Teheranska zima

Prošlog petka se na ogromnom trgu Azadi (Pobeda) , na zapadu Teherana, okupilo, uprkos susnežici i ledenom vremenu, više desetina hiljada (organizatori vele više stotina hiljada) devojčica, dečaka, vojnika, muškaraca svih doba i veoma mnogo žena pod crnim čadorima. Okupili su se da vide i čuju predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, koji uživa široku podršku posebno siromašne većine ove zemlje sa preko 74 miliona stanovnika, koja je u proteklom periodu osetila neke od blagodeti islamske revolucije na socijalnom i ekonomskom planu. Ovaj 53-godišnji inženjer je već u drugom mandatu predsednik Islamske Republike Iran, jedine teokratske države na svetu (ne računajući Vatikan). On ima nezahvalan zadatak da spoji stare verske dogme islama sa izazovima 21. stoleća. Iako na Zapadu važi sa ultrakonzervativnog, on u zemlji ima da se bori sa stvarno ekstremno tvrdokornim mulama i imamima, ali i zagovornicima određenih reformi u društvu i privredi, kojima se imami protive. Ono što, takav je utisak, spaja sve Irance je ipak pokoravanje veri i nedovođenje u pitanje samih temeljnih vrednosti Islamske Republike. To će priznati i otvoreni kritičari. Tog petka, međutim, Ahmadinedžad je likovao. Revolucije u Tunisu i Egiptu su znaci islamskog buđenja, oni označavaju „završnu fazu islamske svetske revolucije“, uzviknuo je pred oduševljenom masom, koja je uzvraćala u jednom glasu, izvežbanim povicima „Smrt Americi, cionističkom režimu i Mubaraku“ i “Alahu akbar“. A kada je nekoliko dana ranije opozicija, poražena na predsedničkim izborima 2009, koje ocenjuje kao falsifikat, najavila da će ovog ponedeljka na istom trgu održati skup podrške narodima Tunisa i Egipta, koji su svrgli diktature, zvanični predstavnici taj skup su nazvali provokacijom vođenom iz inostranstva i jednostavno ga zabranili. Po gradu se pričalo i o hapšenjima aktivista, pošto su preko društvenih mreža pozivali na manifestaciju. U ponedeljak su na samom trgu Azadi i na svim prilaznim bulevarima bile postavljene brojne jedinice specijalne policije sa punom opremom i naoružane puškama za suzavac, bilo je na desetine vozila za razbijanje demonstracija, a posebno je bio obezbeđen i Teheranski univerzitet, na kojem su bile zaključane kapije. Hiljade protivnika režima je na ulicama. Počinju sukobi... Ali život nije samo politika. Teheran danas ima sa predgrađima oko 14 miliona stanovnika, koji žive u jednom od najzagađenijih gradova na svetu. To zagađenje je uslovljeno pre svega geoklimatskim položajem prestonice. Bulevarima i autoputevima metropole krstari bez prestanka skoro 1,5 miliona automobila, plus bezbroj autobusa i kamiona. Sa Točala, popularnog izletišta, skoro više nije moguće videti grad, jer je stalno prekriven gustim oblakom smoga. Gradske vlasti i po desetak puta godišnje proglašavaju vanredno stanje zbog zagađenog vazduha, zatvaraju škole i javne ustanove. Poslednji put je to urađeno krajem prošlog decembra, te prolaznici često na ulicama nose maske preko usta i nosa. Mansur, taksista za volanom starog razdrndanog malog „pežoa“, razbijene i prljave šoferšajbne i izlizanih sedišta, kaže da bi rado kupio novo vozilo, sa klimom, ali da nema potrebnih desetak hiljada evra. Uostalom, u saobraćajnom haosu je bolje imati malo vozilo, kako se ne bi previše uzbuđivao ako ga negde ogrebe. „Benzin jeste jeftin, ali je zato sve ostalo skupo“, veli Nedžad na nikakvom engleskom jeziku, ispomažući se gestovima i mimikom i hvaleći se da ima dve male ćerke. Često ponavlja „very good“ (vrlo dobro), osim kad se pomene vlada: „very,very bad“ (veoma, veoma loše), pa se iskreno smeje i odvrne do daske radio sa iranskim repom. Pre revolucije Teheran je imao neke od najluksuznijih hotela Bliskog i Srednjeg istoka. Jedan od njih je bio „Tehran-Intercontinental“, koji se sada zove „Lale“, u strogom centru grada. Ali u tri decenije klijentela se potpuno izmenila, sada luksuznim restoranima i lobijem dominiraju domaći gosti, poneki stranac, naravno da nema alkohola, a od čaja samo jedna vrsta – „iranski“, koji je veoma ukusan. Takav čaj, koji se isto zove kao i na srpskom, služi se u posrebrenim čajnicima, koji i dalje imaju širom