Tamnoputi

Svi smo odahnuli kad smo saznali da je porodica Nastić posle sedam i po meseci ponovo na okupu. Srećnom ishodu je doprinelo angažovanje naše javnosti medija i samog predsednika države. Međutim, sada kada je sve prošlo želim da se pozabavim jednom nijansom. Opisujući zlehudu sudbinu osmogodišnjeg Damjana i petogodišnje Anastasije u našim medijima je akcentovano da je posebno bezočnost što su deca bila poverena dvema porodicama arapskog porekla (katkad se navodi se da su porodice meksičke). Tim više me je zadivila reakcija oca Vuka, a što sam pročitao samo u jednim novinama, da je zahvalan hraniteljskim porodicama koja je pazila male Nastićeve kao da su svoja. Nije jasno šta je našoj javnosti smetalo što su porodice bile arapske ili meksičke. Da li bi problem bio manji da su bile bele? Da li zato što su tamnoputa, te drugačija od Anastasije i Vuka? Deca to po pravilu ne primećuju, a ako i primete tome ne pridaju značaj. Ili se aludira na to da su možda te porodice i u proseku siromašnije od belih porodica, te da bi prinudno razdvojen život od roditelja bio još teži. Pitanje političke korektnosti u nazivu manjina stalna je tema civilizovanog sveta. Kod nas dosta teško prolazi da naše dve nacionalne manjine treba zvati Romima i Albancima. Oni koji hoće da uvrede, dobro znaju što su na spomeniku Šabanu Bajramoviću napisali ono što su napisali. Duhovit je bio jedan Rom kad je na nekoj našoj ustanovi ugledao parolu: „Napolje sa Romima!“, dodao „Ovo je već napredak. Ne piše – Napolje sa Ciganima“. Zanimljiva je nijansa da se u poeziji bez ikakve loše primisli mogu koristiti izrazi Ciganin i ciganski. U SAD korišćenje politički korektnih naziva je dostiglo savršenstvo. Tako je po ugledu na Latinomerikance za tamošnje crnce skovan naziv Afroamerikanci. Mi naziv crnci ne doživljavamo kao uvredljiv, pa ipak nije loše za svaki slučaj preći na američki zvanični termin.