Pobeđuje bolja veza

Kada ste poslednji put pošli bilo gde da obavite bilo šta a da pri tome niste pomislili – treba li mi veza. Možda kod mesara? Možda, ali je ipak verovatnije da vam je i prilikom obavljanja jedne tako rutinske stvari palo na pamet da ste se loše proveli kada ste svratili u mesaru mimo vaše uobičajene rute i završili sa ne baš svežim šniclama. Otići kod onoga koga poznaješ, ili otići kod onoga koga neko naš poznaje, postao je sastavni deo života, neophodnost i prilikom ozbiljnih stvari kao što je traženje posla ili upis na glumu, ali i prilikom malih svakodnevnih stvari kao što je izbor hrane ili jaslica za dete. Jer, građanima je jednostavno prestalo da pripada ono što im stvarno pripada: lečenje, školovanje, pravo na rad, pravo na dokumenta... Sve je to postalo toliko egzotično i toliko teško dostupno da je ponekad do notornih stvari moguće stići jedino ako imaš nekoga. Ali, da li čuvamo zdravlje i dostojanstvo tako što preskačemo pravila i preko rođaka, prijatelja, komšija uspevamo da zakažemo mamograf ili obezbedimo grobno mesto za roditelje, do koga ćemo moći da stignemo u toku samo jednog dana ili ga narušavamo trajno pristajući da dajemo svoj doprinos opštoj krizi morala. I nadgradnji već koruptivnog društva jer je tanka linija između toga da li smo nekom dali koverat da bismo preskočili red ili smo ga preskočili trgujući vezama i poznanstvima. Uostalom, da je nekada možda i „poštenije“ dati koverat objašnjava nam Mirijevka koja je uzaludno pokušavala da dođe do mesta u jaslicama. „Rekli su mi da se godište mog sina ne upisuje jer za taj uzrast nema mesta, ali da postoje dve vaspitačice u kraju i da bi bilo dobro da se sprijateljim sa njima ili sa nekim ko ih poznaje... Raspitala sam se još malo i saznala da ima i drugi način: prijavim se kao donator, obećam da ću nešto kupiti ili okrečiti i smestim dete. Odlučila sam da im kupim klimu jer na taj način pomažem i mom detetu i ostaloj deci“, kaže ona. Granica između toga šta je korupcija a šta njeno predvorje nije baš transparentna ni za vlasti, a još manje za društvo. Istraživanja pokazuju da građani najviše participiraju sistemsku i političku korupciju i da je vide u zdravstvu, pravosuđu, kod carinika... “Vrstu korupcije u kojoj se podmazuje neko ko će nam pomoći da brže dođemo do nečeg ljudi smatraju gotovo benignim oblikom. Ako imaju nekoga na položaju, građani smatraju da je on potpuno van etičkog korpusa sredine ukoliko ne učini nešto za sve svoje rođake i prijatelje. A i to je korupcija, samo ulična ili neugovorena i to je neka vrsta mentaliteta i tradicije da se za svaku uslugu nešto dodaje“, kaže Zoran Stojiljković iz Agencije za borbu protiv korupcije. Dakle, postoji i deo naše razmaženosti, odnosno agresivnosti jer apsolutno niko neće čekati red za penziju ukoliko mu sestričina radi na šalteru niti će pristati na grobno mesto van grada ukoliko poznaje nekog u upravi gradskih groblja. A da li je isti slučaj i kada je u pitanju volontiranje? Za one koji bi da volontiraju u staračkom domu uvek ima mesta, ali za one koji bi to da rade u nekoj poznatoj i uspešnoj firmi (posebno ako je u vlasništvu politički dobro pozicioniranih ljudi) potrebna je daleko veća veza od preporuka komšije. Baš u tom primeru se krećemo između lagodnosti posla ali i neophodnosti ulepšavanja radne biografije koja je uz vezu jedina merodavna u pokušaju zapošljavanja. I ako u pomenutim slučajevima postoji dilema da li bi bilo moralno stati u red i dobiti šta ti pripada, ona je teško održiva kada je ljudsko zdravlje u pitanju. Zvanični podaci kažu da se na magnetnu rezonancu čeka više od pola godine, na zračenje između dva i četiri meseca, na specijalistički