Sud je na gledaocima

Ovogodišnji FEST insistira na prvobitnom konceptu „festival festivala“, megalomanskih ambicija nema, poštuje ekonomske uslovnosti u kojima živimo, oslanja se na glamur sa platna i dobre vibracije publike, nema finansijskih sredstava za holivudske zvezde, a obezbedio je dovoljno značajnih gostiju - kaže novi umetnički direktor FEST-a Borislav Anđelić, na početku svog prvog mandata na novoj funkciji, najavljujući za otvaranje festivala 25. februara u Sava centru slavnog britanskog glumca i reditelja Rejfa Fajnsa i njegov novi film Koriolan. „FEST teško može ponovo da bude manifestacija iz 1971. godine, iz vremena osnivanja, iz prostog razloga što više nismo ista zemlja, nemamo geostrateški značaj koji smo tada imali u bipolarnom svetu. Svi znamo da je FEST bio most, mesto susreta Istoka i Zapada. Za kritičare iz istočnog bloka, Rusije, Mađarske, Bugarske, koji nisu pohodili druge festivale i imali cenzurisan bioskopski repertoar, FEST je predstavljao pogled u svet. Sa Zapada su dolazili jer im je Titova Jugoslavija i njen socijalizam sa humanim likom omogućavao susret sa umetnicima sa druge strane. Ideja FEST-a imala je populističku, kulturnu i političku misiju. U međuvremenu se pojavio veliki broj novih festivala, a FEST izgubio ekskluzivni položaj“, kaže Anđelić i naglašava da su ekonomske uslovnosti u kojima se kao društvo nalazimo strogo poštovane u određivanju puta kojim će se FEST kretati. Uz podršku Skupštine grada, Ministarstva kulture i sponzora, FEST pokušava da se vrati u realnost, bez megalomanskih pretenzija, jer on nikada nije bio takmičarski festival. „Poslednjih godina, međutim, imamo program takmičarskog karaktera Evropa van Evrope, embrion koji uz radikalnu promenu uslova kasnije može postati okosnica festivala. Producentske susrete koji mladim autorima omogućavaju da naprave filmove, ni ove godine nažalost iz finansijskih razloga ne možemo da održimo“. Zato su se selektori opredelili za pragmatičnu, realnu varijantu i razuđen programski koncept. „FEST je godinama navikao publiku da bude bioskopska smotra sa kvalitetnim filmovima. Pošto se festival održava u Velikoj dvorani Sava centra najprirodnije je bilo da glavni program čine holivudski filmovi i Panorama svetskog filma. Manji kamerni filmovi bi u takvoj sali teško imali potrebnu interakciju sa publikom. Biće prikazano 13 filmova iz najuže konkurencije za Oskara. Mnogi gosti koji bi možda u vreme oskarovske groznice i došli u Beograd naravno biraju Kodak teatar a ne Sava centar, jer je i onima koji ne učestvuju u toj trci važno da se nađu na najprestižnijoj filmskoj svetkovini. Ipak, najvažnije je da imamo filmove iz samog vrha svetske produkcije, a ona je ove godine bila vrlo plodna“. Pred filmofilima će se naći ostvarenja koja su trenutno u žiži svetske javnosti: „To se pre svega odnosi na Koriolana koji otvara Fest, a premijerno je prikazan prošle nedelje u Berlinu kao jedan od kvalitetnijih filmova. Zapaža se tendencija da dramska i literarna dela čine okosnicu najvrednijih ostvarenja aktuelne produkcije. Poseban sjaj FEST-u donose značajna glumačka ostvarenja Natali Portman, Kolina Firta, Meta Dejmona.... I Dvorana Kulturnog centra i Kinoteka pružaju kvalitetan izbor filmova koji su obeležili prošlu godinu, a izdvojio bih recimo Vilneova Zgarišta. Iako su hitovi nezaobilazni, prisutan je čitav niz malih kinematografija sa Dalekog istoka ili iz Južne Amerike, dok filmovi autora iz Iraka nude teme sa specifičnom političkom težinom“. Dobre