Neshvatljiva ljudska moć

Istoričari označavaju početak modernog vremena u kasnoj renesansi (14 -17. vek) i u reformaciji (16- 17. vek) To su bili tektonski poremećaji u evropskoj misli i doveli su u 18. veku do prosvetiteljstva i liberalnih demokratija, a odmah potom, u 19. veku i do naučne revolucije. Ova globalna slika je svima poznata i istinita je. Onda kada su ljudi dobili pravo da misle o sebi, a da se pri tome ne prilagođavaju ortodoksnim stavovima o životu, bolestima i smrti, postali su sposobni za postavljanje pitanja o mnogim vrednostima i o prirodi društva u kome žive. Današnja medicinska nauka raste i razvija se iz fundamentalnih impulsa iz kojih je nastalo osećanje slobode. Kad se pogledaju istorijski podaci, vidi se da na krivulji rasta svetske populacije postoje jasno prepoznatljive tačke kulturne evolucije koja je uvek reprezentovana tehnološkom revolucijom. Svetska populacije u 1389. godini (revolucionarna otkrića vatrenog oružja i novih brodskih konstrukcija) iznosila je 312 miliona, u 1790. (druga agrikulturna revolucija) 625 miliona, u 1870. (industrijska revolucija) milijardu i 250 miliona, a 1950. godine (medicinska revolucija) dve milijarde i 500 miliona. Od 1990. pa nadalje, za vreme informatičke revolucije, svetska populacija postala je veća od šest milijardi. Ukoliko bi se sledio ovaj model, populacija u 2011. morala je biti oko 10 milijardi. Srećom, shvaćeno je da se rast stanovništva tim tempom ne može nastaviti zauvek. Po svoj prilici, treći milenijum biće zapamćen po investicijama u zdravlje populacije. a ne u njen kvantitet. Medicinska revolucija koja u poslednjih šezdeset godina crpe svoju snagu uz elektronike i njenog čeda - informatike, na samom je početku. U suštini, u medicini napredak nije uvek očigledan. U istraživačkom i eksperimentalnom sektoru događanja nisu uvek zanimljiva za široku javnost i zato pažnja medija nije usmerena prema njima. Taj sektor medicine mnoge aktuelne vrednosti stavlja pod sumnju i svojim istraživanjem olakšava bolje razumevanje događanja u telu obolelog čoveka. Uspesi u osvajanju novih dijagnostičkih tehnologija i uvođenje novih terapijskih mogućnosti više nisu plod inspiracije genijalnih pojedinaca, već nastaju višegodišnjim radom velikih istraživačkih grupa. Kad se novi postupci pojave u praksi, one bude i stvaraju nade u brzo otkrivanje i izlečenje mnogih dosad neizlečivih bolesti, a osim toga, ostvaruju profit bez koga je nezamisliva bilo kakva ozbiljna delatnost. Posle mnogo godina istraživačkog rada i ogromnih investicija, u toku prepodneva 3. jula 1977. dogodilo se nešto što je zauvek izmenilo medicinu i skinulo mistični veo pod kojim su se vekovima obavljale dijagnostičke radnje. Tog dana načinjen je prvi pregled ljudskog tela na instalaciji za magnetsku rezonancu (MR). Bilo je potrebno pet sati da bi se dobila slika, ni izbliza tako čista i informativna kao slike sa današnjih MR, koje su pred vama za 15-20 minuta. Od tada je prošlo punih sedam godina pre nego što su doktori u ruke dobili moćne mašine, koje nam kao na dlanu daju jasne slike unutrašnjosti živog tela. Za razliku od kompjuterizovanog tomografa (CT), ovde zvanog „skener”, koji funkcioniše na principu jonizujućeg zračenja, kao rendgen, MR stvara jako magnetsko polje u kome se ustrojavaju vodonikovi atomi, a potom se na njih deluje radio-talasima. Oni prisiljavaju atome vodonika na emitovanje slabih signala koji se onda pojačavaju, potom se registruju na kompjuteru, tako da se na kraju rekonstruiše slika pregledanog dela živog organizma. Kad se pred kraj prethodnog milenijuma pojavila metodologija takozvane funkcionalne magnetske rezonance (fMR) i kad se videlo od kakve je sve koristi u izučavanju moždanih funkcija, pored eksperata, njome su se počeli baviti i pisci lakih štiva na naučne teme. Slike mozga i onoga što se u njemu odvija dok obavljamo prostu računsku radnju, specifične su i razlikuju se od onih slika koje nastaju dok razmišljamo o lovu i ribolovu. Za razliku od obične, fMR promenom boje aktivnog regiona u mozgu registruje brzinu i količinu protekle krvi. Kad počne razmišljanje, latentni period traje 1,5 sekundu, a potom raste koncentracija hemoglobina u kapilarima zaposlenog predela