Iskušenja mamona

Da u Srbiji postoji crkveni porez, u iznosu od oko jedan odsto poreza na zaradu, kao u nekim evropskim zemljama, crkve ne bi mnogo profitirale. Kako se on ubira na dobrovoljnoj osnovi od onih koji nisu samo deklarativni već stvarni vernici, tada bi se znao pravi broj pripadnika verskih zajednica kod nas. Sada se navodi da pravoslavnih ima preko šest miliona, oko 85 odsto stanovnika zemlje. Crkve se u zemljama EU pridržavaju finansijskih pravila koja važe za sve pravne subjekte, moraju jasno da iskažu i saopšte svoje prihode, rashode i dotacije. To čine na nivou celine crkve ali i na nivou dijeceze i parohije. Polovina pravoslavnih crkava deluje u okvirima evropske integracije, ostale - kao i vekovima do sada, sve što se tiče novca ostaje tajna. Tako vernik, ni kod nas, kao ni u Rusiji, ili Ukrajini, ne može ništa da zna o finansijama svoje crkve. U Moskvi je Arhijerejski sabor pre desetak dana doneo odluku da se izvrši radikalna reforma „opštecrkvenog budžeta“, koji će značiti centralizaciju i pojačanu kontrolu. Ukidaju se „neprioritetni programi“, smanjuje se broj zaposlenih, sveštenici se upućuju da paralelno zarađuju i van crkve. U ovu patrijaršiju godišnje uđe i izađe „više stotina miliona evra“, precizni podaci se ne navode. Ona izdržava brojne bogoslovije i akademije, ima obiman socijalni rad, što kod nas nije slučaj. Carigradska patrijaršija, „staje“ desetak miliona evra, nju izdržavaju grčke i prekomorske eparhije. Crkve, sada i ranije, ovde i drugde, uvek je interesovao novac, iako Biblija na njega ne gleda blagonaklono. Ne može se služiti i Bogu i mamonu (novcu, imetku), beleži Matej Hristove reči (6,24). Bogatima je teško ući i u carstvo nebesko. Novac se dovodi u jasnu vezu sa demonima, prate ga iskušenje, moć, neosetljivost, nesmirenost. Tek je protestantizam izmenio hrišćansku odbojnost prema sticanju gotovine. Na pravoslavnoj liturgiji se uvek, pred jevanđelje, moli Gospodu i za one koji u hram „donose plodove“ (za klir i siromahe), a sada „keš ili ček“. Ko daje, kako sveštenici vole da kažu, „Bogu pozajmljuje“, darežljivost je i te kako preporučljiva. Nije se uvek pazilo ni na moralnost ktitora i dobrotvora, kako su bogatstvo stekli, za to su obično dobili i crkveni orden. Neke je sud osudio, druge traži. Episkop Lavrentije Trifunović, na pitanje o Stanku Subotiću, koji je sagradio crkvu u Ubu, kaže da „ko god hoće dušu da spase, crkva ne može u tome da ga spreči, ko je kako stekao svoju imovinu, on će Bogu odgovarati“. Episkop dodaje da nije on sudija, već Bog. Crkva je ovde svakako usmerena na prikupljanje priloga da bi obavljala svoju misiju, a sveštenik da bi sebe i svoju porodicu izdržavao, pošto nema platu od države (kao u Grčkoj ili Rumuniji), ili od eparhije (Bugarska). Finansije SPC nisu transparentne, to se od nje ni ne traži. Po Zakonu o verskim zajednicama, one su samostalne i autonomne. Time se izgleda sledi vizantijsko pravo po kome crkva ne plaća poreze, sama upravlja svojom imovinom, povreda ovih povlastica je bila kažnjiva. Sama Patrijaršija je, kako se može saznati, prinuđena da štedi, da ukida ili smanjuje pojedina davanja zaposlenima, među njima ima pribojavanja od smanjenja plata koje sada, za ovdašnje prilike, „nisu