U vlasti ritma

AUTOR: MILOSAV TEŠIĆ NASLOV: MLINSKO KOLO IZDAVAČ: ZAVOD ZA UDŽBENIKE, BEOGRAD, 2010. Od svoje prve knjige (Kupinovo, 1986), pa onda sve doslednije i razvijenije, stvarajući u pravom smislu reči svoj pesnički sistem, Milosav Tešić produžava i razvija „zvučnu granu” srpskog pesništva. I njegova prethodna knjiga Dar i kob i najnovija Mlinsko kolo, svaka na svoj način to izrazito potvrđuju. Nema danas u srpskoj poeziji pesnika koji toliko vodi računa o raznovrsnosti i metričkoj savršenosti pesničke forme, o bogatstvu i raznolikosti rima, o zvuku i ritmu, još tačnije bi bilo reći - o melodiji pesme. Često, čak prečesto, dok čita Tešićevu poeziju čitalac ima utisak da u stvari sluša minijaturnu muzičku kompoziciju, u kojoj reči osim svog značenja (koje nije uvek u prvom planu) imaju i svoju čistu melodijsku vrednost. Od početka bavljenja poezijom, sledom opisa opsesivnih ili dominantnih tema (priroda, voda, toponimija, svet bilja, lirski opevana nacionalna istorija i kulturni areal), Milosav Tešić je pesnik koji se nalazi u stalnom dijalogu sa tradicijom, od klasične, antičke mitologije, preko srednjeg veka, do poetičkih stilskih korpusa koje su srpska i evropska poezija formirale tokom minula dva-tri veka, od baroka, preko romantizma i simbolizma, do postavangarde. Koju god Tešićevu pesmu da pročitate prepoznaćete u njoj poneki signal, citat ili paracitat, aluziju ili asocijaciju koje ga vezuju sa svetom pesništva. I ma koliko se Tešić na prvi pogled ukazivao kao pesnik koji teži da u jeziku sapne neke osnovne, reklo bi se izvorne doživljaje, on zapravo neprestano peva koliko iz krajnje subjektivne toliko i opšte, kulturne perspektive, što bi se dalo najpre zaključiti na osnovu njegovog odnosa prema formi: pesnički glas tu se doslovno potčinjava određenom oblikovnom i metričkom obrascu, i stih po stih, pesmu po pesmu i ciklus po ciklus, stvara svoj svet, počevši od svog viđenja (i rekonstrukcije) kosmogonije do nekog sakralnog, ali i običnog, svakodnevnog, profanog predmeta, uličnog prizora, pejzaža ili biljke. U zbirci Mlinsko kolo, za koju bi se takođe bezrezervno moglo reći da predstavlja knjigu-projekat, Milosav Tešić se, tragom daljeg razvijanja ključnih karakteristika svoje poetike, usredsredio na opis jednog drevnog, u ponečem demoničnog motiva/mesta iz naše folklorne/etnološke tradicije. Reč je, naravno, o vodenici, o mlinskom kamenu, koji bi, viđen na najvišem simboličkom nivou, trebalo da predstavlja stalno kruženje i obnavljanje kako svemira, tako i samog našeg sveta. Tu je i simbol vode, kao pramaterice svega živog što na svetu postoji, a tu je, takođe s merom i razlogom, onoliko koliko je nužno i koliko treba za celovitost pesnikove zamisli, i veza sa duhovnom vertikalom. Dva centralna ciklusa knjige Mlinsko kolo (Pašum vodeničkog buka i Beleg Stevanov) uokvirene su sa dve pesme posvećene duhovnim spomenicima (Žički natpis i Pustinja u Poćuti). A od važnih poetičkih repera te ne uvek lako prohodne knjige svakako bi trebalo pomenuti vezu sa Vojislavom Ilićem (neoklasicizam, pejzaž), sa basmovnim i bajaličkim pevom Desimira Blagojevića, i, konačno, ali ne na poslednjem mestu, sa opsednutošću zvukom Stanislava Vinavera, čije pesme je Tešić pre izvesnog vremena na uzoran način probrao i sistematizovao. Očigledno vođen uverenjem o leksičkoj, semantičkoj i simboličkoj kompleksnosti pojmova koje upotrebljava, i sa kojima bi čitalac navikao na laku percepciju pesničkog teksta mogao imati poteškoća u razumevanju, pesnik je na kraju knjige pridodao i Beleške uz pojedinačne reči. Uključujući upravo knjigu Mlinsko kolo, čije su pesme više enigmatične nego hermetične, i svakako zahtevaju koncentrisanog čitaoca, spremnog da čita i naglas, ako treba, jer se time materijalizuje upravo zvučna dimenzija i melodijski kvalitet upotrebljenih reči. To zapravo želim da kažem. Tešićeva knjiga Mlinsko kolo stalno nas, ne bih rekao nehotično, već sa nekom dobro prikrivenom i opravdanom pesnikovom namerom (jer pesnici su prvi i poslednji „čuvari reči”), podseća ili opominje na suvu oskudnost našeg svakidašnjeg jezika. A gde je jezik oskudan, i život je takav.