Legenda strada za primer

Dragan DŽajić nas je dočekao na vratima porodične kuće iz koje je svojevremeno izveden sa lisicama na rukama, baš one za koju je tužilaštvo predložilo da mu se oduzme. Malo je bleđi u licu, možda i mršaviji, taman toliko da se osmeh, uprkos situaciji u kojoj se nalazi, bolje vidi. Osmeh i plave oči koje vas gledaju u – oči. Ko je DŽaja, svedoče dva detalja. Prvi: fotoreporter Marko Đurica baš tu na ulaznim vratima kuće u beogradskoj ulici Neznanog junaka želi da ga slika. Sve nije trajalo ni pet minuta, ali dovoljno dugo da žena slučajna prolaznica preko ograde dovikne: „Ne daj se legendo, tuži džukele!“ O drugom, priča sam DŽajić. „Primio me patrijarh Irinej. Ustao je, širom raširio ruke i uzviknuo: `Pa gde si DŽajo! I da znaš, narod ništa ne veruje u ovo što pričaju`. I DŽajić ne veruje šta mu se događa, ali ne krije da mu podrška običnih ljudi i porodice najviše znači. Bez gorčine konstatuje da su ga mnogi prijatelji razočarali, a da je najveća podrška stizala od onih koje je najmanje zadužio. Retko izlazi, gleda inostrani fudbal, divi se umeću Injijeste i Ćavija, a pod jastukom drži Kueljovu knjigu „Pobednik je sam“. Naravno, razgovor počinjemo DŽajićevim sudskim „drugim poluvremenom“, a čiji je tok malo ko očekivao. Tužilaštvo je pokušalo da postigne tzv. sporazum o priznanju krivice. Prema izjavi DŽajićevog advokata, „vrh pravosudne vlasti“ predložio je da bude osuđen na dve godine zatvora i obaveže se da plati dva miliona evra humanitarnom fondu. Da li je sa vama neko direktno razgovarao ili je sve išlo preko advokata? Samo preko advokata. Mislite li da je ovakva ponuda Tužilaštva, priznanje da je optužnica „tanka“, to jest, da nema čvrstih dokaza protiv vas? Ili Tužilaštvo daje ponudu koja bi makar delom opravdala spektakularno i teatralno hapšenje? Jednostavno, ja nemam šta da priznam. Nemam o čemu da se nagodim sa Tužilaštvom, sa državom. Nikad se nisam bavio finansijama dok sam bio u Zvezdi. Moje je bilo da pravim tim. Pošto nisam ni od koga ništa uzeo, nisam verovao da će optužnica uopšte i biti podneta. Sada kada je podignuta, neka postupak ide svojim putem. Hoću da verujem da će sud doneti pravednu odluku. Dozvoljavate li mogućnost da vas je neko uvukao u probleme koristeći vaš autoritet u klubu, pa možda i falsifikujući vaš potpis? Neću da optužujem nikog. Znam šta sam radio, a sve drugo će vreme pokazati. Da li su igrači, prilikom transfera, potpisivali neke priznanice iz kojih bi se videlo da pristaju na vrstu transfera koji klub predlaže? Ko je tu uopšte oštećen? Tačno, pravo pitanje je ko je oštećena strana. Nijedan igrač me ne tereti. Drulić, recimo, potražuje neki novac od kluba, a ne od Dragana DŽajića. A kada je baš o tom slučaju reč, ja sam već bio van Zvezde. Prema tome, nisam ja mogao da uzmem ni njemu, ni bilo kome deo novca od transfera. Neka kaže bilo koji igrač da sam ga oštetio za dinar! Neka kaže klub da li sam klub oštetio! Niko nije oštećen, a protiv mene se, evo, vodi sudski proces. To i jeste paradoks čitavog slučaja. Tužilaštvo tvrdi da imate više nekretnina nego što ste kao igrač i sportski radnik zaradili. Čudno, s obzirom na to da su se beogradske opštine Palilula i Savski venac „tukle“ oko vas jer ste bili najveći pojedinačni poreski obveznik još u bivšoj