Palmingrad u Pomoravlju

Dve raspoložene starije žene i jedan sedi gospodin ugašenih očiju izlazili su iz jedne kancelarije u jagodinskoj opštini kada ih je na vratima zaustavio čudan prizor – jedna mlada službenica je u hodniku demonstrirala skokove i visoke nožne udarce na gradonačelniku Jagodine koji se sa osmehom branio i istovremeno pozirao fotoreporteru NIN-a. Minut ranije, dok je ispraćao beogradske novinare, Dragan Marković Palma pozvao je devojku koja je sedela za pultom, predstavio je prvakinju borilačkih veština koja, iako je u sedmom mesecu trudnoće, ima fantastičnu tehniku nožnih udaraca. Posle čudnovatog poziranja, jedan od najzanimljivijih lidera vladajuće koalicije počeo je, glasom koji sjedinjuje uloge islednika i zaštitnika, da propituje veoma zbunjene građane, koji i dalje nisu bili sigurni da li je igra za medije završena. “Zašto ste vi gospođo, došli?”, “Pa zbog Grčke”, odgovara tiho prva penzionerka. “A ko vas vodi?”, “Vi, predsedniče, to jest Jagodina”. Radostan što građani cene njegov trud, Palma je već prigrlio drugu ženu i uz osmeh je pita da li i ona ide sa prijateljicom. “Da, gospodine”. “I to sve plaća opština?”, Da, Jagodina, predsedniče, mnogo smo vam zahvalni, da znate”. “A šta je sa vama, vidim da vam je neko bolestan “, okreće se trećem članu spontane posmatračke grupe. “Žena”, odgovara stariji gospodin kojem je nesreća glas približila granicama nečujnosti, “pa mi treba da je neko preveze na pregled u Beograd”. “Nemojte da brinete, tu je opština za vas”, kaže Palma, stavlja mu ruku na rame i objašnjava novinarima da su službena kola na raspolaganju bolesnim ljudima. “Pričao sam vam ovo u intervjuu, ali ste sad mogli lično da se uverite”, kaže hodajući politički fenomen Srbije. Taj fenomen nije rođen samo zato što je nekadašnji zamenik Željka Ražnatovića postao jedna od karijatida evropske koalicije u Srbiji, već što je u opštini zaista napravio političko čudo kakvo sigurno ne postoji nigde u Evropi – od kada je formirana vlast sve odluke na gradskoj skupštini donose se jednoglasno, a retko ko može da se seti sednice koja je trajala duže od pola sata. Naivni novinarski pokušaj da čujemo drugu stranu, koja bi kritikovala rad gradanočelnika, propao je već posle nekoliko sati jer se možda može naći neko ko bi kritikovao nezvanično, pod imenom obavešteni izvor ili lokalni opozicionar, ali niko ko bi to uradio pod svojim imenom. LJubazna službenica opštine, na pitanje da li gradonačelnik ipak ima neku manu, možda sasvim sitnu, beznačajnu, kaže da je to pitaju često, ali da ne može da se seti nijedne mane. “Kako nemamo opoziciju? Imamo radikale i DSS, ali i njima je važnija Jagodina od naloga centrale iz Beograda. Optužuju me da se opozicija plaši mene, a ja ih podsećam da u mom selu dobijam više od 80 odsto glasova na poslednjih pet izbora, iako postoji velika ekonomska razlika i ljudi mogu da budu zavidni. Pa ne snimam valjda kamerama kako glasaju, pa da me se plaše. Pred svaku sednicu, ja pozovem opoziciju i kažem: evo pogledajte ovaj dnevni red sa 10 tačaka, oni pogledaju, kažu da im smeta jedna tačka i ako nas ubede da zaista ne mogu da glasaju za nju, mi tu tačku jednostavno skinemo. Onda ih pitamo da li oni imaju neku tačku, oni predlože i ako vidimo da je dobra, mi je stavimo na dnevni red. Kod nas na sednici 26 tačaka traje 26 minuta. Nema svađa možda zato što nema plata, pa odbornici žure da se vrate na posao od kojeg žive”, objašnjava gradonačelnik Jagodine, koji ističe da je glavni problem u Srbiji što mnogi političari nemaju svoju osnovnu profesiju. “Kada nekog pitate šta je po zanimanju, a on vam odgovori da je predsednik ili sekretar stranke, bežite od njega što dalje. Samo u Srbiji može da se desi da neko ko je nezaposlen može da osvoji vlast u nekoj opštini i da onda zaposli i sebe i sve svoje nezaposlene drugare i rođake. Odbornici i članovi