Država u rasulu

Vesna Pešić, poslanica poznata, između ostalog, po tome što u Skupštini glasa prema savesti a ne u skladu sa partijskom odlukom, prva je počela da upozorava na pojavu „političke kaste“ u Srbiji. Taj problem, u međuvremenu, postao je opšte mesto koje u obraćanju biračima sada koriste čak i političari sa suprotnog pola scene, narodnjaci. NJeno današnje upozorenje, međutim, još je neprijatnije od onog o jazu između elite i građana. Smena Mlađana Dinkića, kaže u razgovoru za NIN predsednica političkog saveta Liberalno-demokratske partije, samo je spoljni znak da ovde država ne funkcioniše. “Ako bi u pozorište došao pijan glumac, ili bi glumci zaboravili tekst, pa bi otkazali predstavu, ne biste rekli da je to kriza pozorišta. To što se sada dešava su samo znaci da vlast više ne može da funkcioniše bez ikakvog reda, u rasulu. Ovde se vlast rastrgla na hiljade komada gde se svakoj stranci i strančici dodeljuju delovi države, javnih preduzeća, raznih institucija, domova zdravlja, biblioteka, pozorišta, komunalnih policija…To je neka vrsta razgrabljene države i svaki taj “upravljač” javnim stvarima je tu javnu stvar pretvorio u privatni interes, pod kontrolom svoga šefa partije. Koordinacija i kontrola takvog konglomerata nije moguća“. Kako smo došli dotle? Kako se gubila nit s očekivanjima petooktobarskih promena, a tu spada i ubistvo premijera Đinđića koji je imao i politiku vlade i viziju Srbije, vlast se pretvarala u mehanički skup feudalaca, koji samostalno i bez kontrole i koordinacije upravljaju “svojim delom vlasti”. Đinđić je govorio da neće kozačku vladu, jer svaki kozak ima svoju družinu, pa bi to bio konglomerat stranaka gde svaki ministar vodi politiku svoje stranke. Prilikom rušenja Miloševića trebalo je napraviti utisak da se cela Srbija digla na noge, da su se sve stranke ujedinile, i postojeće i nepostojeće. Đinđić se izvukao preko polumandatorske vlade, i tako je odvojio vođe stranaka u politički deo, i ministre koji obavljaju upravljačke i reformske zadatke u tzv. mandatorski deo. Međutim, taj prvi, “revolucionarni” način se degenerisao u šićardžijsko šlepovanje nepotrebnih stranaka, koje su bez izborne provere dobijale komade vlasti, uticaja i novca iz budžeta. Tako se širila parazitska politička klasa iz koje ni po koju cenu neće niko da otpadne. Svaka stranka i strančica je gledala samo svoj privatni interes da zagrabi što veći komad vlasti. Izborni sistem je omogućio totalnu vlast vrhova stranaka, a sve su one na nekakvoj vlasti, sve su upletene u jedno pljačkaško klupko, tako da je nestao i sam smisao politike i pojam zajednice zbog koje politika postoji. Gde je izlaz? Moramo biti svesni da ovako razbijene “vladajuće koalicije”, koje čine stranke bez programa, bez plana i međusobne komunikacije, pa čak bez ikakve solidarnosti sa građanima, same po sebi znače nestabilnost, rasulo i permanentnu krizu. Stranke ne mogu biti svedene na borbu za opstanak radi novca i otimačine javnih resursa, pa i čiste pljačke građana. Građani su ostavljeni na cedilu kao da je ovde stigao neki kolonizator, pa ga baš briga za plemena koja tu žive. Šta konkretno učiniti? Treba uraditi nekoliko elementarnih stvari. Prva je da se složimo oko toga šta su to koalicione vlade. Koaliciona vlada treba da znači koaliciju programa i jedinstvenu politiku kojom rukovodi predsednik vlade koji takvu vladu treba i personalno da formira. Ne može da opstane vlada u kojoj se kaže “ne smeš da mi se mešaš u kadrovsku politiku”. To znači da takva vlada nema mandatara, nema konsenzus oko programa ljudi, odgovornosti i efikasnosti, pa će vrlo brzo postati raspuštena družina u kojoj svako radi po svom ćeifu i interesu. Hajde da se dogovorimo za još dve stvari: niko ne može da bude u vladajućoj koaliciji i dobije vlast a da na izborima nije ostvario najmanje pet posto glasova, i drugo, da stranke ništa od javnih resursa i službi ne smeju da dele kao svoje vlasništvo, sem da deo njihovog programa dobije mesto u zajedničkoj politici vlade i postave ministre koji dovode dva svoja