Model Srbija

Da li je Dinkić sada vlast ili opozicija? On više nije ministar jer, kako je objasnio premijer Cvetković, nije dobro radio svoj posao. Detaljnije o tome šta i kako je loše radio, verovatno će se čuti tek na martovskoj sednici srpskog parlamenta. Kakva će to biti zabava za široki TV auditorijum Srbije! Tada ćemo i videti kako funkcioniše ovaj originalni „Model Srbija“: smenjen si, nisi ministar ni potpredsednik vlade, ali daješ ministra za isto mesto iz svoje stranke, ostaješ u vladajućoj koaliciji ali se posvećuješ stranačkom radu, putuješ po regionima i pridobijaš pristalice sa kojima treba da radiš protiv partija na vlasti, sa kojima si u koaliciji... Ima li kraja kombinacijama? Nema, jer i do sada, tokom svoje desetogodišnje političke karijere, Mlađan Dinkić je pokazao da nije kraj ni onda kada su svi mislili da je kraj. Taman kad smo se navikli na brojne štrajkače i njihove zahteve, baš kad smo ustanovili da će to biti veliko opterećenje za državni budžet i tek što smo primili delegaciju Međunarodnog monetarnog fonda u poslednju reviziju trogodišnjeg aranžmana, stigao nam je novi signal kojim je Srbija pokazala investitorima da im nikad ne može biti dosadno, sve i da hoće. Smenjen je, dakle, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić. Uz to, najdirektnije opaske na njegov rad izrekao je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas navodeći Dinkićevu krivicu za to što imamo najnižu prosečnu platu u Evropi, od oko 300 evra, i što je u vreme krize, u prošle dve godine, posao izgubilo 200.000 ljudi. Dinkić je uspevao, uz saglasnost koalicionih partnera, da uvek stvori situaciju u kojoj mu je na raspolaganju bila državna kasa i podela sredstava iz nje. Prvo je lansirao ideju da srpska ekonomija treba da se razvija po „irskom modelu“ – da ulaže u obrazovanje mladih ljudi, da otvara mala i srednja preduzeća i da daje bespovratna sredstva za podsticaje. Irski model je promovisan gde god se moglo, pare iz budžeta su se topile. Srbija je u to vreme dobila i novac od izdavanja licence za trećeg mobilnog operatera, pa se usled priliva još nekih investicija, u državnu kasu slilo oko 3,3 milijarde evra. Taj period se zato i pominje kao „zlatno doba“ srpske tranzicije: dobar priliv stranih investicija, jak dinar (sa oko 88 dinara za evro, kurs je pao na oko 80 dinara), rast broja malih i srednjih preduzeća, a inflacija u 2006. godini samo oko 6,6 odsto. Ima li sreći kraja? Ima, jer su već 2007. godine počele pripreme za nove izbore. A pošto je zaključio da narod voli samo dobre vesti – pare i posao – ministar Dinkić je to i ponudio u novom izbornom ciklusu: dolazi italijanski Fijat u Kragujevac a dobiće svi po 1.000 evra besplatnih akcija! I novi marketinški izum je prošao. Izbori su dobijeni a Mlađan Dinkić je postao ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Ovoga puta, međutim, okviri za delovanje su postali drugačiji: svuda oko nas bila je međunarodna finansijska kriza. Jeste da je Dinkić i to prvo proglasio za šansu, ali se vrlo brzo pokazalo da baš i neće biti tako. Sada su državne subvencije (kroz bankarske kredite za privredu i građane) postale glavni adut za izlazak iz krize. Uz naravno, razvoj regiona, pošto je mapa nerazvijene Srbije odjednom postala daleko vidljivija nego na početku tranzicije. I tako smo stigli do sadašnjeg „slovačkog modela“ privlačenja stranih investitora, gde je Srbija mapirana u nekoliko kategorija nerazvijenosti, a investitorima se plaća i do 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto. Stigli smo tako do slučaja Gorenja, do Zaječara, do Valjeva. Dinkić tvrdi da je od 2006. godine do danas država za subvencije potrošila 85 miliona evra i otvorila 22.800 novih radnih mesta. Mnogi ekonomisti se neće složiti sa tim, kao ni sa politikom subvencija koje je Dinkićevo ministarstvo odobravalo. Kako god da bilo, mi danas, sa Dinkićem kao ministrom ili bez njega, posle deset godina tranzicije, nismo odmakli dalje od prvih lekcija tranzicije o prelasku iz socijalizma u kapitalizam. Inflacija nam je najveća u regionu, plate naravno najmanje, nelikvidnost privrede nikad veća, raste ukupni dug i privrede i građana, država se dodatno zadužuje, broj nezaposlenih povećan je dodatno za onih 200.000, pa se sada približava jednom milionu nezaposlenih, ispod linije siromaštva je oko 700.000 ljudi. Moglo bi da se naređa još problema, ali su i ovi dovoljni za rasterivanje investitora. Oni i ne moraju da čitaju svetske liste na kojima smo privreda sa lošim rejtingom – niska konkurentnost i visoka korupcija. Dovoljno je da pogledaju našu društveno-političku scenu na kojoj je uvek uzbudljivo – već na početku godine istovremeno imamo i štrajkove i smene u vladi i posetu MMF-a. A pošto se zna da samo spekulativni kapital voli rizična tržišta, onda samo njega i možemo očekivati.