loše“. Onima koji u njoj rade, godinama nije uplaćeno penziono i zdravstveno osiguranje. Iz budžeta Patrijaršije kao centralnog organa finansira se i rad Sabora i Sinoda, kao i putovanja arhijereja po potrebi crkve. Budžet Patrijaršije i eparhija je za javnost nepoznat. Po Ustavu SPC, patrijaršijski upravni odbor, koji zaseda bar dva puta godišnje, „kontroliše crkvene organe“, takođe prihode, rashode i završne račune, upravlja fondovima, zadužbinama i dobrima. Kada je jedan list zatražio podatke o primanju i korišćenju novca, iz crkve mu je odgovoreno da ti podaci nemaju „status informacije od javnog značaja“. Zakon ne predviđa kontrolu poslovanja verskih zajednica (iako imaju PIB). Kontrola je moguća jedino nad upotrebom sredstava datih iz republičkog, pokrajinskog ili opštinskog budžeta. Za „dotacije za nevladine organizacije“ prošle godine utrošeno je u Srbiji 93 miliona evra (prema CRNPS), od toga 11,1 odsto za verske zajednice, od čega najviše za SPC, što čini oko deset miliona evra. U javnosti se najviše pominju sveštenici, uvek onda kada su „mnogo naplatili“ obavljeni obred. NJih u Srbiji ima u 14 eparhija manje od dve hiljade. Po podacima Ministarstva vera, gotovo ih četiri stotine nema dovoljno prihoda i potrebna im je pomoć. Oni žive u manjim i siromašnijim pograničnim eparhijama: vranjskoj, mileševskoj, timočkoj i raško-prizrenskoj. Seoski sveštenici i drugde nemaju velike prihode, krštenja je sve manje, a opela više. Gotovo bez izuzetka, klirici, čak i u velikim gradovima, iznose da ih prihod posebno poslednjih nekoliko godina neprestano opada. Jedan beogradski sveštenik procenjuje da sada zarađuje za četvrtinu manje nego pre dve godine. Ipak, po njegovom mišljenju, prosečni mesečni prihod njemu i njegovim kolegama u prestonici sada nije manji od hiljadu i po evra. Broj vernika je velik, oni većinom imaju zaposlenje i kakav takav stalni prihod. U najsiromašnijim krajevima sveštenik zaradi gotovo deseti deo od toga. Najbliži saradnici episkopa takođe ne mogu da se požale da su nedovoljno nagrađeni. Vernika najviše s pravom interesuje njegov paroh, da li je „sa narodom“, takođe „koliko naplaćuje“, koji auto vozi, šta poseduje, ali i navike i sklonosti popadija. Episkopi obično tolerišu neprimerene tarife pojedinaca, jer im je stalo do nezameranja sa svojim kliricima. Patrijarh Pavle je pokušao da uvede red, neku vrstu cenovnika, koji je bio daleko niži od praktikovanog. Smatra se da je beogradska arhiepiskopija među „umerenijima“ u iznosima. Pojedine obrede, kaže sveštenik, on naplaćuju „kao i ranije“: u proseku za krštenje najmanje 25 evra, sahranu i venčanje oko 60 evra, a za vodicu (pred slavu i Uskrs) „koliko ko da“ - od 200 do (retko) 1.000 dinara. Prestonički sveštenik ima godišnje 80–150 krštenja, toliko i opela, dok je venčanja pedesetak. Po njegovoj proceni, prosečno se zaradi mesečno „oko“ 1.500 evra, ali „neki i više“, tako da se „ne živi loše“. U beogradskoj arhiepiskopiji ima nešto manje od tri stotine sveštenoslužitelja. Neki, govore vernici, „umeli su da investiraju“, u kuće, stanove, vozila, butike, apoteke. Klirici se žale da imaju velike teškoće kod banaka da dobiju kredit, ili kreditnu karticu, pošto nemaju stalni dohodak. Jedna banka ipak prihvata