisala: “Hoda kao Guliver u čizmama od sedam milja, i, na svom primeru, propagira, Ničeovog natčoveka, a sa Hajdegerom, dodatno, iritira.“ Izgladneo od „dorćolskog hodanja“, nagutam se, kao ćuran, pune šerpe „bolonjeza“, pa uz vino Nikolino gustiram „Preživljavanje“; skupljam golootočko iskustvo, zlu ne trebalo. Nego, Dragoslav, u priči „Lepo pisanje“, sve te, kao, zamajava nekom studijom o Bori Stankoviću i Ivi Andriću. A onda poentira kako ga je, u nekom privatnom pansionu na Goču, stasita gazdarica Stevka iznenadila kad mu je u sobu ušla i, prc, gaćice skinula! Pa, kada je intelektualca stojko izdao, a Stevka klekla pa mu zadimila. Eto, to piše akademik, onaj što ga je, u mladosti, na Golom otoku, komandant logora Jovo brižno čuvao od ovakvih, pornografskih maštarija... Raznežen Stevkinim bezobraznim veštinama, klonem u beržeru, i, umesto da sanjam neku drusnu snašu sa Goča, usnim nešto skroz blesavo. Kao, sedim na tablama stiropora sa Tomom, logorskim komandantom Jovom i akademikom Dragoslavom, a sa nama i neki režiser Prokić. Sedimo na stepenicama Parlamenta, a svi sa „timberlend“ cipelama na nogama! A narod prolazi, krsti se, pa neko kaže: “More, dajte motke govnjive da pobijemo ove folere!“ Tu se, od straha, trgnem, probudim, a moja Crna u krilu mi prede: “Da si Tigrove gumene čizme kupio, a šest puta su jeftinije, sada bi mirno, kao jagnje, spavao i ne bi se od govnjivih motki u snu trzao...“