Arhiva

Ojkanje

DRAGAN JOVANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Otkako je u februaru počeo dan da duža, moja porodična ikona Jovana Krstitelja dođe mi kao neka vrsta solarnih časovnika. Jer, sunce čim na Kapije Beograda izađe, udari tačno u zid trpezarije, tačnije, u levi ćošak ikone, baš tamo gde je Jovanova glava odsečena i leži na zlatnom Irodijinom poslužavniku. E, tada je tačno pola sedam, u minutu. Onda se sunce penje po ikoni, penje se po golim stenčugama Kumrana, mada sve nešto mislim da je to stenje iznad našeg Kumanova. A kad se sunce popne na vrh ikone tada, već, pouzdano znam da je tačno sedam sati. A onda se, avaj, odjednom, sunce strmekne sa neba pozlaćene ikone i tresne o panj pored sekire kojom je glava Jovanova odsečena. E, tada je, već, pola osam i, polako, treba da privodim kraju jutarnje pisanje romana jer dnevne, korporacijske obaveze zovu. Eto, tako, svakog jutra, na ikoni merim vreme, a vidim kakvo se nevreme nad ovom zemljom sprema, na proleće. Jer, ako je nešto, u zimu, počelo u Tunisu, to mora da se završi o Đurđevdanu u Beogradu. Jednostavno, takvi su svetski tokovi, klimatski i ostali. A, počelo je još u prošli petak. Izađem iz korporacije na pauzu, šetam po Dunavskom keju, po onom istom suncu koje je jutros šetalo po mojoj kućevnoj ikoni i pravilo darmar po sobi. Svratim u kafić „Paideu“ ne toliko zbog espresa nego da na suncu pročitam Noama Čomskog iz „Gardijana“. I, taman stignem do onog mesta gde Čomski kaže da NATO nije bombardovao Srbiju zbog kosovskih Albanaca već da bi Amerika pokazala Nemačkoj ko je gazda u Evropi, te da bi se Amerika u Bonstilu ukotvila. K. G. Jung gricka srebrnastu patarensku lulu: „Dobro, to smo i onda znali kada su vas bombardovali, ali drugačije je, važnije je, kad to i Čomski kaže. Nego mani se Čomskog i bombardovanja! Čitaš li po novinama da vam Hrvati prisvojiše i ojkanje! Izborila se braća kod Uneska da je to njino kulturno bogatstvo!“ Oh, kako mi je ovo teško palo! A profesor Dimitrije Golemović, etnomuzikolog, kaže: “Kada govorimo o ojkanju, govorimo o ličkom ojkanju kao nečemu što jeste u tradiciji Hrvata, ali i Srba sa tih prostora“!? I, dobro, ajd, nek ojkaju i Hrvati. Neja ojka i etnomuzikolog Ivo Josipović, zajedno sa našim Bokijem Klunijem i neka od njihovog složnog ojkanja odjekuju Brioni. Ali, šta ćemo kada ojkaju i Bosanci i Crnogorci, pa Cincari, ojkaju, bato, i braća Bugari, Grci, čak, i Rumuni, a ojkamo i mi, na Suvoj planini. Ojka, bre, ceo Balkan, a ojkaju i Slovaci. Tu mi moj guru na ljutu ranu dosoljuje: “Ako već ideš tako daleko, ojkali su i Kelti i to dok su bili, ovde, na Dunavu, a onda su ojkanje poneli sa sobom u Britaniju. A i, mi, Švajcarci, na neki način, ojkamo Jer, šta je jodlovanje nego li prerađeno alpsko ojkanje...“ Nego, u taj čas, u pola reči, prekide Junga strašna a prepoznatljiva buka sa neba! Odjednom, na nas, iz pravca Kalemegdana, pikira eskadrila ratnih lovaca! I, šta ćeš, zaleži, bacaj se u sneg i blato! Da nije, opet, NATO, majke im ga! Možda se i Obama setio nešto da nam poruči? Nešto što je „Milosrdni anđeo“ zaboravio da nam javi? Kad, evo ih, opet! Sada sa Ratnog ostrva, i, to u brišućem letu te, opet, zaleži, pa se okreći na leđa, i ti po njima otvori paljbu, ošini! Nisu ni oni, jel` da, toliko baš nedodirljivi, nevidljivi! Kad, odjednom, zatišje. Da li smo nekog pogodili, udruženim srpskošvajcarskim snagama, jer diže se neki dim, tamo, iznad Pančeva...Ali, hoćeš, batice! Preko Dunava, iz Krnjače ili Ovče, na nas naleće jato helikoptera, kao „američka konjica“ iz šezdesetih godina, mislim, iz Vijetnama. I idu pravo na Junga i mene! Lepo vidim, hoće da nas dokusure vijetnamskim napalmom ili „strašnom bombom“ koju, evo, Alister Kembel opet pominje, a s njom su hteli Beograd da zatrave. Setite se pretnje Ahtisarijeve. I počnemo da se povlačimo ka atomskom skloništu, kad, moj guru iz Švice seti se da to Šutanovac za nedeljnu feštu vežba vojne jedinice trošeći nemilice kerozin koji mu plaćam iz mog šupljeg građanskog džepa. Ah, kako sam se bedno osetio! Eeej, da mi se od Šutanovca toliko tresu jajca! A ovamo sam, šatro, bio vijetnamski dobrovoljac, te padobranac, kad, na kraju, ispadoh usranac. Otresam se od snega i blata, praznim municiju iz cevi, pa podvijena repa, ajd, nazad u korporaciju. Bilja me pita što sam se toliko ukaljao, tu masno slažem da sam u dvonoge ribice po keju blenuo te sam u baru otopljenog snega upao. U subotu zdimim sa Biljom i Saškom na Suvu planinu. Da se posvetim ojkanju, da ojkam do neba, do starih arijskih bogova, da izgubim glas od ojkanja, ako treba. I, dok vi, u gradu, slavite svetog Valentina, mi, brđani, slavimo vinarsku slavu, to jest, svetog Trifuna Zarezoju. A u autobusu „Niš ekspresa“ sedi mi u krilu moja Crna. Pa će: “Ako pola Srbije slavi svetog Valentina, a pola svetog Trifuna Zarezoju, znači li to da se, uskoro, možemo nadati novom verskom iliti građanskom ratu?“