Hudini plus

Zli jezici bi sada mogli reći da je Mlađan Dinkić onako mirno dočekao vest o smeni sa funkcije ministra ekonomije i potpredsednika Vlade Srbije, zato što je već unapred pripremio rezervno zanimanje. Prošle nedelje mediji su, naime, izveštavali o njegovom dvomesečnom angažmanu na pripremi pesama za folk-pevača Bobana Rajovića Piromana, ali i spremnosti da nekim budućim proizvodom muzičkog talenta na koji je ponosan, obraduje i svoju prijateljicu Lepu Brenu. Iole ozbiljniji uvid u karijeru dosadašnjeg ministra ekonomije, međutim, jasno govori da plivanje u folk-vodama za Dinkića nikako ne može biti zadovoljavajuća zamena za višegodišnje uspešno opstajanje iznad površine uzburkanih političkih voda Srbije. Naprotiv, moglo bi se ispostaviti da je, neočekivano efikasnim sprečavanjem sopstvenog zapaljivog temperamenta da na najavu smene odgovori opštom objavom rata, Dinkić prešao u novu fazu predizborne kampanje, otpočete još prošle godine, formiranjem Unije regiona Srbije. Čoveku koji, predvodeći dve političke organizacije (G17 plus i URS) već obavlja posao za dvojicu, višak slobodnog vremena, dobijen oslobađanjem dužnosti sa radnog mesta u Nemanjinoj, mogao bi, u toj kampanji, biti čak i dobrodošao za pripremu i realizaciju novih iznenađenja. Zašto bi, uostalom, aktuelna smena, praćena Cvetkovićevom tvrdnjom o Dinkićevim „lošim rezultatima“ i podacima o lošem rejtingu G17 plus među biračima za lidera te stranke predstavljala iole beznadežniju  situaciju od nekih ranijih, u kojima je slabu (ili nikakvu) podršku birača vešto pretvarao u vrlo konkretnu vlast? Toliko vešto, da bi se moglo govoriti i o hudinijevskoj sposobnosti za izlazak iz naizgled bezizlazne situacije: iako je više puta predizborno otpisivan, zahvaljujući podacima iz istraživanja javnog mnjenja koji su ukazivali na zanemarljiv broj pristalica, uspeo je da, od 2000. do danas, u opoziciji provede jedva devet meseci. U pohod na vlast, pri tom, pošao je na tipično netipičan način: bez partijske infrastrukture, odnosno sa pozicije eksperta, u novembru 2000. izabran je za guvernera tadašnje Narodne banke Jugoslavije, i to kao najmlađi u istoriji na toj visokoj funkciji. Sa prijateljima, među kojima je bio i prvi predsednik Miroljub Labus, 2002. napravio je stranku koja je već sledeće godine ušla u parlament – i to bez izbora, odnosno zahvaljujući odluci dvojice poslanika tadašnjeg DOS-a da se pridruže „ekspertskoj partiji“. Ubrzo se, krajem 2003, istakao prvim rušenjem vlade (premijera Zorana Živkovića). Potom je, u prvom kabinetu Vojislava Koštunice, u kome je, uz manjinsku podršku socijalista, sedeo zajedno sa kolegama iz Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, postao ministar finansija. Ekspertska računica, međutim, pokazala je da je rok trajanja vlade, formirane marta 2004, istekao oktobra 2006. Tada su ministri iz redova G17 plus napustili koaliciju uz obrazloženje da su nezadovoljni blokadom procesa evrointegracija, a Dinkić je dobio titulu „rušitelja vlada“ – koja bi, prema nekim prognozama, ponovo mogla biti potvrđena. Iste godine istakao se u još jednom rušenju autoriteta, pobedivši Labusa u unutarpartijskom obračunu, nakon čega je postao predsednik G17 plus. U drugoj Koštuničinoj vladi, koju su maja 2007. formirali Demokratska stranka, DSS i G17, Dinkić je dobio mesto ministra ekonomije i regionalnog razvoja, a verovatno i prvu ideju o aktuelnom strateškom pozicioniranju stranke koja sada kao prioritet ima “ravnomeran regionalni razvoj”. Ta vlada se raspala već u martu 2008, zbog nepremostivih razlika u odnosu prema EU i kosovskom pitanju, a na izborima koji su usledili eksperti su nastupili na sigurnoj koalicionoj listi sa DS. Iako se Dinkić danas žali da je nekima sve dozvoljeno, a njemu sve zabranjeno, niko  mu nije smetao da u Cvetkovićevoj vladi ponovo preuzme funkciju ministra ekonomije i regionalnog razvoja, ali i priliku za usavršavanje veštine vođenja stranačke politike na državni račun. Najpre je, naime, u leto 2009, isposlovao donošenje Zakona o regionalnom