pomoćnika. A sve ostalo je stalna, stručna administracija. Ako se ne ukine to da stranke prisvajaju državu, odnosno uvlače u sebe državne i javne institucije, privredu, preduzeća itd. kao delove sopstvene stranke, od nas neće biti ništa, a o Evropi i da ne govorim. Kakve efekte može imati rekonstrukcija Vlade? Priča o rekonstrukciji je čisto zamlaćivanje jer prethodno nismo utvrdili zašto Vlada i ostale ključne institucije ne funkcionišu. U tome imate ulogu i vi novinari. Ne kažem to zato što ne razumem da od nečega mora da se živi. Ali mora i nešto da se reskira. Vi dobijete spin teme čisto da nam prođe vreme, čemu spinovanje i služi. Tako je krenula i priča o rekonstrukciji Vlade, a da joj nije prethodilo jasno saznanje šta nije funkcionisalo i šta mora da se promeni pod hitno kako bi novi izbori imali smisla. Bez tih promena sve će biti isto, ili još gore, jer u takvim situacijama vreme ne donosi ništa. A do rešenja ne može da se stigne ako svi ćute i gledaju gde da se uglave, ako se rasprava ne otvori na svim punktovima: u vladajućim strankama, u opoziciji, između vlasti i opozicije, u nevladinom sektoru koji ćuti i ne nudi nikakve predloge. Ovoliki mediji i nigde ozbiljne rasprave! Otvaranje društvenih kanala komunikacije bi značilo promenu atmosfere. Ta sloboda da se traže rešenja je izvor energije koje nema, a ne predsednikove zapovesti da budemo optimisti. Ozbiljni politički akteri bi veoma brzo izašli sa programima i politikom. Jer, danas politike nema. Ima samo ličnih interesa i nemoći građana koji tamo negde crkavaju. Znači, novinari neće da kopaju do kraja, a političari neće da do kraja kažu ono što su započeli. Dinkić je započeo priču o tome ko donosi odluke, ali nije rekao ko je to. Da je Dinkić nešto ozbiljno započeo, on bi tu priču i završio. Kad se setio da ispriča priču o tome ko odlučuje u Srbiji? Morao bi mnogo da priča i o sebi. Učestvovao je u sprečavanju nastanka institucija slobodnog tržišta jer imamo ovolike monopole. Nisam čula da mu je smetala ogromna diskreciona vlast kojom raspolaže i on i drugi ministri, svi idu okolo kao Božić Bata i dele pare, i van budžeta, koji su prethodno sami krojili. On je insistirao na katastrofalnom zakonu o informisanju i preko tog zakona i sticao novac za kupovinu novog stana, po sopstvenom priznanju. Taj zakon je uništio slobodu govora i slobodu štampe. Nažalost, i moja stranka je glasala za taj zakon. Uvedena je autocenzura, partijski tajkuni su kupili tabloide i ucenjuju elektronske medije, a Vlada može da smeni glavnog urednika bilo kog medija dok kažeš keks. Ali, hajde da budemo široki i da kažemo, u redu, svako može da se prizove pameti i da kaže da mu je dosta ovog beznađa. Ali, to se nije dogodilo, on se jednostavno zaleteo, ili preigrao, pa kad je video da će sve izgubiti on je rešio da od vlasti svoje partije spasava što se spasti može. Kako ćemo, onda, saznati ko vlada ovom zemljom? Pa znamo, ti kozaci, taj interesni konglomerat (više)partijske diktature, ili još bolje: u Srbiji vlada interesni ekstremizam koji se svrstao nekoliko klika koje se zovu strankama. Svi su u tom kolu, samo neko sa više a neko sa manje akcija. Svi su onemogućavali institucije, od pravosuđa do medija i novih regulatornih tela. Naravno, ne znamo o toj vladavini sve detalje, kao što nismo znali detalje o Kolubari, ali to je model funkcionisanja svih javnih preduzeća. Ali znamo da će i ta tema, Kolubara, uskoro da se utiša. Navodno su otvorene istrage, a onda se sve slegne i opet čujemo “eto, još jedna afera”. Sada smo već stigli dotle da naši brojni vladari i ne kriju šta rade, nego baš ih briga: znamo da ministri imaju svoja preduzeća koja su povlašćena, znamo da poreska uprava ne može da utera porez od tih glavonja, pa se uvode neki neverovatni nameti na imovinu, znamo da se muzu javna preduzeća, da su monopoli na sve strane, znamo da su tu glavna uporišta korupcije, znamo da su ministri i partijski vrhovi povezani sa tajkunima, znamo da mnogi funkcioneri vrše višestruke funkcije, da oni ni za šta ne odgovaraju, a teret