potvrdu parohije da je sveštenik zaposlen i da ima stalni prihod. Crkvene opštine beleže opadanje prihoda, za desetak posto godišnje. Centralne i beogradsku među njima, kao što su Saborna crkva, Sv. Save, ili Sv. Marka, imaju veće prihode nego one na obodima prestonice, pošto u njih svraćaju ne samo parohijani već i turisti. Godišnji budžet se kreće između 10 i 20 miliona, prihode i izdatke kontroliše više puta godišnje revizor arhiepiskopije. Neki hramovi smanjuju budžet, ili ga zadržavaju u istom iznosu, što zbog inflacije predstavlja faktički njegovo smanjenje. Najviše novca hram dobija od prodaje sveća, daleko preko polovine. Zarada od prodaje tamjana, brojanica, ikona, krstića, knjiga je manja, sve to mora da se nabavlja iz centralnog magacina, na čije cene nije lako nadgraditi i znatnu „maržu“. Kao najveći rashod figurira izdatak za penziono i zdravstveno osiguranje zaposlenih pri hramu: sveštenika, đakona, prodavaca sveća, crkvenjaka. Većinom se doprinosi plaćaju na minimum, bez obzira na status i obrazovanje, što je kasnije loša osnovica za penziju. Mnogi sveštenici nemaju veću mirovinu od dvadesetak hiljada dinara. Pokušaji nekih eparhija iz ranijih godina da se u ovome nešto izmeni, ili stvori solidarni fond, nisu uspeli. Hram kupuje svojim kliricima odežde, plaća struju (po industrijskoj ceni), grejanje, telefon. Za socijalni rad, pomoć siromašnima, ostaje veoma malo, ili ništa. Parohije nemaju ni svoje žiro-račune, već partije, podračune, na kontu arhiepiskopije. Tako neki znatniji prilog, ili uplata, može biti i preusmeren, iako to nije bila namera darodavca. Svaka crkva mora u kasu eparhije da uplati svoj doprinos, razrez, on je u Beogradu 14 odsto, mada ima eparhija gde je znatno viši. SPC nema znatnijih proizvodnji, kao neke druge pravoslavne crkve. Kiparska, kao i grčka, vlasnik je profitabilnih firmi, hotela, vinarija, imaju veći broj akcija. U Srbiji crkva proizvodi sveće za svoje potrebe, vino, poseduje štampariju, mada neke eparhije van Srbije imaju znatno više poseda i dobiti, kao i neke druge proizvode koji ne donose veći prihod. Sada crkve ne plaćaju porez na nekretnine a denacionalizacijom će biti vlasnice sve više nekretnina. Još tokom približavanja Srbije Evropskoj uniji, kojoj teži i većina vernika, država će morati obezbediti javnost svih podataka kao i evidenciju i kontrolu prihoda i rashoda, ne samo „vladinog“, već i drugih sektora, takođe i verskih zajednica. To će i za njih biti dobro, jer će se osloboditi raznih sumnji, ali i mogućnosti zloupotreba. Osnivanje „crkvene banke“, kao druge, bilo bi od koristi zbog preglednosti transakcija. Slučaj sa novčanim neregularnostima u Raško-prizrenskoj eparhiji, za vreme prethodnog episkopa, to samo potvrđuje. U narednom broju: Fanatizam u SPC Kolubara kao donator Od 2004. do 2009, državno preduzeće RB Kolubara izdvojilo je značajna sredstva za sponzorstva i donacije kako su jednostavno naveli “za potrebe crkve”. Platili su, na primer ozvučenje velike Spasove crkve, izdvojili donaciju za verska udruženja poput Društva prijatelja Hilandara ili Društva istraživača Biblije, pa čak i za posetu svog radnika Hristovom grobu u Vitlejemu. Ovo državno preduzeće platilo je, na primer, manastiru Sopoćani više od 2,3 miliona dinara na ime izmirenja duga za struju i ko zna šta još. Nebojša Ćeran, generalni direktor Kolubare od 2009. godine, kaže da je pomoć javnog sektora Pravoslavnoj crkvi uobičajena i da je on sveo na svega 10 odsto od onoga što je Kolubara ranije davala Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Po cenovniku i dogovoru Patrijarh Pavle nije slučajno rekao: “Šta bi bilo da se niste zakleli na siromaštvo?