mozga, pri čemu se menja i magnetsko polje. Maksimum se dostiže u petoj sekundi. Pojedinačna slika na fMR odgovara masi mozga od 2-4 kubna milimetra. Noviji aparati sa jačim magnetskim poljem pregledaju i snimaju mozak milimetar po milimetar. Gledajući današnje snimke MR, lekari koji su se približili kraju svog radnog veka, jasno vide da su mnogo godina bili u pravom mraku i da su mnoge odluke zasnivali na iskustvu i intuiciji, a ne na čvrstim dokazima. Dalji razvoj medicinske dijagnostike i terapije i dalje će zavisiti od elektronike i informatičke tehnologije, što garantuje savršenstvo o kome se dosad samo maštalo. Već decenijama znamo za Murov zakon: broj tranzistora i rezistora koji mogu biti ugrađeni u silikatni čip, udvostručava se svake dve godine. Čuveni Murov komentar nastao je 1965. kada je na jedan čip moglo biti stavljeno 60 tranzistora. Intel danas u jedan čip ugrađuje 1,7 milijardi tranzistora. U vreme svog istraživanja na Institutu za molekularne nauke na Berkliju (2001) biohemičar Rob Karlson odlučio je da istraži sličan fenomen: koja je brzina rasta sposobnosti laboratorijske sinteze DNK. On je napravio ono što se danas naziva „Karlsonovom krivuljom“ pokazavši da ona kao slika u ogledalu odgovara Murovom zakonu i da ga čak počinje nadmašivati. Automatsko sintetizovanje DNK u laboratoriji koštalo je sto hiljada dolara samo pre deset godina. Danas sinteza DNK košta 8.000-10.000 dolara, a skoro svakog dana na desetine korišćenih sintesajzera prodaje se na eBeju za po 1.00 dolara. I pacijenti i lekari polažu nadu u molekularnu biologiju i genetiku koje napreduju zahvaljujući računarskoj tehnici i informatici. Pre tri nedelje pojavila se vest o otkriću načina aktiviranja jednog gena u jetri koji dovodi do regeneracije hepatocita, funkcionalnih ćelija, a ne i kolagenih vlakana koja svojim umnožavanjem dovode do ciroze. Takvih vesti ima po desetak dnevno. Embrionalne matične ćelije ljudskog porekla (EMĆ) novi su naučni hit. One inspirišu istraživače, istovremeno nervirajući moraliste iz redova religioznih fundamentalista. Ove godine, EMĆ pokazaće svoju vrednost u praktičnoj medicini, jer su već odobreni klinički ogledi u kojima će biti isprobana dva različita načina lečenja. Inače, EMĆ su jedinstvene u svojoj sposobnosti formiranja svih 220 različitih tkiva u organizmu čoveka. U principu, te ćelije mogu regenerisati sve organe – u većoj ili manjoj meri. Za nekoliko nedelja u Vočesteru (Masačusets, SAD) hirurzi će ubrizgati EMĆ u oko jednog pacijenta sa Stargardovom makularnom distrofijom u nadi da će ga spasiti od slepila. Još jedanaest pacijenata sa sličnim problemom biće podvrgnuto istom postupku. U slučaju uspeha, poboljšanje vida moralo bi nastupiti najkasnije za šest nedelja. Oko je, međutim, poseban organ jer je izolovan od imunskog sistema tako da je verovatnoća odbacivanja matičnih ćelija znatno manja nego iz drugih organa. Da bi se uverili u terapijski potencijal EMĆ, doktori su predvideli daleko ambiciozniji ogled. Prošlog oktobra jedna povređena osoba s paralizovanim nogama dobila je injekciju kojom su u mesto povređene kičme ubrizgane EMĆ, unapred pripremljene da bi svoj dalji razvoj nastavile kao oligodendrociti, tj. ćelije za proizvodnju mijelina namenjenog izolaciji nervnih vlakana. Ovaj način tretmana predviđen je za još deset pacijenata koji će započeti lečenje tokom 2011. godine. Za razliku od rezultata lečenja ljudi sa teško oštećenim vidom, uspeh ili neuspeh u lečenju povređene kičme očekuje se tek posle više meseci i godina. Početkom 21. veka postalo je očigledno da je naša sposobnost modifikacije najmanjih komponenti života, uz pomoć molekularne biologije, podarila ljudima moć koju je nekada bilo teško shvatiti i razumeti. Život na Zemlji do sada se razvio do tačke kad bistri tinejdžer može naučiti kako da ubaci gen neke ribe iz hladnih polarnih mora u jagodu da bi je zaštitio od mraza. Ne morate biti genije da biste tvrdili kako bi Zemlja mogla biti pretvorena u pustinju zbog tehnologije koja se otela kontroli, niti veliki naučnik da biste videli kako će eksperimentalna biologija ukoliko u potpunosti uspe, svetu stvorenom darvinijanskom evolucijom dodati još jedan svet koji smo stvorili mi, ljudi.