SFRJ... Da, baš tako je bilo. A danas Tužilaštvo predlaže da mi se, privremeno, oduzme kuća koju sam kupio još 1971. godine. Traže zaplenu stana koji je kupljen 1992. godine, jer tužilaštvo procenjuje da njegova vrednost nije u srazmeri sa mojim primanjima. Srećom, kao da ih je bog sačuvao, priložio sam im štedne knjižice beogradskih banaka iz 1984. i 1985. godine i potvrdu da mi je samo plata 1991. godine bila veća od 200.000 nemačkih maraka. I šta još tu ja da dokazujem!? Šta očekuju od mene? Kako da govorim, a da ne zvučim neskromno? Uostalom, o meni se godinama pisalo da sam jedan od najplaćenijih Jugoslovena, ne samo najplaćeniji fudbaler.. Da, stariji se sećaju, nije se pričalo „pun si ko brod“ nego „pun si ko DŽaja“... Ponavljam, neskromno je reći, ali mogao sam hiljadu puta da budem bogatiji, ali nećemo sada o tome. Možda u nekom boljem vremenu i boljem raspoloženju... Otkud onda tolika sinhronizovana pizma na DŽaju? Ne znam. Porodičan sam čovek i želim da živim što normalnije. Tako sam i decu vaspitavao, tako sam i sam vaspitavan. A što je hajka po medijima na mene, e, to ja vas iz medija mogu da pitam... Mediji su često samo nečiji megafon i vi to dobro znate. Scenario za vaše hapšenje i suđenje napravljen je van medija. Šta mislite ko stoji iza svega? Taj scenario sigurno postoji, do nekih sam saznanja i sam došao, ali neću da pomenem nijedno ime. Neka sve to, za sada, ostane samo deo mene. Možete li, makar, da nam kažete da li je posredi lična osveta? Ne verujem, pre je deo nekog šireg scenarija. Time su neki sticali poene, ali bilo je tu i pripreme terena za druge stvari koje bi mogle da se dešavaju. Mislite li da je taj scenario pisan u nekoj partiji, vladi ili u nekom klubu? Ujedinio bih sve te tri adrese, i na osnovu mojih saznanja, blizu sam istine. Tačnije, istina nije daleko od ovog pitanja koje ste mi postavili. Ne mogu sada više da kažem. Postoji čaršijska verzija po kojoj je sve počelo kada se pokazalo da funkcioner jednog drugog kluba nije imao pokriće u papirima za sve što je radio. U želji da se to po svaku cenu zataška, otvoren je slučaj DŽajić? Odgovorio sam na vaše pitanje i ne bih dalje u to zasad ulazio niti bilo koga pojedinačno optuživao. Neću nikoga da prozivam, napadam i okrivljujem. Snimci vašeg hapšenja bili su šokantni, javnost je nedvosmisleno osudila način na koji ste odvedeni na saslušanje. Kako ste ga vi doživeli? Stoički. To slobodno mogu da kažem. Mada je bilo, onako, iz čista mira, iz vedra neba. Izašao sam odavde i tu sam, pred kućom, bio uhapšen. Niko vas nije na to upozorio? Tu i tamo se pisalo po novinama, pominjan je i kriminal u fudbalu, ali tu sebe nisam video. Tim pre što nisam ni bio više aktivan. Napustio sam Zvezdu četiri godine ranije, nisam čak ni na utakmice išao. Nisam gledao ni reprezentaciju. Jednostavno, doneo sam odluku da odem iz fudbala, da se posle više od 40 godina odmorim od svega. Zvezda je bila velika obaveza i ja sam se, kao odgovoran čovek, prihvatio te obaveze. Znao sam šta sve Zvezdi treba da stigne do najviših sportskih rezultata. Sebi sam davno rekao da ću se povući gospodski. Kad se posle jedne međunarodne utakmice, na kojoj Zvezda nije dobro prošla, sa severa začulo „DŽajo, odlazi“ - otišao sam. I prođu vam tako godine, i, odjednom, budete uhapšeni. Šta