upravnog odbora ne rade ništa, dođu jednom u dva meseca na 15 minuta da konstatuju dnevni red, to su ta izmišljena plaćena politička mesta. I toga kod nas nema”. Jagodina je jedini grad u Srbiji u kojem članovi gradskog veća već šest godina ne primaju plate, a plate ne primaju ni odbornici, niti članovi upravnih odbora. “Službeni automobili se koriste za prevoz bolesnih građana, a za upotrebu mobilnih telefona se plaća hiljadu i po dinara mesečno, dok je ranije, posebno za vreme godišnjih odmora, plaćano i po 25.000 do 30.000 dinara po telefonu. Rekao sam da nama nije potrebna komunalna policija, koja treba da kažnjava i privodi građane jer je neko nepropisno parkirao kola i otišao u apoteku. Nema ovde problema sa omladinom, nema ni neke veće delinkvencije, a 25 policajaca bi nas mesečno koštalo skoro milion i po dinara. Znate koliko porodica mogu da pomognem sa tim parama? Ta policija je potrebna u Beogradu ili Novom Sadu, a ovde ne znam šta bi radili osim da ih poređam ispred opštine sa palicama da čuvaju zgradu”. Na primedbe da je reč o demagogiji i ogoljenom političkom marketingu, sagovornik odgovara jednostavno i samouvereno da o tome treba pitati građane koji su dobili pomoć opštine. Zatim nabraja šta sve od robinhudovskog uzimanja od političara i državnog aparata dobijaju siromašni i ostali građani – šest godina nije povećana cena vrtića, komunalnih usluga, vode, za svako rođeno dete roditelji dobijaju 200 evra, a za četvrto dete u porodici dobijaju 200 evra do punoletstva, trudnice dobijaju 12.000 dinara dok su na porodiljskom, đaci i penzioneri imaju besplatan prevoz, a svi studenti su za Novu godinu dobili po 4.000 dinara. Iako je Palma postao jedan od amblema proevropske opcije u Srbiji, sa ovakvom politikom i Jagodinom kao novim komunističkim rajem, veoma bi lako mogao da postane lider neke nove ultralevičarske partije, zasnovane na bastardnoj mešavini ideja Če Gevare i Dragana Markovića. Javnost je posebno bila zainteresovana za veoma originalan način stimulacije borbe protiv bele kuge, jer je pred kamerama gradonačelnik Jagodine najavio da će grad platiti svakoj neoženjenoj i neudatoj osobi starijoj od 38 godina 3.000 evra ako sklope brak. Iako bi humanitarne organizacije mogle da stave ozbiljne primedbe na mešanje državnog aparata u privatnost građana, Marković veoma zadovoljno ističe da je već pet takvih brakova sklopljeno. “ A ovog leta šaljemo sve neoženjene i neudate Jagodince na zajedničko putovanje u Grčku, pa ako im tamo ne prorade leptirići, onda ne znam šta da radimo”. Ponašajući se kao samozadovoljni trgovac u punoj radnji, koji ne zna šta pre da preporuči klijentima, Marković nastavlja da nabraja da svi đaci posle završenog 4. i 8. razreda idu u Crnu Gori o trošku opštine, a kad završe srednju školi idu u Grčku. “Čak 700 penzionera putuje za 1. maj o trošku opštine, 250 studenata i 125 poljoprivrednika sam vodio u Beč, a ovih dana vodim još jednu veliku grupu poljoprivrednika na sajam u Pariz”, kaže Marković i u samarićanskom zanosu dodaje da Jagodina “kada neko umre, daje 20.000 dinara bez obzira na to da li porodica ima pare ili nema, jer tu ništa ne proveravamo”. Lokalni novinari kažu da se prava medijska atrakcija odvija svakog poslednjeg petka u mesecu kada Palma prima građane sa egzistencijalnim problemima, a sam Marković pominje kao krunski dokaz efikasnosti njegove administracije: ”Dođe 1.200-1.500 građana i ja sve to rešim za nekoliko sati, tri sekunde posvetim svakome, zvaćemo i vas da vidite kako je to efikasno”. Na pitanje kako izgleda razgovor od tri sekunde, Marković spremno odgovara da 15 devojaka iz opštine pita građane za lične podatke i zašto su došli, i kada građanin dođe kod mene devojka mi samo kaže “gospodin taj i taj je došao da traži pare za lekove ili nešto drugo, ja kažem može. I ide sledeći. Dobro, nekada odvojim i više vremena kada