sveta poznati inicijal lanca „Interkontinental“ – veliko „I“. I dobar deo pribora za jelo potiče iz predrevolucionarnog doba. „Zašto menjati nešto što valja“, uzvraća stariji konobar na pitanje znatiželjnog gosta kako to da se koristi simbol omrznute Amerike – „šejtana“ i „dušmanina“ (prevod ovih iranskih reči na srpski nije potreban). Svako predvečerje, kao i u „ona doba“ pijanista u lobiju svira evergrin-muziku. Ali u 18 časova on staje, a sa zvučnika širom velikog hotela odzvanja poziv mujezina na molitvu. Istovremeno se na ogromnim plazma-televizorima prekida snimak neke fudbalske utakmice, pojavljuje se telop sa slikom džamije i čuje isti melodični poziv. Nekoliko minuta kasnije sve se vraća u „normalu“, kelneri donose kolače i čaj, a klavir se ponovo oglašava. Ovaj hotel, zajedno sa nekim skupim restoranima, jeste i mesto gde se susreću i izlaze bogati mladi teheranski parovi. Da su bogati vidi se po tome što im nije problem da za bolju večeru za dvoje plate i preko 50 dolara, što je petina prosečne plate državnog činovnika. A da su parovi vidi se po tome kako se gledaju i diskretno šapuću (doduše, svi gosti javnih lokala su veoma diskretni, jer šta se koga tiče šta oni pričaju). A još jedan važan dokaz bogatstva, ali i nekog tihog protesta protiv obaveze zabrađivanja, jesu marame tih devojaka, kojima prekrivaju bujne kose. Dok im na ulici ni na pamet ne bi palo da maramu pomere sve do potiljka, otkriju frizure, a kosa je često ofarbana, pa im se čak i uši sa zlatnim minđušama vide - što je svetogrđe za verske vođe, to čine sasvim slobodno na tim skupim mestima, gde mogu da na miru pričaju sa svojim draganom i kuju planove o zajedničkoj budućnosti. Posle večeri će sesti u neki luksuzni džip ili BMV i odjezditi u noćni saobraćaj, koji se malo razlikuje od dnevnog. Čini se da ni jedno od onih 1,5 miliona vozila nikad nije parkirano, svi se guraju po širokim bulevarima, na preko 180 kilometara, četvorotračnih gradskih autoputeva, bezbroj nadvožnjaka i tunela, izgrađenih u poslednjih 20 i nešto godina. Ne može se ni zamisliti kako bi saobraćaj tekao bez njih, kad i sada, da bi se stiglo sa severa do centra, treba i do sat vremena često vratolomne vožnje. Izgradnja metroa je donekle ublažila haos na ulicama. U izgradnju oko 112 kilometara uloženo je u protekle tri decenije oko milijardu dolara. Glavne četiri linije spajaju sever i jug, kao i zapad i istok grada i dnevno prevezu 1,3 miliona putnika. Jedan od tih putnika je 60-godišnji Hosein Ali, vlasnik male knjižare, koji svaki dan putuje iz dalekog predgrađa u centar megalopolisa. NJegovi rafovi su puni ilustrovanih knjiga o prebogatoj istoriji Persije - od pamtiveka do danas, uglavnom na engleskom jeziku. Pred znatiželjnim kupcem se raspričao: posao je nikakav, nema stranaca da kupe knjige i ostale suvenire, jer vlada ne daje vize. “Plaše se i stranaca i nas, nezadovoljnih, a to je bez razloga, jer ja volim Iran više nego išta i želim sve najbolje mojoj zemlji, ali mislim da vlast ne radi u tom pravcu.“ Sasvim drugačije uz obavezni čaj razmišlja mladi trgovac svetski poznatih iranskih ćilima i tepiha iz velikog bazara, u kojem se odvija trećina sveukupnog trgovinskog prometa ove zemlje. „Prošle godine mi je promet skočio za 15 odsto, izvozim tepihe u mnoge zemlje, a uvozim belu tehniku, pa zaradim po dva osnova. To mi je omogućio Ahmadinedžad, Alah ga čuvao.“ Istovremeno se pored njegovog dućana u jednom od lavirinata deset kilometara dugih hodnika, sokaka i uličica bazara, pojavila grupa od četrdesetak muškaraca, koji su se držali za ruke, kretali u dva reda napred i glasno naricali, prateći pojca koji je preko razglasa oplakivao smrt 11. imama, Huseina Askera, oca Muhameda el Mahdija u ranom devetom veku. Ovi duboko religiozni šiiti veruju da će se Mahdi pojaviti na ovome svetu na sudnji dan. Oplakujući Huseinovu smrt, oni su se simbolično udarali višekrakim metalnim lancima. Nisu to nikakvi verski fanatici, to su to lokalni trgovci, službenici, penzioneri, objasnio je ćilimar. Malo dalje niz pokriveni sokak, pored prodavnica sa nakitom, prolazili su mladić i devojka, držali se nežno za ruke i nešto čavrljali. Takav je Teheran ove zime.