Destrukcija legalizma

Jedan od korifeja postmodernizma, Žak Derida, napisao je, pre oko dvadeset godina, da bi bilo „normalno i poželjno da istraživanja sa dekonstruktivnim stilom završe u problematici prava, zakona i pravde“, jer to je njihovo najvlastitije mesto. Deridina očekivanja su potvrđena. U poslednjoj deceniji, u postmodernističkoj literaturi preovladavala je pravna problematika, s tim što se ona dovodila u vezu sa aktuelnim društvenim problemima. Rezultate postmodernističkih dekonstruktivnih zahvata u modernu koncepciju pravnog formalizma nije teško rezimirati, jer su oni više-manje jednoznačni. Dekonstrukcija se, tokom svoje primene, preobrazila u destrukciju svoga osnovnog predmeta - modernog legaliteta. Zaključak tih analiza je da je nepristrasnost vladavine prava puki mit. Staru dilemu – vladavina zakona ili vladavina ljudi, postmodernisti razrešavaju tvrdnjom da je moguće samo ovo poslednje. Društvom nikada ne mogu da upravljaju zakoni, zato što ljudi moraju da interpretiraju zakone i primenjuju ih. Pošto ljudi mogu interpretirati zakone onako kako žele, stvarni vladari nisu zakoni, već ljudi koji imaju moć i vlast. Zakon je stabilan koliko i njegova poslednja interpretacija i primena. Nepristrasnost i neutralnost predstavljaju samo retorička sredstva kojima se koristi većinska kultura da bi prikrila svoju dominaciju nad manjinskim grupama. Zakon je ono što najmoćnija društvena grupa načini od njega. Nije zakon taj koji stvara kralja (metafora za vladare i vlast), kako su to tvrdili utemeljivači modernog prava, već je kralj taj koji stvara zakon; ne ograničava pravo moć, već, obrnuto, moć instrumentalizuje pravo. Postmodernisti tvrde da se iza kulisa teatra neutralnosti prava krije težnja nosilaca vlasti i moći da, koristeći se ideologijom, legitimizacijom i mistifikacijom, obezbede permanentnu reprodukciju vlastite dominacije. Tvrdeći da je pravni formalizam slep za rasne, kulturološke i polne razlike među ljudima, postmodernisti se zalažu za to da se supstancijalni rasni, kulturološki i polni kriterijumi uvedu u formalizovani pravni sistem. Time se boginji pravde Justiciji, čije su oči zavezane upravo zato da pri deljenju pravde ne bi pravila razlike između ljudi na osnovu njihove boje kože, etničke, kulturne i polne pripadnosti, razvezuju oči i tako odbacuje temeljni princip modernog prava o formalnoj jednakosti svih ljudi pred zakonom. U skladu sa tom logikom, postmodernisti recimo insistiraju ne na onome što rase zbližava već na onome što ih razdvaja i stoga se zalažu za uvođenje novog “aparthejda”, zahtevajući da različito obojeni idu u međusobno odvojene škole i da se voze u zasebnim autobusima, da se pri određivanju sastava sudskih porota uzimaju u obzir rasni i etnički kriterijumi jer navodno od sastava porote, a ne od dokaza, zavisi presuda i slično. Rečju, postmoderna pravna teorija teži da politizuje pravni sistem i da razori njegov kapacitet za pravdu. Problem, naravno, nije u kritici mitologizacije i fetišizacije postojećeg pozitivnog prava i tendencija stvaranja neformalne moći koja instrumentalizuje pravo u svoju korist. Takva kritika je preko potrebna, jer nijedan sistem prava nije niti može biti savršen. Problem je u tome što se, pri kritici tih tendencija, sami temelji formalizovanog i univerzalizovanog prava označavaju kao njihovo glavno izvorište. Stoga se, zajedno sa pozitivnim pravom, odbacuju i moderne deklaracije o jednakim, univerzalnim pravima čoveka, mada u stvari one, pošto imaju status ideala, omogućuju kritiku svakog pozitivnog prava sa stanovišta liberalno-demokratskih principa i predstavljaju izvorište emancipatorskih pokreta. Ovakva logika posebno je pogubna za postkomunističke zemlje u kojima su, u njihovoj komunističkoj prošlosti, glavni predmet prezira bili građanski pravni formalizam i proceduralizam. Glavni problem većine tih zemalja sastoji se u nepostojanju striktne podele vlasti – jedne od ključnih pretpostavki vladavine prava – zbog čega dolazi do dominacije izvršne vlasti nad pravosuđem, što za posledicu ima tendencijsko podređivanje prava politici. Pritisak kritičke javnosti, čak i intelektualnih krugova, u pravcu razrešavanja tog problema nedovoljan je, zato što je ta javnost dugo indoktrinisana geslom – “važna je suština same stvari, a ne njena forma“. Međutim, reč je o tome da se u liberalnim demokratijama suština same stvari nalazi upravo u formi, tj. proceduri.