razvoju - što podrazumeva i obezbeđivanje sredstava za rad na primeni tog akta. Onda je pristupio formiranju URS, pod čijom kapom su se, pored G17 plus, okupile lokalne partije sa do tada drastično različitim programskim ciljevima, ali i zajedničkim problemom (nemogućnost prelaska cenzusa). Politički proizvod definisan kao “više od koalicije, a manje od partije” dobio je, iz pravca Nemanjine ulice, dodatni vetar u leđa u vidu izmeštanja pojedinih državnih institucija izvan Beograda, donošenja državnog programa za podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja vrednog 100 miliona evra, formiranja Fonda za razvoj… Isti vetar, prvobitno koristan za napredovanje partije, međutim, prerastao je u košavu koja je prouzrokovala preokret, mada ne baš onakav kakav je Dinkić poslednjih dana prizivao. Glavni promoter priče o ravnomernom regionalnom razvoju oduvan je sa funkcije neočekivano, mada po nekim mišljenjima ne i sasvim nezasluženo: unutarkoalicioni sukob, koji je kulminirao smenom, otpočeo je nakon reakcije državnog sekretara iz redova DS na Dinkićevo “bodrenje” državnim sredstvima slovenačkog Gorenja da novi pogon fabrike, umesto u prvobitno obećanom Valjevu, izgradi u Zaječaru. Po logici “ko drugome jamu kopa, sam u nju pada”, Dinkićev ultimativni zahtev za smenu Ilića proizveo je u ponedeljak otkaz za obojicu. Bar jedan od njih, Dinkić, u biografiji ima dovoljno razloga da veruje da se neće naći na spisku onog ogromnog broja nezaposlenih koji mu dojučerašnji koalicioni partneri sada stavljaju na dušu. I to čak iz vremena pre nego što je došao na vlast. Još kao 35-godišnjak bez članske karte ijedne od stranaka protivnika režima Slobodana Miloševića, autor bestselera “Ekonomija destrukcije” bio je dovoljno ambiciozan, prodoran i upečatljiv da, u leto 1999, u jednom trenutku gotovo preuzme rukovođenje opozicionim poslom. Sa prijateljem Predragom Markovićem pisao je Pakt za stabilnost Srbije, pripao mu je i značajan deo slave tadašnjeg velikog antirežimskog mitinga održanog na praznik Preobraženje, a bio je i jedan od autora „Programa za demokratsku Srbiju“ koji je DOS prihvatio kao svoj predizborni i, pokazalo se, pobednički program. Osim što se, u godinama koje su sledile, istakao i retkim marketinškim talentom i sposobnošću za strateško planiranje, prekalio se i političkim preživljavanjem raznih iskušenja. Karijeru mu nije ugrozio ni bunt zbog gašenja brojnih domaćih banaka, ni višegodišnja permanentna negativna kampanja koju je protiv njega vodio tiražni tabloid (što je, prema mnogim tumačenjima, bio glavni razlog za donošenje represivnog Zakona o informisanju), ni razlaz sa većinom saradnika iz “originalne” G17 plus, ni lažno obećanje građanima da će dobiti po hiljadu evra, ni permanentan rast broja protivnika… Sada je dobio priliku da patentira do sada nekorišćen recept: biti istovremeno na vlasti (kao lider stranke koja i dalje ima troje ministara u vladi) i u opoziciji (lično je isključen iz vladajućeg tima i ima divnu priliku da građanima objasni kako teško žive i kako bi im bilo mnogo bolje da nije onih nesposobnjakovića i poltrona iz Nemanjine). Ako se, uprkos brojnim demonstracijama neuništivosti, na kraju ipak “politički slupa” i sa liste prijatelja na listu neprijatelja, pored Miroljuba Labusa, Borisa Tadića, Mirka Cvetkovića i drugih, definitivno preseli više od 95 posto biračkog tela u Srbiji, moći će da se teši porastom broja prijatelja na muzičkoj sceni: nakon “pionirskih radova” sa kolegama ekonomistima sa kojima je imao bend “Monetarni udar” i saradnje sa Zoranom Kikijem Lesendrićem, Tijanom Dapčević, Draganom Kojićem Kebom i pomenutim Piromanom. Na spisku izvođača koji će pevati njegove pesme, prema najavama, naći će se promoter “bosanskog pop-zvuka” DŽenan Lončarević. Još ako je na vreme kupio nove šoljice, umesto okrnjenog kompleta koji je pokazivao novinarima u nekadašnjem skromnom domaćinstvu, moći će sve da ih okupi na žurci  u novom stanu u luksuznoj beogradskoj zgradi, u komšiluku političkog konkurenta Tomislava Nikolića.