procenim da je potrebno. Minut, dva ili više”. I dok se slušaju dirljive priče o bezobalnoj brizi za ugrožene građane i otelovljenje zaboravljene parole “svakome prema potrebi, svakome prema zaslugama”, ostaje da lebdi sasvim jednostavno pitanje – kojim se novcem finansira u Jagodini ono što ni Tito i Kardelj nisu uspeli u vreme najveće američke pomoći. “Već sam rekao da plate ne primaju ni članovi gradskog veća, ni odbornici, ni članovi upravnih odbora, i da su troškovi reprezentacije svedeni na minimum. To deluje kao malo, ali nije malo. Imamo i donatore. Prošle godine su nam samo dobavljači lekova dali 600.000 evra. Mogao sam da im kažem - kupite mi kuću na Palma de Majorki ili najbolji audi, ali nisam. Jedan od donatora nam je fabrika Pionir iz Subotice koja nema nikakav poslovni interes u Jagodini ali toliko poštuju ono što radimo da žele da nas podrže. Ja sam prihvatio da im moja televizija da reklamu za dva miliona dinara besplatno, da im se nekako odužimo”, objašnjava Marković. Političke akcije koloritnog srpskog lidera rastu svaki put kad se uzdrma vladajuća koalicija, a potpisnik ovih redova seća se da je njegov poslovni instinkt bio jedan od odlučujućih faktora za formiranje vlade i fascinacije nekih zapadnih ambasadora tim instinktom. Zato i njegovi anonimni lokalni protivnici kažu da je Marković samo uspeo da debelo naplati svoju podršku vladi i da deo te nagrade podeli sa građanima, što neki drugi političari nikako ne bi uradili. Na pitanje koliko mu je pomogla vlada, Palma odgovara da “ima gori tretman nego što je imao ranije, jer vidite da mi vlada nije dovela nijednog investitora iako sam ja najzaslužniji što je napravljena ova vlada”. Malo zastaje i nastavlja: „Nisam baš najzaslužniji, to je bez sumnje predsednik Tadić, ali recimo da sam bio onaj poslednji šraf bez kog vlada ne bi mogla da se sastavi. Ja sam prvi rekao da se patriotizam ne sipa u traktor, prvi sam se založio za ekonomski patriotizam i nacionalni pragmatizam. Ne treba vlada da mi dovodi investitore, ja ću sam da ih dovedem. Meni je dovoljno što smo na izbornoj skupštini u Sava centru 2009. godine imali 6.000 ljudi i što smo jedina stranka kojoj su na skupštini držali govore trojica ambasadora – švedski, nemački i ruski. Na toj skupštini je ambasador Švedske rekao: Slušajte radio 19. decembra i čućete jednu jako dobru vest. I Srbija je tada znala da će biti ukinute vize jer je Švedska bila predsedavajuća u EU”. Posle perioda kada se Srbija ljuljala između dvojaca Tadić-Dinkić i Nikolić- –Koštunica, Dragan Marković postao je lider čiji se nastupi pažljivo prate, naročito zbog izjave da dvojicu ministara treba hitno smeniti. Pošto su mediji shvatili da je reč o ministrima Draginu i Milosavljeviću, gradonačelnik je pred novinarima pozvao ministra poljoprivrede da mu izrazi punu podršku. Ni ovaj nije ravnodušan, u nedelju ujutru došao je na najraniju konferenciju za štampu u istoriji srpskog žurnalizma (3.15 ujutru) kako bi Palmi i poljoprivrednicima poželeo sretan put na sajam u Parizu. “Nikada nisam rekao koji su to ministri, novinari su protumačili iz moje izjave da ne možemo da uvozimo mleko u Srbiju i da ministar ne može da uđe u prodavnicu i pita: ko kaže da nema mleka, evo imamo i holandskog i švajcarskog i austrijskog mleka. Rekao sam da treba smeniti nekoliko ministra, ali nisam rekao ministara da ne bi pomislili da ih je više od pet. Znači, treba smeniti od dva do pet ministara, a koji su to ministri, to sam ostavio u nekoj fascikli u Beogradu”, priča Marković, uz osmeh čoveka kojem raste moć kako slabi ugled vlade. Na pitanje da li je o primedbama na račun vlade otvoreno razgovarao sa predsednikom Tadićem, odgovara da je predsednik pozvao Dačića, Slavicu Đukić, Krkobabića i njega da ih obavesti kako je premijer zatražio smenu Dinkića. “I mi smo to podržali, kao što smo podržali da vlada izgura