ste prvo pomislili? Prvo nisam mogao da verujem. Kažem sebi: zašto da me uhapse. Koji je razlog posle toliko godina. Ne znaju me od juče, nisam ja u javnom životu od juče. Znala su se moja zaduženja i kao fudbalera, i kao tehničkog direktora ili predsednika. Znalo se gotovo sve i o mom privatnom životu. Nikad nijedan problem nisam imao, pogotovu kriminalne vrste. Svi moji problemi do tada bili su isključivo sportske prirode, da li smo izgubili, ili dobili, rezultati na terenu... LJudi koji su vas hapsili, stavili lisice – sećate li ih se? Da li im je bilo neprijatno? Pamtite li šta su vam rekli? Sećam se i likova i rečenica. Kada sam izašao iz kuće, jedan čovek stajao je sa druge strane ulice i mobilnim telefonom nekom nešto javio. Išao sam tog dana do Gemaksa na rekreaciju, a po podne je trebalo da idem u Skoplje na utakmicu, prvi put kao direktor naše reprezentacije. Posle rekreacije krenuo sam kući na ručak. Sećam se lika čoveka koji me je zaustavio, legitimisao se i rekao da treba da dam izjavu u vezi s Drulićem. Ja sam rekao: u redu. Došao sam kući, ispričao ženi šta se desilo. Odjednom, posle desetak minuta, ispred vrata, još desetak policajaca u civilu. Došli su i izvršili kratak pretres u mojoj kući. A onda šok! Dva policajca nose lisice, iza njih fotoreporter, iza njih kamera, a ispred kapije otvorena „marica“. Dobro se sećam ta dva čoveka koja su nosila lisice. Rekli su mi: „DŽajo, izvini“. Uveli su me u „maricu“, onda već i narod vidi šta se dešava, ljudi znaju ko tu stanuje i počeli su se da skupljaju. U otvorenoj „marici“ su me držali pet, šest minuta dok su to sve slikali, snimili, onda su zatvorili „maricu“. A onda crno, mrak, prst pred okom ne vidim! U 29. novembra dam izjavu. Jeste li uspeli da saznate zašto su vas vezivali kao da hapse Al Kaponea? Ne, niko mi to nije objasnio. A neki su se ljudi, neću im pominjati imena, čak i hvalili kako su me uhapsili. U stilu: „Aaa?! Jeste li videli kako smo DŽaju uhapsili!“ Dugo sam u zatvoru razmišljao zašto su mi to uradili? I, evo, izašao sam iz zatvora, pre tri godine i još uvek o tome razmišljam i pitam se: zašto? Zbog čega? Kome sam ja trebao kao kriminalac, a ne kao sportista... Bili ste u Centralnom zatvoru. Kako su se prema vama ponašali uprava, čuvari, a kako ostali pritvorenici? Super, i jedni i drugi! Sećate li se neke priče koja vas je dirnula? Sa svih strana čulo se : „Drži se majstore, drži se DŽajo, drži se legendo, ne daj se.“ To su mi govorili i stražari i robijaši. A to mi i dan-danas govore ljudi na ulici. Verujte mi, za ove tri godine, niko mi ružnu reč nije rekao. Kad me je žena u zatvoru prvi put posetila, pitao sam šta se događa, kako ljudi reaguju, kako podnose moja deca. I rekla mi je da ni deci u školi ništa ružno niko nije rekao. A deca znaju da budu i surova. Znate, ovo su vremena gde posle dva napisa u novinama ljudi mogu poverovati u svašta. Velika mi je satisfakcija što obični ljudi nisu naseli. Jeste li se u neka prijateljstva razočarali? Jesam. Ne naravno u sva, ali ima jedna mala grupa ljudi, bivših sportista, kojima sam, ipak, pomogao u karijeri. Od njih sam doživeo razočarenje i to nosim u duši. Šta ste doživeli od njih? Pre svega, njihove razne izjave po medijima. A i kada ih sretnete, dovoljno je da vam se pogledi sretnu i da iz