Obećanja iz Jaruge

Na ovakve događaje, ipak, treba slati mlađe novinare. Manje opterećene predrasudama, znanjem, iskustvom... Jednostavno, manje mrzovoljne. Ovako, slika koju čitalac dobije sigurno nije sasvim realna. Ja se, recimo, ježim od pominjanja slavne prošlosti. Na zaklinjanje u Kosovo iz kože bih da iskočim. Od političkih partija spopada me svrab po celom telu. Od četničke ikonografije... ali, o njima ću posle. Jer junaci ove priče su pripadnici Srpskog narodnog pokreta „Naši 1389”, koji su odlučili da na Sretenje prerastu u političku partiju i izađu na izbore. I za to su izabrali više nego simbolično mesto - Marićevića jarugu u Orašcu, mesto gde je Karađorđe sa drugim uglednicima 1804. godine podigao Prvi srpski ustanak. Kako već dolikuje baštinicima srpske tradicije, „Naši 1389” nastali su na Veliku Gospojinu prošle godine ujedinjavanjem Udruženja „Naši” iz Aranđelovca, koje se proslavilo prekidanjem tribine „Peščanika”, i Pokreta „1389”, široj javnosti poznatog po grafitima na gotovo svakoj lepo okrečenoj fasadi u gradu. Na mojoj, recimo, piše da je abortus ubistvo s predumišljajem, valjda zato što je blizu klinike „Narodni front”. Elem, njihovim spajanjem nastao je pokret koji je od utorka partija, mada su za njima ostali da se vuku neki repovi. Recimo, osnivači „1389” iz oktobra 2004. godine - sada izvan organizacije -gore pominjano ujedinjavanje nazvali su miniranjem srpsko-ruskog saveza sa ruskim pokretom “Naši”, bez imenovanja „diverzanata”. Izvorni „1389” za svoje ciljeve proglasio je bio borbu protiv alkoholizma, bele kuge, iseljavanja mladih stručnjaka i izrođavanja, šta god ovo poslednje značilo... ali ih je republički javni tužilac onomad stavio na spisak udruženja i organizacija koje je Ustavni sud trebalo da zabrani. Upravo u tom, još nezavršenom postupku, odnosno u pokušaju da se zabrana izbegne, neki vide razlog nastanka još jedne partije u Srbiji. Drugi tvrde da je tu Tomin SNP umešao prste, jer, kao, preko nove partije hoće da uzme deo krajnje desnih glasova... dok „Naši 1389” odbijaju i jedno i drugo, tvrdeći da su „oni nova snaga sa državotvornim ustavobraniteljskim konceptom i jasnim nacionalnim ciljevima” koja će, u obliku stranke „da brani nacionalne interese, dostojanstvo i ponos” građana Srbije „koji teško žive”. Program nove stranke obiman je i pun velikih reči, dakle uopšten, pa neke delove može da potpiše svaki građanin, i „levi” i „desni”, a neki... Pa, recimo, da su neki delovi programa originalni: recimo, onaj da Beograd treba da uloži napor da postane četvrti točak na osovini Rusija - Belorusija - Kazahstan... Ali da se vratim u onu jarugu, gde se ništa od ovog nije čulo. Tamo se bilo skupilo šareno društvo, a opet prilično jednolično: sve monarhista do monarhiste - neki u kompletnim uniformama iz filmova Veljka Bulajića („Ustani, Bato Živojinoviću!”, pomislio sam), drugi u šuškavim trenerkama i patikama „er maks”, a neke devojke u šljaštećim helankama i belim čizmicama. Milicija, i vatrogasci koji su im bili pridodati kao ispomoć, bili su u tankim uniformama, a „kralj” i mladići iz njegove svite koji su dirigovali nosiocima zastava na kojima je pisalo „Kraljevina Srbija”, imali su odela. „Naši 1389” došli su jednim autobusom, uvrh glave u dva, predstavnik monarhista nije ni trepnuo kad je rekao da je njihovih autobusa osam, a bilo ih je tek za jedan, dok je ravnogoraca bilo najviše. Bio je na istorijskom mestu i još neki običan svet što se klizao niz blatnjavu travu jaruge... Najveći transparent imali su „obrazovci”, a najglasniji - junaci ove priče, „Naši 1389”. Ko voli, bilo je zabavno, i rimovalo se: „Oj, Dušane, podigni se malo, jer je srpstvo na kolena palo”, pa „Oj, Mladiću, javi se ponovo, i povedi Srbe na Kosovo”, zatim neka pesma o Radovanu... Poslednjoj dvojici klicalo se i često i glasno, ali se ipak najviše skandiralo Borisu Tadiću: „Spasi Srbiju i ubij se, Tadiću Borise!”. To je prestalo samo kad je neko iz pratnje vladike šumadijskog Jovana zamolio okupljene da za vreme parastosa Karađorđu i njegovim saborcima ćute. „A posle ćemo svi da vičemo šta je Bogu ugodno!”, završio je prilično dvosmisleno taj crkveni čovek. Uz vladiku je u litiji od crkve do Jaruge koračao Aleksandar, a negde pri kraju bila su tri oficira Vojske Srbije, nimalo dostojanstveni u gužvi, među kostimiranim ravnogorcima i masom koja njihovog komandanta poziva na samoubistvo. Izaslanik premijera Cvetkovića, ministar vera Bogoljub Šijaković, položio je venac u ime Vlade uz zaglušujuće zvižduke, ali u tome nije bilo ničeg ličnog. „Kako da zviždimo čoveku kad ga ne znamo?”, rekao je jedan iz grupe „Naših” lepoj i drčnoj novinarki beogradskog tabloida koja je Bibu Struju, junaka TV-emisija, poznatog po otpornosti na visoki napon, pitala otkud on u društvu sa Lukom Karadžićem. Kad su se svi oni obredili na spomeniku u Jaruzi - gde, uzgred rečeno, prema najnovijim istraživanjima nije podignut ustanak, nego je tu opštinskoj vlasti bilo najzgodnije davne 1954. da za proslavu veka i po od ustanka buldožerom izravna teren... a Karađorđe je barjak razvio nekih trista metara dalje - „Naši 1389” izveli su svoj program: „Mladi Srbi kreću u rat protiv EU, NATO i svih koji ugrožavaju majku Srbiju”, rekao je u megafon Ivan Ivanović, lider nekadašnjeg udruženja „Naši”, a Miša Vacić iz „1389” poručio je, bez megafona, da će stranka pobediti. Treći govornik pozvao je učesnike skupa da pregaze zastave EU i DS, što je većina i učinila. Ostali su se slikali sa zastavama i parolama, za „Fejsbuk”. Premijer s lovorovim vencem Dva i po sata po završetku proslave u Orašcu, premijer Mirko Cvetković, u loše krojenom i izgužvanom odelu, položio je venac, takođe lovorov, na sarkofag vožda Karađorđa u crkvi na Oplencu. Ova svečanost bila je sušta suprotnost prethodnoj - visokog gosta dočekao je počasni stroj Garde, i vojni orkestar, a strogi protokol je na prostrani plato ispred crkve, osim novinara, pustio samo grupu mladih monarhista. Po izlasku iz crkve, premijer se sa crvenog tepiha obratio novinarima izrekavši nekoliko rečenica koje nisu imale nikakvu vezu sa aktuelnom situacijom u zemlji, i otišao, dok su monarhisti skandirali: „Živeo kralj! Živeo premijer!”