prebacuju na građane. Znamo da nijedna dosadašnja vlast nije htela da razjuri službe državne bezbednosti jer ako nisi njihov dizajn, nemaš šta da tražiš u vlasti. Sve to znamo, i zato nije mogla da se napravi dobra poslovna klima koja bi pomogla da se građani brže zapošljavaju i ne žive ovako mizerno. Niti da privatizacija bude sprovedena bez ogromne korupcije i kriminala, što je opet najviše pogodilo običan narod. Ali Dinkić je govorio o skrivenoj moći o kojoj ne znamo? Pa sad ako smo od Dinkića saznali da je predsednik vlade, gospodin Cvetković, glumac kabineta predsednika Republike, mi bismo zaista bili neke velike budale. Kao, mi ne znamo da se sve i svašta pita kabinet. Pa svi znamo da je predsednik Republike istovremeno i predsednik svoje partije i da je tako napravljen krupan defekt koji razara parlamentarni sistem i vladu. Predsednik hoće da vlada iza paravana, iz svoga kabineta a nije se oročio, ne kaže nam dokle se namerio da tako vlada Srbijom, kad smera da nešto tu promeni. Mislim pre svega na njegove političke ciljeve i planove. Na početku prvog mandata, LDP je mnogo kritikovao praksu da predsednik zadržava partijsku funkciju. Vladajuća koalicija je rekla da to nije javna funkcija i dozvolila je diktat i koncentraciju moći koja sedi u zasedi i subverzivna je za sve institucije, a najbolja je u svojoj reprezentativnoj funkciji, kako bi i trebalo da bude, u susedskoj politici. A i to delimično, dok ne stignemo do Bosne i Crne Gore. Nezadovoljstvo građana je ogromno. Može li se pretvoriti u stihiju? Da bi se nešto pokrenulo, mora da postoji nekakva organizacija koja će to osećanje da izražava. Naše partije više to ne mogu zato što su se uklopile u kozačko kolo i otimačinu. Partija može da ostane van tog kola, ali pitanje je koliko dugo, jer je tada izložena stalnoj demonizaciji. Ta pozicija je jako teška. To bi morala da bude stranka koja bi, kad bi je neko zvao u vlast, rekla “ne, ja neću da uđem u takvu vlast, prvo ćemo da javno dogovorimo promene”. LDP je tako govorio, ali sada je u vlasti u Beogradu, a stalno se govori i o mogućnosti ulaska u Vladu Srbije. Da, LDP planira da uđe u buduću vladu, nakon izbora. On i danas govori o velikim promenama, ali te reči treba operacionalizovati. Planovi za preokret o kome sada govori moraju se dogovoriti u javnoj komunikaciji i otvorenoj raspravi sa budućim partnerima u vlasti. To se odnosi na raspravu sa Demokratskom strankom, i verovatno sa SPS-om. Za sada takvih dogovora nema. Koliko ja razumem situaciju, LDP hoće da ostvari takav izborni rezultat da kad ulazi u vladu može da postavi određene uslove kojim bi se otklonili ključni defekti partijske diktature i postavila nova ekonomska politika. LDP veruje, da kad on uđe u vladu, ona mora da se promeni. Teško je očekivati da manji partner može da postigne toliko. Mogao bi samo ako bi svi politički akteri prihvatili javnu raspravu o promeni ove beznadežne situacije, sve do ideje o ustavotvornoj skupštini, koja bi postavila temelj političkih i ekonomskih institucija, vrednosti i kulture, koje bi garantovale pravednije i razvijenije društvo. Ja spadam u ono krilo koje očekuje zaista takve, radikalne promene, koje podrazumevaju demokratsku proceduru, raspravu, i kroz taj proces, korak u civilizovano društvo. Postoji li mogućnost da LDP priskoči u pomoć aktuelnoj vladi ako joj zafali glasova? Koliko taj krpež može da traje, ne znam, ali stav LDP-a je da ga ne interesuje rekonstrukcija vlade i da to nije njegov problem. Mislim da je raskol otišao toliko daleko da bi trebalo da se uveliko počnu pripreme i najave izbori, kako bi bilo više vremena da se nešto popravi a izbori mogli doneti neke opipljive promene. Trebalo bi popisati sve ključne probleme koje treba rešiti. Ne vidim zašto bi se izbegavale promene izbornog sistema, pod izgovorom da se to ne radi u predizbornoj godini. Kome će da škodi da se, na primer, izborne liste zatvore tako da ne može da se menja redosled predloženih poslanika prilikom ulaska u parlament? A tako bi građani bar donekle znali za koga glasaju. Kakve