tih pogleda sve pročitate. Naučio sam da odmah primetim ko sme da mi priđe da se pozdravi a ko me izbegava. Kako su reagovali sportski rivali, da li vas je neko od njih pozvao da vas pita kako vam je? Jeste, zvali su mnogi. I iz Partizana. U svoj ovoj nesreći moram da kažem da sam doživeo dobrotu od ljudi kojima možda nikad ništa nisam uradio, ni pomogao, za razliku od nekih i iz sveta sporta i Zvezde kojima sam toliko mnogo činio. Ali, šta ćete? Nekome je to trebalo da pokažu evo, njemu ćemo da slomimo kičmu, na njemu ćemo da dokažemo... Da se borimo protiv fudbalske mafije? Ja i fudbalska mafija! To je smešno! Ako se, nekim slučajem, dogodi da ne budete zadovoljni sudskom presudom, jeste li spremni da idete do Strazbura? Jesam! U svakom slučaju, ono što mi budu predložili moji advokati to ću uraditi, naravno, u konsultaciji sa porodicom. Mislim da ćemo ići do kraja, do Strazbura, ali neka se to ne shvati kao moja pretnja. Prosto, ljaga sa mog imena mora biti skinuta. A iz Vlade Srbije? Da li vas je neko zvao ili na prijemima priđe neki ministar i nešto kaže? Sretao sam se sa puno njih. Pitaju me: dokle je ono tvoje stiglo, i na tome se završava. Poznajem puno ljudi iz sveta politike, pa i iz ove vlade, ali nikog nisam pitao ni za šta, niti sam molio da bilo šta bilo ko učini za mene. Da li vas je možda pozvao i pitao za zdravlje šef države Boris Tadić? Ne. Sreo sam ga dva puta. Jednom na rođendanu Željka Obradovića. I nije vas pitao za ovu vašu sudsku muku? Ne. Kada smo se drugi put sreli, žalio mi se na tetivu, na Ahilovu petu. Šta vas ohrabri, obraduje? Pre sedam-osam meseci, bio sam pozvan na utakmicu, igrala je Zvezda protiv Slavije. Na utakmice uglavnom dolazim par minuta pre početka i izlazim minut, dva pre kraja. Ovaj put me na ulazu na stadion sačekao portir i zamolio me da požurim jer spiker želi da najavi da sam došao na utakmicu. Ulazim i čujem spikera kako saopštava da sam stigao. Doživeo sam takve ovacije, praktično punog stadiona, i tako nešto što neću nikad zaboraviti. U poluvremenu je bio red ispred lože, toliko je ljudi došlo da se pozdravi i izljubi sa mnom. Koliko znamo, ne pripadate nijednoj političkoj partiji. Da ste bili uz neku stranku, da li mislite da bi vam se ovo dogodilo? Mislim da ne bi. Ali, ne žalim što nisam bio pripadnik neke stranke. Šta će Dragan DŽajić u stranci? Da sam hteo da pripadnem nekoj stranci uradio bih to u vreme onih najvećih rezultata Zvezde, na vrhuncu slave i svega, i ne bih se danas našao tu gde jesam. Ali meni nikad nije padalo na pamet i uopšte ne želim da žalim zbog toga. Koliko pratite naše prvenstvo? Kako vam izgleda situacija u Zvezdi, kako cela liga? Kako cenite dovođenje Prosinečkog? Mislim da je sa njim napravljen dobar potez. Ali, ne može ni njega spasiti niko ako ne bude imao rezultata. Tako je to, što je veće ime i odgovornost mu je veća. Videli smo se na proslavi Zvezdinih 19 godina od Barija i na premijeri filma „Montevideo, Bog te video“. Dao sam mu podršku na svaki način. Što se tiče Zvezde, ne mešam se. Znam koliko je teško voditi klub, znam kako se mukotrpno stiže do rezultata. Voleo bih da idem na Zvezdin stadion kad je pun i da vidim dobru Zvezdu. To bih želeo. Sigurno da i ovi ljudi koji su tamo, teže tome. Veliki je pritisak na njima, želim im da