Požar pobune

Zaslepljeni dramatičnošću događaja na Bliskom istoku, ne stižemo da shvatimo razmere u kojima se svet upravo menja. Niko, naravno, ne može da predvidi ishod ni onoga što se dešava u Libiji, niti šta će nadalje biti sa Egiptom, Tunisom, svim drugim zemljama koje je zahvatio požar promena, pa ni s onima koje još nije, ali i sama pitanja koja su otvorena dovoljno su alarmantna. Pre svega, to je kakvi će sistemi da dođu namesto onih koji su svrgnuti sa vlasti. Jasno je da su osnovna snaga prevrata mladi, savremeni ljudi, koji su u velikoj meri koristili nove metode političke borbe, neuobičajene ne samo za taj deo sveta, nego metode koje do sada nisu nigde primenjivane na taj način i u tom obimu. Kombinacija Fejsbuka i Tvitera, sa jedne, i njima prirođene decentralizovane mreže pojedinaca, grupa i tek potom slabih organizacija, koja je na delu na Bliskom istoku, sa druge strane, sa dodatkom metoda kojima su ih obučavali naši otporaši, doveli su do pokreta koji redom svrgava sa vlasti arapske apsolutiste. Pobunjena masa zahuktala se inicirana bazičnom socijalnom nepravdom, bedom i nedostatkom slobode. Od toga koji je uzročnik od pomenutih ključan, može da zavisi i budući izgled ne samo regiona, nego i sveta. Po jednom mogućem tumačenju, zapadna, pre svega američka podrška procesima koji su doveli do bunta, a koja je nama najvidljivija upravo kroz činjenicu da su otporaši držali seminare i treninge omladinskim pokretima u zemljama zahvaćenim požarom pobune, naznaka je da u Lengliju veruju da nedostatak slobode, demokratije, a posledično i kompletnije integracije u globalno tržište sa svim njegovim zavodljivostima, jesu snage koje su dominantne u nezadovoljstvu. Pretpostavka je, naime, da ne bi rizikovali da destabilizuju region od primarnog interesa za sebe same samo da bi na vlast došli islamisti, koji su im, za razliku od strateških saveznika, kakav je bio Mubarak, ili makar pacifikovanog Gadafija, direktni neprijatelji. Spekuliše se, čak, da je skriveni cilj domina koje se ruše na drugoj strani, dalje na istok, u Teheranu. To izgleda kao razlog koji bi opravdao toliki rizik. Drugo objašnjenje, jednostavnije i bez teorije zavere, deluje realnije. Sporno je, naravno, da li je i koliko iza bunta u arapskom svetu uopšte strani uticaj, a koliko je on, jednostavno, autohton i samonikao, narastao upravo iz bede i nepravde. A sva je prilika da jeste – po svemu što znamo, islamizam i njemu svojstveni kolektivizam, neuporedivo dublje su usađeni u tamošnje mase i daleko saglasniji sa socijalnom situacijom, tradicijom i kulturom nego ideali zapadnjačke demokratije. Ta autentičnost protesta izgleda da je dominanta, uprkos spoljnim uticajima. I ona je, možda, najbitnija odlika drame koja potresa svet. Bez obzira na sve razlike, treba uočiti i sličnosti sa našom situacijom. Upozorenje da se nešto takvo kod nas može dogoditi, već su izrekli sandžački lider Muamer Zukorlić i sindikalni vođa Branislav Čanak. Svaki iz svoje perspektive našao je sličnosti sa situacijom na Bliskom istoku. Izgleda – s razlogom. Kao što je do pre nekoliko nedelja, dok se u Tunisu nije spalio Muhamed Buazizi, bilo nezamislivo da će mase demonstrirati po Kairu, Tripoliju i svim onim prestonicama, i kod nas podjednako nezamislivo izgleda da se bilo šta suštinski može promeniti. Vlada, ali i opozicija, bave se samima sobom, uveliko kombinuju ko će biti u rekonstruisanoj, a ko u nekoj sledećoj vladi, kao da se ništa ne dešava, dok svi pokazatelji opšte krize rastu. Od skoka cena i očekivane inflacije, preko duplo većeg broja nezaposlenih nego što se računalo, grcajuće prosvete i zdravstva, do pravosuđa nesposobnog da se izbori sa bezobzirnošću i bahatošću kompletne, u velikoj meri korumpirane elite, i, sa strane, situacije u Sandžaku sa kojom nerekonstruisani ministar Čiplić ne samo da ne ume da se nosi, nego je, očigledno, pogoršava tom nesposobnošću. Autizam elite, kao što svedoči požar na Bliskom istoku, ne znači da se ozbiljni procesi ne dešavaju u društvu. Prerastanje Dveri u političku stranku jedna je od ilustracija toga. Uz eventualnu organizacionu i logističku podršku sa bilo koje strane, što im je jedini nedostatak, ne bi bilo iznenađenje da na tim sledećim izborima, kad god bili, uđu u parlament i budu makar poslovični jezičak na vagi, ako ne i neka samostalno ozbiljna snaga. I to bi bio izvrstan scenario, jer bi na taj način taj deo masovnog nezadovoljstva koje ovde postoji i koje se u narednom periodu može samo razvijati, bio kanalisan u institucije i sistem. U suprotnom, ako se nezadovoljstvo ne institucionalizuje, kada već očigledno nema znanja i snage da se njegovi uzroci otklone, ili makar ublaže, u ovom trenutku nama nezamislivo izlivanje tog nezadovoljstva na ulice moglo bi se i kod nas ostvariti.