pregled dva meseca... Nezvanično, ljudi bez novca za pregled kod privatnika ili bez veza, nemaju nikakve šanse da obave potrebne analize. Naša sagovornica je već imala infarkt, već joj je konstatovana aneurizma na vratu, 10 godina se bori sa hipertenzijom i poslednjih meseci je počela da se oseća sve gore. Lekar opšte prakse je procenio da je operacija neophodna i hitna i izdao uput za kardiologa ... „Pregled mi je zakazan za dva meseca kod lekara koga nikada nisam videla. Kada sam došla, rekli su mi da je na bolovanju i da se ne zna kad će doći, ali da ću moći ponovo da zakažem tek kada se vrati. Dakle, njegovo bolovanje plus još dva meseca. Rekla sam da nemam vremena i da hoću novog lekara a oni su mi rekli – ne može, on je vaš lekar. Ne znam po kom kriterijumu je moj? Potražila sam vezu, zakazala kod kardiologa i dobila uput za koronarografiju. Ali, da bih stigla do koronarografije na koju se čeka četiri meseca, pre toga moram da uradim test opterećenja koji su mi zakazali za osam meseci i nakon njega snimak karotida na koji se čeka četiri meseca. Shvatila sam da mi je za neophodnu dijagnostiku, bez koje nikada neću stići do operacije, potrebno dve godine, a to u mom stanju znači da verovatno neću stići nikada. Kada sam ponovo pronašla vezu, kompletnu dijagnostiku sam završila za 20 dana“. Dakle, živimo u društvu u kome u razumnom vremenskom roku čovek može da dobije ono što mu pripada, ali samo u slučaju da ima vezu. I pod uslovom da je njegova veza jača od one druge. Tu, dakle, postaje svejedno da li se kroz hijerarhiju veza koje se uspostavljaju dešava da neko zbog toga bude skinut sa liste za operaciju ili ostaje ispod crte, na primer, za upis u školu ili vrtić. „Cela ta atmosfera podseća na džunglu i zakone prirode – ko je jači taj pobeđuje. Tu padaju u vodu sva moralna načela. Srbija, nažalost, funkcioniše kao rodovska zajednica i mi u svetu ostavljamo utisak nekoga ko je primitivan i ko nema uređen sistem po kome stvari funkcionišu. To je podsistem u sistemu po kome institucije funkcionišu po načelima: ko je u kojoj političkoj partiji i ko koga zna. Jako je teško zadržati kulturu ponašanja kada ste okruženi nemoralom i bespravnim poretkom na svakom koraku“, kaže Radmila Grujičić, psiholog i dodaje: „Zbog toga što su ljudi veoma često prinuđeni da koriste veze, uopšte i ne razmišljaju da li je moralno to što su uradili i da li su nekoga oštetili.“ A kada zakon džungle primora čoveka da se bori, na primer, za bolesničku postelju, onda je sasvim normalno da se poznanstva i veze koriste i za sve drugo. Nedavno se na jednom internet-forumu pojavilo pitanje: „Da li se može upisati Fakultet političkih nauka - smer međunarodni, ako si odličan đak i dobro si uradio prijemni, a nemaš nikakvu vezu? Molim odgovor od onih koji su to pokušali“. Može, usledilo je nekoliko odgovora uz dodatak – ali nikada nećeš raditi u diplomatiji ako nemaš vezu. Iz ovog primera je jasno da ljudi sumnjaju u sve i da za godinu dana možda neće biti čudno da se neko upita da li je moguće ići gradskim autobusom ako ne poznaješ vozača. Koliko god izgledalo neverovatno, generacijama pre nas bi isto tako izgledalo neverovatno da im je neko rekao da ti je potrebna veza za voz, avion i pozorište. Za upis na fakultet veza se podrazumeva čak i kad su u pitanju najbolji đaci. Jer, uz vezu, mogu da ih pregaze i „ponavljači“. Na umetničke fakultete godinama, osim entuzijasta, ne pokušava da se upiše niko ko nema debele veze, jer komšijske i rodovske u ovoj konkurenciji nisu dovoljne. Ako pogledamo ko je upisao i završio pozorišnu akademiju videćemo mnoga poznata glumačka i rediteljska prezimena. Bez da ulazimo u talenat tih osoba nameće se pitanje da