Paradoks apatije

Ko je zbunjeniji od američke administracije događajima u Egiptu? Ekonomisti. Najblaže rečeno, ekonomisti ne mogu dovoljno dobro da objasne zašto dolazi do revolucija. To mnogo bolje polazi za rukom ne samo sociolozima ili politikolozima, već i teoretičarima zavera opšte prakse. Ukratko, ekonomisti, bar oni skloni školi javnog izbora, revolucije posmatraju kao problem kolektivne akcije. Talok (prema mnogima neko kog je nepravedno zaobišla Nobelova memorijalna nagrada) taj problem naziva i “paradoksom revolucije”. Racionalni revolucionar, poput racionalnog birača (koji ne izlazi na izbore jer ne može da utiče na njihov ishod), uzima u obzir da njegovo aktivno učešće gotovo da ne menja verovatnoću kako će doći do prevrata. Dodatni motiv za apstinenciju je nada da će drugi „odraditi“ smenu režima, te da će racionalni revolucionar besplatno uživati korist od promene. Štaviše, u slučaju mogućeg izricanja drakonskih kazni ili ako represivni režim ne preza od upotrebe sile, posledice mogu biti pogubne. Čik protestujte u Severnoj Koreji! Potencijalni revolucionar iz ekonomskog udžbenika svoju dilemu rešava tako što ostaje kod kuće. Ako i drugi revolucionari tako razmišljaju, kako onda uopšte dolazi do revolucija? Naravno, ponuđena su brojna rešenja problema kolektivne akcije, ali i Talokov pristup daje zanimljive rezultate. Talok primećuje da je u tipičnim revolucijama uobičajeno učešće relativno velikog broja ljudi iz postojećeg režima. To objašnjava time što su oni dobro pozicionirani da naslede prethodnike. Drugim rečima, njihova očekivana korist od prevrata je dovoljno velika da ih motiviše da uzmu često presudno učešće. Naravoučenije je da u većini slučajeva revolucije nisu toliko “događanja naroda” kako nam se to na prvi pogled čini, koliko obračun unutar vladajuće elite. Ishod, barem na kratak, a nekad i na duži rok, jesu kozmetičke promene u kojima stare šefove zamenjuju dojučerašnji zamenici ili bliski saradnici - Ganučijeva vlada u Tunisu ili generalštab egipatske armije. Iako, ovo objašnjenje donekle „pije vodu“ ono ipak ne objašnjava uzroke revolucionarnog zanosa miliona Egipćana i Tunišana. Ono što razgonetanje revolucije u Egiptu i Tunisu čini ekonomistima posebno zanimljivim jeste činjenica da su obe privrede beležile “pristojne” stope rasta i to bez dramatičnog pada u uslovima globalne ekonomske krize. Za razliku od Srbije devedesetih, do prevrata u Egiptu i Tunisu došlo je uprkos privrednom rastu. Prosečna godišnja stopa rasta privrede u poslednjih deset godina u Egiptu je iznosila 5,1, a u Tunisu 4,6 odsto. Te stope su sasvim uporedive sa privredama poput Brazila ili Rusije, koje se opisuju kao privrede u ekspanziji. Neki drugi indikatori napretka, poput očekivanog trajanja života ili u oblasti obrazovanja za period vladavine pomenutih diktatora su takođe relativno dobri. Kao što demokratija nije ni potreban ni dovoljan uslov za ostvarivanje ekonomskog razvoja, tako ni ekonomski rast ne može sam po sebi doneti političku stabilnost. U ovom trenutku ovo možda nije toliko bitna pouka za Srbiju, koliko, kako primećuju američki ekonomisti Ajhengrin i Rodrik, za Kinu, pitajući se šta će se dogoditi ako se stopa rasta u Kini spusti ispod 8 odsto. Izgleda da su i Kinezi došli do sličnog zaključka, jer su blokirali vesti o događajima u Egiptu. Uzroke nezadovoljstva, dakle, treba potražiti na drugom mestu. Čini se da većina analitičara razloge revolucije u Egiptu i Tunisu svodi na dva osnovna uzroka. Prvi se odnosi na izrazitu nejednakost u raspodeli plodova pomenutog privrednog rasta, pri čemu se visoka stopa nezaposlenosti među mladima navodi kao jedan od glavnih okidača protesta. Drugi je rasprostranjena korupcija, nepotizam ... Svi uveliko licitiraju milijardama na računima Mubaraka, Ben Alija, njihovih porodica i saradnika. Zajednički imenitelj ova dva uzroka mogao bi se opisati društvom u kome, za veliki deo populacije, postoji odsustvo šanse prosperiteta. Možda je poređenje današnje Srbije, za razliku od one pre jedne decenije, sa Tunisom i Egiptom neukusno, ali u pogledu pomenutih osnovnih uzroka revolta ima smisla. Iako je na prvi pogled, prema izveštaju o percepciji korupcije Transparensi internešnala, Egipat čak dvadeset mesta niže u odnosu na 78. poziciju Srbije, obe države se nalaze u istoj grupaciji sa veoma malom apsolutnom razlikom u pogledu korupcije. Nažalost, podatke o stepenu nejednakosti nisam našao, pa mi preostaje samo da slutim o sličnosti ili razlikama u tom pogledu. Ono što je zanimljivo da su slični uzroci, doduše u potpuno drugačijim okolnostima, proizveli suprotne efekte. Dok je u Egiptu i pored ekonomskog rasta, u uslovima brzo rastuće nejednakosti, pomenutog odsustva šansi i korupcije došlo do revolta, u Srbiji su donekle slični uzroci prouzrokovali apatiju. Tu dolazimo i do paradoksa apatije u Srbiji. Apatija je „glavni krivac“ koji je do sada uspešno sprečio veće socijalne potrese. A šta će biti na dugi rok? Nisam siguran u koje stanje se prelazi iz apatije. Za odgovor na to pitanje potreban je psiholog, a ne ekonomista ili spin doktor.(Autor je predavač na Pravnom fakultetu u Beogradu)