su naročite pripreme potrebne za tu promenu? Ama baš nikakve, a to jeste jedna važna toljaga u rukama stranačkih vrhova. Isto se odnosi i na zakon o finansiranju stranaka, tu se opet nešto oteže, pa može da se desi da i ovi izbori prođu po starom. Nova strategija Evrope Moj utisak je da je EU donekle promenila strategiju sa nama zato što postavljanje standarda, koji se inače očekuju od svih pretendenata na članstvo, ne funkcioniše dobro u našem slučaju. Pre svega zato jer nema jasnog konsenzusa o ulasku Srbije u EU. Sećate se da je za Kosovo bila predložena strategija “prvo standardi pa status”, pa standardi nisu mogli da se ostvare. EU sada pokušava da gura i naš status iako standardi nisu ostvareni, s time da status neće biti dobijen a da se svi standardi ne ispune. To je, kako neki govore, strategija uvlačenja, ili bolje reći odvlačenja što dalje kako se kolebljivoj zemlji kao što je Srbija ne bi dozvolilo da se svaki čas vraća na početak. Što dalje odmaknemo ovim vučenjem napred, i dobijemo kandidaturu pa čak i datum pregovora (mada ovo poslednje nisu obećali), to će biti suviše skupo i neracionalno da se sve baci i Srbija vrati tamo gde je bila. Ako bismo “statusno” dalje odmakli, onda i promene vlasti koje bi mogle biti nepovoljne, ne bi više stvarno uticale na evropski put Srbije, jer se više nikome ne bi isplatilo da sve sruši i vrati nas na nulu. Pošto mi imamo tendenciju da sve počinjemo ispočetka, i da se vrtimo ukrug, ova strategija, ili bolje reći taktika, može da bude za Srbiju povoljna. Kako je rekao Đinđić, Srbija ovog puta ima vetar u leđa, i zaista bi bila ogromna šteta da se on ne iskoristi. Ako svako novi nastavi tamo gde se stalo, to bi značilo da bismo se na tom putu stabilizovali i uspeli da stignemo do cilja. Sad mora da boli njih Rečeno je da će biti reformisan Miloševićev sistem i da će mnoge, pre sveg tržišne i ekonomske reforme, biti veoma bolne za naše društvo, ali da se moraju obaviti, ako hoćemo da ozdravimo. Društvo je pristalo da krene kroz tog “toplog zeca”, jer je verovalo da postoji plan koji će dovesti do poboljšanja. Ali plana nije bilo. Zato je ono što se zaista događalo bilo mnogo bolnije za stanovništvo nego što je trebalo da bude. Privreda je uništena, institucije ne funkcionišu, sve je prah i pepeo. E, sad, jedino je izlečenje u tome da tu bezobraznu partijsku kliku jako zaboli - na njih je red za teške bolove. Jer one reforme koje su morale i njih da bole i da ih drže pod kontrolom se nisu dogodile, sprečavali su ih radi ličnog interesa. Mi živimo u duboko nepravednom društvu, u kome ljudi nemaju ni približno slične životne šanse, niti uživaju jednakost pred zakonom, što je elementarno pitanje pravednosti. Pravde može biti samo ako imate vladavinu zakona, dobro pravosuđe, dobru poslovnu klimu i posao za ljude, eliminaciju korupcije, dobre usluge, obrazovanje i zdravstvo. A gde nam je sve to? Upropašćivanje naroda amoralnim ponašanjem može da se popravi samo tako što bi sada za to platili naši neodgovorni i korumpirani vladari. Sada bol treba sa naše da pređe na njihovu stranu. Pogledajte, meni se čini da je to, na primer, u Hrvatskoj već počelo. Šta bi moralo da se uradi? Ako me pitate šta bih preduzela – krenula bih od svih prijava Verice Barać i svih drugih koji su istraživali korupciju, kršenje zakona i arčenje narodnih para. Tražila bih da se rasvetle sve afere, uključujući i političku pozadinu ubistva premijera Zorana Đinđića. Mora da se otvori istraga o trošenju para po ministarstvima, uvela bih zabranu da ministri direktno troše novac po diskrecionom pravu, otvorila bih afere o kojima su javljali mediji i one o kojima nisu javljali, ali bi se morala staviti na tapet i ova tragična reforma pravosuđa. Moramo da postanemo društvo socijalne kohezije i elementarne pravde. LJudi hoće strašno da se žrtvuju ako postoji pravda i ako ima neki plan. Ima li Srbija i njena današnja elita nekakav plan? Nema. To znači da mora da se skloni. Ali to znači i da društvo mora da stvori alternativu, da je prepozna i snažno podrži.