Nema ’leba bez čekića

Industrija je teška i kad nije teška. Zahteva disciplinu – radnu, organizacionu, tehnološku – i istrajnost. Ne trpi improvizacije i ne donosi bogatstvo preko noći. Sve suprotno od onoga čime bismo kao nacija, i etnička i politička, mogli da se podičimo. Zato se niko nije ni bunio kada su posle dve hiljadite srp i čekić, bukvalno ne (samo) simbolično, bačeni u staro gvožđe. Niti se iko (osim retkih entuzijasta, takoreći zanesenjaka) trudio da napravi neku fabriku. A i kako bi kad su kamate ovde bile (i ostale do dana današnjeg) tri puta veće nego u zemljama sa kojima se treba takmičiti. A i „maljčiki Idoli“ su otišli u marketing, advertajzing i konsalting, a ne u inženjering ili, daleko bilo, neki rudnik. A i vlast je pomislila da je pronašla eldorado ili bar perpetuum mobile. Sad kad je „doteralo cara do duvara“, kad je eldorado presušio i stari mobile (konstruisan tako da lako troši tuđe pare) zaribao, morao je da se pronađe novi model. Tako je u Srbiji, posle više decenija, ponovo otkrivena – industrija. Podaci sve govore. Ukupna industrijska proizvodnja 2009. godine bila je svega tri odsto veća nego 2001, što praktično znači – ništa. Učešće prerađivačke industrije u bruto domaćem proizvodu palo je sa 18 odsto (2001) na 13 odsto 2009. godine. Broj zaposlenih prepolovljen je: opao je sa 620.000 2001. na 320.000 u martu prošle godine. Najporaznije, ipak, deluje podatak da prerađivačka industrija još nije dostigla ni polovinu proizvodnje koju je ostvarivala pre 20 godina. A ni to što se proizvodi nije baš na nekom nivou. U tehnološki nisko i srednje nisko opremljenim privrednim sektorima zaposleno je čak tri četvrtine radnika i radi čak 90 odsto preduzeća koja pripadaju prerađivačkoj industriji. Srbija nema industrijski proizvod. Gro njenog izvoza čine sirovine. Najviše izvozimo čelik, pšenicu, kukuruz, voće, šećer. Jedino u poljoprivredi imamo spoljnotrgovinski suficit, ali, kažu stručnjaci, ne zato što mnogo izvozimo (jer od nas, po stanovniku, više izvozi i Makedonija), nego zato što smo siromašni pa malo kupujemo, zbog visokih carina, skupe inostrane proizvode. To se ne sme javno reći, ali da bog poživi NATO, jer da nije njega ni naš izvoz oružja, čime se u poslednje vreme jako dičimo, ne bi bio tako veliki. Niti bi vojna industrija imala tako lepu perspektivu. U svakom slučaju najizvesniju. Puške i pištolji su naš najsofisticiraniji izvozni proizvod. Dosadašnji model podsticanja razvoja industrije – čiji je glavni inicijator i faktor bio ministar ekonomije – nije dao neke naročite rezultate. A nije da je malo para na to potrošeno, makar relativno (tj. u odnosu na bruto domaći proizvod) i komparativno (u odnosu na druge zemlje) posmatrano. U pretkriznoj 2008. godini učešće subvencija u BDP-u Srbije bilo je tri i po puta veće nego što je bio prosek Evropske unije i gotovo dvostruko veći od proseka zemalja srednje i istočne Evrope, članica EU. Srbija je, naime, za podsticaje privredi (ne računajući tu poljoprivredu i saobraćaj) izdvojila 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda, dok je prosek zemalja EU bio 0,4 odsto BDP-a, a zemalja u tranziciji 0,7 odsto bruto domaćeg proizvoda. Uprkos, dakle, tim relativno velikim subvencijama, stopa investicija je u Srbiji bila znatno niža, a nezaposlenosti znatno viša od proseka zemalja centralne i istočne Evrope. S obzirom na to, nameće se pitanje da li postignuti rezultati odgovaraju uloženim sredstvima, odnosno da li bi primena nekih drugih mera i metoda podrške dovela do boljih rezultata. Ovaj način podrške, naime, kako primećuje Milojko Arsić, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta, ima nekoliko krupnih nedostataka. Najpre, subvencije stvaraju tzv. distorzije na tržištu, tj. iskrivljavaju računice o ekonomskoj opravdanosti pojedinih poslovnih poduhvata. Drugo, njima se često narušavaju principi fer konkurencije što je naročito opasno u uslovima velike korupcije kakva, je l’ tako, postoji u Srbiji. Treće, i najvažnije, na taj način se zapostavljaju reforme kojima se unapređuje poslovni ambijent. Birokratija voli da ima velika diskreciona ovlašćenja, tj. da ona određuje koliko, kome i kada pare treba dodeliti. Svaka tri meseca otprilike do javnosti su prošle godine stizali predlozi kako da se ubrza industrijski razvoj Srbije. Najpre, u martu, sa Kopaonika, u vidu pokušaja da se uspostavi čvršća saradnje političkog i privrednog „establišmenta“; zatim je, sredinom godine, Privredna komora Srbije izašla sa svojim predlogom mera za podsticaj industrije i izvoza, a onda je u oktobru javnosti predstavljena Strategija razvoja Srbije od 2011. do 2020. godine u kojoj je (re)industrijalizacija predstavljala jedan od ugaonih kamenova. Prvopomenuti se savez raspao pre nego što se sastavio, a Komorin predlog je propratio gromoglasni muk. Nije bolje prošao ni treći, svakako najambiciozniji dokument. To je