uspeju. Kajete li se što ste se vratili iz Francuske? Ne kajem se uopšte. Imao sam razne mogućnosti da mnogo ugodnije i lagodnije živim nego što sam to činio ovde. Imao sam ponudu od Kokalisa, najbogatijeg Grka, inače, vlasnika Olimpijakosa, koji mi je ostavio papir i rekao da upišem cifru koju hoću. Došao sam kući i razgovarao sa porodicom, a znao sam odmah da to neću da prihvatim. Da li vam je žao što niste zaigrali za Real? Bio sam vrlo blizu Reala i bila je gotova stvar, ali ne krivim ni Real i ne mogu da zamerim čoveku koji je puno učinio za moju karijeru. Kome, Miljanu Miljaniću? Da, Miljanu. Objektivno, bio sam u tom trenutku praktično jedini poznat igrač van granica. Bio sam u životnoj formi, igrao sam fenomenalno i bio sam na turniru u Španiji. Igrali smo protiv Sportinga iz Lisabona i pobedili sa 6:1. Briljirao sam, a na tom turniru je učestvovao i Real Madrid. Kako se završila utakmica, tako su navalili na mene, na rukovodstvo kluba i rekli su mi da Gento igra oproštajnu utakmicu za Real, i molili su da dođe DŽajić da bude gost. Sutradan smo pobedili i Real, dao sam im fenomenalan gol, osvojili smo turnir. Ali, tada sam imao problem sa leđima, i dan danas se mučim. Čekao sam doktora Ercegovca da mi da injekciju da bih mogao da igram tu oproštajnu utakmicu Genta u Madridu. Gento je igrao samo pet minuta, onda je skinuo njegov dres br. 11, podigao moju ruku i rekao: Evo ga, moj naslednik. Ogroman aplauz i kada se činilo da prelazim u Real, dobijem poziv za vojsku!? Pa i to je nameštaljka? Pa, tako ispada! Odem u vojsku i čekam da budem za primer kako, eto, i vrhunski sportisti moraju u vojsku. Za primer sam bio i za starosni limit za odlazak u inostranstvo, a, evo, za primer kriminalcima morao sam i u zatvor. A i ovaj sudski proces protiv mene je - za primer. Srce me još boli što nisam završio u Realu. A dok sam služio vojsku došli su iz Atletiko Madrida, doneli mi punu tašnu para da umesto u Real, odem kod njih u komšiluk. Odbio sam ih jer sam sanjao o Realovoj navali u kojoj bih igrao, koja je već bila određena. Izdiktirajte, za mlađe, tu neokupljenu petorku Reala? Amansio, Velaskez, Santiljana, Roberto Martinez i Dragan DŽajić. Koga od svojih saigrača najviše cenite? Ovde u Jugoslaviji sam najduže igrao sa Jovanom Aćimovićem, slavnim Kuletom. Bili smo dobar, sjajan tandem. Voja Lazarević je bio onaj treći koji je naše ideje realizovao. Koga od protivničkih igrača cenite? Od stranih cenim Berti Fogtsa koji je bio tvrd, uporan, grubijan. Surbije Holanđanin, Karlos Alberto kapiten reprezentacije Brazila koji je igrao fino, nije udarao. Cenim i Kamača koji je bio mladi igrač, drhtao je kao prut od mene. Bio je pun stadion, a ja sam bio motivisan i prvu loptu sam mu probacio kroz noge da ga razoružam. Od domaćih? Kažu da me dobro čuvao Radaković iz Partizana. On je bio fin, inteligentan igrač, miran, i nije se zaletao. Ja sam više voleo da igram protiv grubijana nego protiv znalaca. Ali koristio sam to što sam bio brz, imao sam dobar dribling i centaršut. I na to sam uvek pokušavao da igram koliko mi je protivnik dozvoljavao. Ono što je važno reći je da nikad nisam potcenjivao nijednog protivnika. Što je utakmica manja, imao sam veću nervozu, što je utakmica veća bio sam opušteniji. Nije to lako, Zvezda je velika obaveza