“ Na dan svake velike slave poput Svetog Nikole, Svetog Jovana, Đurđevdana, (...) u svakom većem hramu rubove centralnog dela crkve od ranog jutra ispunjavaju stolovi na rasklapanje spremni za osvećivanje kolača, žita i vina. Svečari pristižu, pronalaze svog paroha, vade na stočić nabrojane stavke da bi dati sveštenik, kad se oformi grupa od 4-5 domaćina, izvršio kratki, ni petominutni obred. U manjim crkvama prizor je sličan, samo su smanjene dimenzije skupa. Ritual se uvek završava davanjem „skromnog priloga“, kako vernici zovu 500 do 1.000 dinara koje „tutnu“ pastiru u ruku, ponekad zajedno sa spiskom imena živih i preminulih članova porodice za pominjanje tokom liturgije. I još jednom, proizvoljnom novčanicom. Stočić onda zauzimaju novopridošlice. Crkva se kakofonično ori od preklapanja strofa tropara posvećenog proslavljenom svecu da bi ton utihnuo kad počne služba, ali ne i nestala slika okretanja i sečenja kolača. Za to vreme, narod koji kasni pristupa paljenju sveća, tiska se u redu pred crkvenom prodavnicom obično lociranom u priprati, i posle pred svećnjacima u naosu, gde stoje i stolovi, da bi potom celivao centralnu ikonu, „nadario“ je kojom parom i možda još neku, da ga ne bije maler, blizu mesta gde će (konačno) stati. Ponekad se uz sveće kupi i po koja knjiga iz obimnog pravoslavnog opusa, ili brojanica, tamjan, krstić, ikonica, kadionica... Potpuni mir i pažnja nikad ne ovladaju pastvom. U toku liturgije novac je još jednom u prvom planu, kad dva dečačića u belim odorama zađu među vernike sa poslužavnikom (tzv. „tasom“). Svota nije određena, ali se tačno vidi koliko je ko dao. Situacija podseća na onu koju je Hristos zatekao u hramu kada je prevrnuo sve tezge, ljut na trgovce što su od „doma molitve“ načinili „pećinu hajdučku“. Ali, sad kupoprodaju niko ne prekida. Štaviše, pare se stavljaju i na najveću svetinju, izobraženje Hristovog tela skinutog sa krsta, zvano plaštanica, koje se iznosi na Veliki petak. Za praznike mnogo ljudi protutnji kroz crkvu i ostavi koji dinar, često kasnije pretvoren u evro, ali ovi dani nisu predviđeni za „okosnicu“ bogoslužbenih davanja - venčanje, krštenja i opela. Poslovne prakse se po pitanju njihovog naplaćivanja prilično razlikuju, pa dok neki hramovi imaju štampani cenovnik, drugi funkcionišu po principu usmenog dogovora. Ono staro „kol’ko daš“ sve manje je u igri. „Htela sam da krstim sina u Crkvi svetog Marka, ali pored cene (4.000 din) koja mi je izgledala previsoka, nije mi odgovaralo to što su insistirali na crkvenoj krštenici kume, rođene u Kninu. U crkvi Pokrova presvete Bogorodice to nije bio uslov, ali je starešina tražio 4.500 din. Kada smo, ipak, krstili dete, sveštenik je tražio 5.000, da bismo posle čuli da u crkvi Svete Trojice u Zemunu krštenje staje 2.500 dinara“, ne shvata logiku beogradskih