delom posledica njegovih objektivnih slabosti (previše kvantifikacija potisnulo je u drugi plan kvalitativne elemente) a delom činjenice da ga je za svoj (predizborni) projekat „Srbija 2020“ bezecovao Boris Tadić, odnosno Demokratska stranka. Svejedno, u tom je „papiru“ data najpotpunija analiza trenutnog stanja, ciljevi, kao i osnovni elementi industrijske politike koja bi do tih ciljeva trebalo da (nas) dovede. „Orijentacija na industrijalizaciju“ se očituje u podatku da je Strategijom predviđeno da u ovom desetleću naš bruto domaći proizvod raste po prosečnoj godišnjoj stopi od 5,8 odsto, dok bi usluge trebalo da rastu malo sporije (5,5 odsto) a industrija znatno brže (7,5 odsto). Pri tom, srednje i visoko opremljene tehnološke grane trebalo bi da rastu najbrže, po prosečnim godišnjim stopama od 10, odnosno 12 odsto. Srbija nema nikakvu industrijsku politiku. To je već postalo opšte mesto u našem javnom životu. Tačno, odgovaraju ekonomisti, ali od nepostojanja industrijske politike još je gora njena vulgarizacija. A nismo daleko od toga. Jer, u Srbiji, kad se kaže „politika“, odmah se pomisli na pare. Pa se pod „industrijskom politikom“ podrazumeva neko „delkanje love“. Naravno, nama i našima. Industrijska politika uopšte nije to, odnosno i kada jeste, onda je to u minimalnim, apotekarski precizno - i transparentno - doziranim i usmeravanim količinama. „Strategija 2020“ industrijsku politiku predstavlja kao piramidu. U njenoj osnovi, dakle kao najšira, najvažnija, temeljna politika, nalaze se takozvane strukturne reforme. U najkraćem, to je ono što se naziva izgradnjom dobrog privrednog ambijenta, a to, opet, podrazumeva pre svega reformu države: smanjenje javne potrošnje, birokratije, korupcije, poslovnog rizika... Srednji nivo čine tzv. linearne mere, odnosne one gde se preduzećima ne daje novac direktno, nego im se olakšava poslovanje (kroz garancije, osiguranja, tehničku pomoć). I u samom vrhu, dakle najužeg obuhvata, nalaze se mere direktne novčane pomoći (subvencije, krediti i slično). U tom sklopu predviđa se i osnivanje razvojne banke (što privreda odavno traži) kao i objedinjavanje mnogobrojnih (para)državnih tela za podsticanje privrednog razvoja u jednu „centralizovanu razvojnu instituciju“. Centralizacija je, generalno, jedna sumnjiva ideja. S druge strane, međutim, u Srbiji su se ti razni fondovi i agencije kobajagi za pomoć privredi a u stvari za zbrinjavanje partijskih kadrova namnožili preko svake mere i izmakli svakoj kontroli, da bi tu nekog reda zaista trebalo napraviti. Rade Stanić, vlasnik „Baninija“ iz Kikinde, priča svoj slučaj. „U Vojvodini postoje Razvojna banka, Fond za razvoj i Fond za kapitalne investicije. Za investiciju od 28 miliona evra ja sam dobio kredit od 300.000 evra na šest meseci sa nešto povoljnijom kamatom. Eto koliko i kako sve te silne institucije prate industriju“. Srbija je umorna od strategija. Samo od dvehiljadite naovamo napravljeno ih je stotinak, raznog nivoa opštosti, i sve su ostale „mrtvo slovo na papiru“. Zato i sama reč „strategija“ izaziva averziju i kod stručnjaka i kod nestručnjaka. „Pre tri godine, u `Hajatu`, Božidar Đelić je promovisao strategiju rasta izvoza, ali od te strategije i mera tamo predviđenih nije bilo ništa“, kaže Nikola Pavičić, dugogodišnji, sada već bivši, direktor bačkopalanačkog Sintelona. Ali, to ne znači da je Pavičić protiv bilo kakve akcije. Naprotiv. „Mi moramo da podstičemo proizvodnju robe za izvoz. Jedna od mera može da bude ta da se porez na zarade, koji iznosi 12 odsto, smanji srazmerno učešću izvoza u ukupnom prihodu firme. Dakle, ako neko preduzeće izvozom ostvaruje 50 odsto prihoda, onda bi joj se porez na zarade smanjio na šest odsto. Takođe, profit ostvaren u izvozu treba isključiti iz poreske osnovice prilikom utvrđivanja poreza na dobit kompanije“, iznosi iskusni privrednik konkretne predloge. Duga marginalizacija učinila je da privrednici ni sad u priču o reindustrijalizaciji mnogo ne veruju. „Ima u tome mnogo neiskrenosti. I većina privrednika pokušava da prečicama i privilegijama kompenzuje nedostatak ambijenta podjednakog za sve“, kaže Rade Stanić. „Ambijent, to je ključna reč, a znači pre svega sigurnost za investitore. To, opet, zahteva vladu u kojoj postoji saglasnost oko najbitnijih pitanja a to u Srbiji nije slučaj“, kaže Nikola Pavičić. U priči o industrijskoj politici ima mnogo više politike nego ekonomije, tj. industrije, glasi zaključak. Broj zaposlenih u industriji (u 000) Zemlja 2001. 2008. Bugarska 645 737 Češka 1.396 1.441 Mađarska 959 934 Rumunija 1.895 1.967 Slovenija 257 237 Slovačka 517 544 Srbija 619 320* *Mart 2010. Izvor: Postkrizni model ekonomskog razvoja Srbije 2011-2020. Učešće izvoza u BDP-u (u %) Albanija 27 Bosna i Hercegovina 30 Bugarska 47 Crna Gora 345 Hrvatska 37 Češka 67 Mađarska 75 Makedonija 35 Poljska 38 Rumunija 30 Slovačka 64 Slovenija 61 Srbija 27