ceo mandat jer nikada ne treba stajati na pola puta. A što se tiče primedbi na račun vlade, neću da opterećujem predsednika Tadića, jer politika koju on vodi nikada nije bila bolja za građane Srbije. Svi smo svedoci da je Srbija najpopularnija u međunarodnim odnosima i da nikada više državnika nije dolazilo u Srbiju”. Na pitanje da li je zadovoljan vladom, odgovara brzo da nije, ali sa dve sekunde zakašnjenja dodaje - ima i dobrih i onih koji nisu baš najbolji a najviše im zameram što se uopšte ne konsultuju sa uspešnim ljudima iz raznih oblasti. Dok završavamo živopisan razgovor, naš sagovornik obaveštava nas da ga zove ministar Šutanovac i rukom nam signalizira da sačekamo da završi razgovor. “Ministre, baš sam sada dao intervju za NIN, i rekao sam da Srbija odavno, a možda nikada, nije imala takvog predsednika. Znači o predsedniku sve najbolje, a o vladi kako-tako...” Neko mi se sveti Emisija „Insajder“ vas optužuje za malverzacije u slučaju Kolubara, osećate li odgovornost kada čujete te navode? Od ovoga što su prikazali samo je istina da sam privatnik. Da sam hteo da radim nešto nezakonito ne bi se ta preduzeća vodila na mog sina i na snaju, već na neku Dinkić Milevu iz Beograda, kao što se sva korupcija odvija pod tuđim imenima i lažnim firmama. To je politički napad na mene. Ja sumnjam zašto me napadaju, jer sam prvi rekao da neki ministri moraju da odu, kritikovao sam vladu nekoliko puta i verovatno neko želi da mi poruči da pripazim šta pričam. Iz ove emisije ispada da je zabranjeno da se bavite trgovinom u Srbiji. Pa da li vi kad kupujete džemper idete u fabriku da ga kupite ili u prodavnicu ili bi možda i građani trebalo da idu direktno u rudnik da sami kopaju ugalj kako bi sve bilo pošteno? A šta ćete uraditi ako se ispostavi da je „Insajder“ izneo tačne podatke? Možda će na kraju odgovarati jedan ili dva čoveka, a sve ostalo je farsa kako bi se pokazalo da je neko drugi odgovoran za lošu ekonomsku situaciju a ne oni. Tražio sam od direktora policije da ispita sve navode iz te emisije, a posle njega ću tražiti da veštaci naprave analizu da li sam ja ili neko iz moje porodice učinio nešto nezakonito. Tražio sam od Brankice Stanković da napravimo uživo emisiju, ona, ja i Tanja Janković ali su to odbili, a ja neću da pričam pa da me krate kako njima odgovara. Inače, ta Tanja Janković se čula sa jednim čovekom više od 80 puta dok je radila emisiju i taj čovek me je zvao da pita kako to da se zaustavi... Mislite da su posle toga zvali? Nisu. Ko je taj čovek? Izgubio sam mu ime na nekom papiru (smeh). Ali sve će se saznati za najkasnije mesec dana. Ali neka odgovore Tanja Janković i Brankica zašto nisu prihvatile da uživo sa njima razgovaram o Kolubari, a ne da me seku. Ja znam da ne mogu da se borim protiv njih, jer ako kažem šta stvarno mislim o B92, oni neće da izlaze iz Jagodine, oni će da naprave priloge kako ovo drvo ispred opštine nije bor, nego jako opasno drvo i da će za deset godina da poumiru od njega. Ako tvrdite da niste krivi, zašto ste jedan od glavnih junaka u toj aferi? To je pre svega udar na DSS, ali ja ću na kraju dokazati pozadinu napada na mene. Setite se šta je bilo kada sam napao održavanje parade homoseksualaca. Zaboravili ste šta su mi sve radili preko medija, jer nisam mogao da se složim s tim da je normalno da čoveka iz unutrašnjosti, čiji sin studira u Beogradu, taj sin ga pozove i kaže: tata, našao sam ljubav svog života sa kojom ću da dočekam starost. Tata sav srećan pozove rođake, komšije i sin mu umesto snahe dovede zeta. To nije normalno, nisam ja to zaključio, to su sve crkve rekle. Kada nismo hteli da glasamo za deklaraciju o Srebrenici, pozivan sam do ujutru u pet sati telefonom i tek kada mi je obećano da će biti tačka kojom će se osuditi i zločini nad Srbima, ja sam pristao. Neko mi se sigurno sveti a ko, saopštiću javnosti čim budem siguran.