i nikad u njenom dresu nisam odigrao laku utakmicu. Kad ste veliko ime, a to sam bio, onda nije svejedno kad odem u Kraljevo, na prijateljsku utakmicu pred 7.000 ljudi. Od domaćih levih krila koga ste najviše cenili iz vaše generacije i uopšte? Bio je Rora, Antić iz Sarajeva, Pašić, a od starijih Joška Skoblar! On je bio moj idol. Mislite li da ste možda i vi, na neki način, ostali dužni Rajku Mitiću? Zašto se po njemu ne zove stadion kao u Milanu, Barseloni i ostalim velikim stadionima Evrope? To ne znači da možda jednog dana Rajko Mitić neće dobiti to priznanje. Inače, moj odnos sa Rajkom Mitić je poseban. Imao sam jednu fotografiju, koju još uvek čuvam, a iz vremena je kada sam došao sa Uba, ušao u prvi tim Zvezde. Bila je u upravi jedna Rajkova velika fotografija i onda sam se ja slikao pored nje kako u Rajka gledam kao u Boga. I Rajko je znao da ga izuzetno volim, cenim i poštujem i on je prema meni bio divan. Imate li stav o regionalnom takmičenju? Regionalna liga neće zaživeti ma šta ja o njoj mislio. Mislim da takvu ligu publika zapravo neće ni ovde, ni u Hrvatskoj ni u BiH. Smatram da je to šteta jer bi to bilo zanimljivo takmičenje, u svakom slučaju gledao bi se zanimljiviji i kvalitetniji fudbal nego što ga gledamo danas. Šta vas okupira mimo fudbala? Gde se krećete, u čemu uživate? Uglavnom, gledam televiziju, ne izlazim mnogo. Nisam izlazio mnogo ni kao fudbaler. I ako i odem negde, odem gde je mirno da nema velike gužve, pogledam neku predstavu. U koju kafanu idete? Volim da pojedem malo ribe u „Guštima mora“, nisam tip koji bi išao u „Maderu“ da me neko vidi. Odem i tamo ponekad, ali to su retki trenuci. Čitam, evo držim pod glavom knjigu Paola Kuelja „Pobednik je sam“. To sam ja i verujem u to, i, pokušaću da je napamet naučim da se izborim za tu pobedu. Kako održavate kondiciju koja vam je i za ovu „utakmicu“ sa Tužilaštvom potrebna? Imam pokretnu traku koju držim u kući, kad je lepo vreme šetam, kad je još lepše odem do „Gemaksa“ na bazen. Plivam zbog leđa, mada moram da priznam da mi je sve ovo malo i narušilo zdravlje i to je ono što me najviše plaši. Ali, ne dozvoljavam da padnem u depresiju, trudim se koliko mogu da mi se to ne desi. Smetaju im i Zvezda i DŽajić Čini se da su, u vaše vreme, ljudi koji su vodili saveze i klubove, bili veća gospoda. Danas u svakom savezu vri. Teške reči, velika sujeta, bitka za novac... Šta se to, u međuvremenu, promenilo? Ako vraćam toliko vreme unazad, jer pamtim i Rajka Mitića i Nikolu Bugarčića i Čedu Petrovića i sve druge članove uprave, moram da kažem da su bili gospoda, odgovorni ljudi. Bilo je tu od načelnika policije, javnih tužilaca, do direktora preduzeća, i, nikad tu nije bilo mnogo novca, a bili smo prvaci Evrope. I mislim da kao takvi i danas na neki način smetamo, da Zvezda smeta samo zato što je stigla do svetskog fudbalskog vrha A, složićete, bez obzira na to da li ste vatreni partizanovac, da nema razloga za to. I što bi se neko plašio ako se, recimo ja, sutra vratim u fudbal i napravim neki rezultat. Razumem da su Zvezda i Partizan rivali i oni treba to da ostanu. Ali važan je i fer plej. Ali, ako je neko toliko bolestan pa reši da skloni DŽajića, da više ne priviri u srpski fudbal, pa i u Zvezdu, e to ne mogu da razumem! A nisam siguran da i toga nema.