tarifa jedna „razočarana“ vernica. Izvori dobiti, mada skromniji, leže i u osvećivanju automobila, čitanju molitvi za zdravlje, protiv prokletstva (...), dok neki od duhovnika prilog uzimaju i prilikom ispovedanja, a „preko“ ikone Bogorodice ili Hrista. Sveštenici uglavnom jedni drugima ne otimaju „klijente“ upućujući vernike na hramove na teritoriji prebivanja, ili idu za onim koga su krstili na mesto gde je dotični namerio da se venča ili sahrani. Na zarade ne plaćaju porez, ali su dužni da određeni procenat, tzv. zarez, proslede svom vladiki. Uvećavanje crkvene imovine na osnovu ovakvih i sličnih davanja, poklona vernika, donacija drugih verskih zajednica (Rimokatolici su, primera radi, učestvovali u izgradnji beogradske i niške Bogoslovije), priloga iz dijaspore, državnih izdvajanja, pomoći vlada stranih zemalja (Visokim Dečanima, recimo, pomažu Norvežani), rentiranja nekretnina (...) jasno se vidi po sve većem broju novih crkava i parohijskih domova, modernizaciji i umnožavanju manastira i pratećih objekata. S druge strane, pojedinačno imovno stanje crkvenih lica je mnogo teže proceniti, a priča se da su oscilacije u tom pogledu velike. Možda nam neki skrene pažnju „roleksom“, metalik limuzinom ili džipom (kupljenim bez carine i PDV-a, jer se koristi za versku delatnost), privatnom firmom (često zavedenom na drugog), „besnom“ vikendicom (jer mahom stanuju u crkvenom stanu), ali je pravi glamur vidljiviji tamo gde se najmanje očekuje - u palatama vladika. Najizvikaniji primer je episkop tuzlansko-zvornički Vasilije Kačavenda, poznat i po bliskim odnosima sa Karadžićem i Mladićem, čija je zlatom optočena rezidencija odavno osvanula na internet mreži Facebook posredstvom jednog njegovog rođaka. Dečko je (slučajno - striper) još objasnio da je vladika raskoš stekao zahvaljujući vanserijskim „menadžerskim sposobnostima“. Kako drugačije, kad mu je mala plata. Sam Kačavenda odbija da se izjašnjava o ovom i drugim pitanjima. I dok je javnost u šoku zbog luksuziranja nekog ko bi trebalo da bude primer, druge vladike ga brane rečima da „ništa nije njegovo, već crkveno“. „Neki ulažu u narodne kuhinje, a episkop Vasilije je želeo da mu zgrada u kojoj prima goste izgleda pristojno“, objašnjava vladika šabački Lavrentije. Uostalom, kaže, on to ne čini na svoju ruku, već sve nabavke odobrava crkveni odbor. Bolnice, dodaje, Crkva ne gradi jer nema para ni za „običnu salicu“ u koju bi primala narod posle liturgije. „Današnje vreme zahteva da i Crkva ima nešto, ali njoj materijalna sredstva služe kao poluga za postizanje duhovnih vrednosti“, naglašava Lavrentije. Priče iz majstorskih firmi koje opslužuju vladike možda spadaju u „sivu zonu“ informisanja, ali je zanimljivo to što kažu da se episkopi zapravo utrkuju koji će šta da sazida. „Uvek pitaju šta je uradio vladika kod koga smo radili, i uvek hoće isto, ili još raskošnije“, pričaju u pola glasa, iz straha da ne ostanu bez solidnog biznisa. U nezvanične, a vrlo ilustrativne iskaze, spada i jedna navodno izrečena rečenica pokojnog patrijarha Pavla, upućena najvećim crkvenim dostojanstvenicima iz monaških redova, a povodom pompeznih voznih parkova i sličnih ugađanja „demonu srebroljublja“: “Šta bi bilo da se niste zakleli na siromaštvo?“.