li je moguće da je samo kod nas dar toliko nasledan da krši normalne prirodne zakone i kako se to dešava samo u sferi umetnosti jer niko nije primetio da u toj meri deca slavnih fizičara postaju fizičari. A ako na devet veza kao deseti stigne neki talentovani slobodni strelac, obično mu se karijera završava nakon studija, pod uslovom da ostane u zemlji. Taj koji nije imao vezu za prijem nema vezu ni da dovede sponzore, ni da izreklamira film ili pozorišnu predstavu... Svi navedeni problemi dovode do bar još nekoliko koje navodi Dragan Koković, sociolog: „Principi etike rada su pogaženi i uspostavljen je takav obrazac ponašanja da čovek i gde treba i gde ne treba traži veze i vezice. Veze su, s druge strane, upropastile pokretljivost talentovanih ljudi i doprinele negativnoj selekciji. Jedno demokratsko društvo bi moralo da omogući cirkulaciju talenta na osnovu sposobnosti, a ne da dođe u apsurdnu situaciju da celokupni nečiji rad, koji predstavlja humani kapital, bude poništen sistemom veza“. Na ovaj problem ukazao je i Božidar Đelić, ministar za nauku i tehnološki razvoj, posle razgovora sa najboljim studentima generacije 2008/2009. i istakao (kao da je to posledica neke druge vlade i neke sredine sa kojom on nema ništa) da je veliki problem prilikom zapošljavanja nepotizam, dobijanje posla preko rođačkih i partijskih veza i da je potrebno da se uspostavi sistem po kojem će najbolje pozicije dobijati oni koji imaju najbolje rezultate. A kao rešenje je predložio da se formiraju jače veze sa najboljim studentima da bi se videlo kako prolaze u budućnosti. Nejasno je kako će to pomoći talentima – možda kada za nekoliko godina vidimo da i nisu dobro prošli zaključimo da je taj nepotizam baš bezobrazan. A kako će se to odraziti na psihu kvalitetnih ljudi koji su prinuđeni da žive kao autsajderi jer nemaju ni rođaka ni zemljaka, objašnjava Radmila Grujičić: „Korupcija je ušla u sve pore života i normalno je da se ljudi osećaju bespomoćno kada vrednost nije kriterijum za probijanje kroz život. Kada neko 15 godina čeka posao i ima sve kvalifikacije da bude primljen, a umesto njega uskoči neko ko je u nekoj političkoj partiji, onda to urušava i moral i društvo i sistem.“ A partijska pripadnost se pokazala kao najsigurniji put da se otvore sva vrata. I to je stvar u kojoj se svi NIN-ovi sagovornici slažu. “Da li ste čuli da je bilo ko dobio bilo koji posao a da to nije bilo uz aminovanje iz neke partije. U tranzicionim društvima imate jak neprivredni sektor i razvijenu javnu svojinu i javna preduzeća – to je ono na čemu država može da drži šapu i sa čim može da se trguje. Kada bi postojala institucija javnih konkursa, stranke bi ostale bez dve trećine članstva“, kaže Stojiljković. „Sve ono što je pripadalo državi sada je preseljeno u političke partije. Partokratija je urušila moral. Bilo bi logično da je moral pao zbog ekonomske krize, ali ja mislim da je kod nas ekonomska kriza pojačana baš zbog pada morala“, dodaje Koković. Problem je, međutim, što i u partijama postaje tesno. Već dugo se, na primer, u G17 plus ne može učlaniti svako – potreban je impozantniji CV nego za prijem u NASA-u. Ali ako ta u jednom trenutku izgubi moć onda je potrebno brzo podići taj CV i preneti ga u drugu stranku, u kojoj su, verovatno, dobra mesta popunili neki drugi... „Mi smo narod koji voli da trguje uticajem – neko učini nešto za vas, a onda vam se posle izvesnog vremena javi i vi ste u obavezi da nešto učinite za njega, tako se do u nedogled vuče lanac intervencija“, objašnjava Stojiljković. Dakle, izbor postoji – ili si autsajder ili se upustiš u trgovinu i čekaš bolja (moralnija) vremena. A i ako ne dođu – nije bitno, već si stekao veze.