vibracije beogradske publike i ove godine su glavni stub Festivala, o čemu svedoči prodaja karata. „Manifestacije bez publike same sebe ukidaju. Sud ostavljamo gledaocima, a mi ćemo im ponuditi sve što je vredno na svetskoj sceni. „Festival festivala“ je idealna matrica u kojoj se sa ovim finansijskim sredstvima FEST može afirmisati na eks-jugoslovenskom i regionalnom prostoru. Bez lažne skromnosti, FEST je u okviru regiona i danas, a pogotovo sa ovim programom, najjača manifestacija. Ne osporavam Sarajevo ili Sofiju, ali saldo naše manifestacije ih daleko prevazilazi, jer su oni ograničeni regionalnim okvirom i takmičarskom selekcijom. Kao i ranijih godina FEST reafirmiše srpsku kinematografiju. Premijerno ćemo na zatvaranju videti film Dejana Zečevića Neprijatelj i tokom festivala ostvarenje Zajedno Mladena Matičevića“. Govoreći za NIN, umetnički direktor želi da istakne da je koncept FEST-a promenjen u odnosu na prethodne godine. „Eliminisali smo bombastične naslove, sada je prilično jasno šta se iza kog programa krije. Zna se šta je glavni program - veliki filmovi, holivudski, najjača kinematografija sa najvećim medijskim i marketinškim uticajem, kako je bilo od samih početaka festivala. Program Panorama svetskog filma osmislio je i promovisao devedesetih Nebojša Đukelić, dokumentarni filmovi zauzimaju važno mesto. Master klas Emira Kusturice i jednog od najpoznatijih francuskih kritičara Mišela Semana, koji će voditi razgovor za novinare i publiku u društvu sa Dušanom Makavejevom važni su prateći događaji. U Beogradu će takođe započeti proslava stogodišnjice rođenja Nikolasa Reja koja će kulminaciju doživeti na jesen u Veneciji na Mostri. Reditelj Dinko Tucaković prikazaće snimljeni materijal svog novog filma posvećenog velikanu svetskog filma, u prisustvu njegove supruge, uz retrospektivu Rejovog opusa i razgovore sa publikom“, kaže Anđelić. S druge strane Nenad Dukić, potpisnik nekoliko izuzetno uspešnih izdanja Festa, koji je u izolovani Beograd u prvoj polovini devedesetih (dok mu je, kako kaže, selektorska leđa čuvao tadašnji predsednik Saveta Emir Kusturica) doveo tako zvučna imena kao što su Harvi Kajtel, Klaus Marija Brandauer, Teri DŽons, Beatris Dal, Majkl Kakojanis, Tom Tikver... a publiku „zatrovao“ azijskom kinematografijom, smatra da je FEST odavno bez jasne koncepcije, bez karakteristike i međunarodnog ugleda. „FEST je urušen festival. Prvobitna koncepcija, a ona je bila `festival festivala` odavno je istrošena, a nova formula nije ustanovljena iako je za to bilo ideja i inicijativa. Pravo vreme za to bila je druga polovina devedesetih kada je ceo region počeo da izlazi iz rata. Tada je postojala razrađena koncepcija o FEST-u kao specijalizovanom festivalu balkanskog filma, uz naravno Panoramu svetskog filma i proglašavanje marta za mesec filma. Sve bi to privuklo pozornost inostranih sineasta, novinara i direktora festivala. Posle dvogodišnje pauze koju je FEST imao, bio je to pravi trenutak. Sada je sve mnogo teže, ali nije neizvodljivo. Ali i tada kao i danas postojala su dva preduslova da bi išta moglo da se promeni. Prvo spremnost osnivača da usvoji promene i način finansiranja, a drugo pristajanje filmskih distributera da se tome ne odupiru, smatra Nenad Dukić. „Svojevremeno je pomenuti pokušaj redefinisanja propao i FEST je sve dublje upadao u krizu kao proizvod sopstvene inertnosti i nespremnosti da se išta menja. A njegov prostor zauzeo je Sarajevski festival koji je postao vodeći u regionu. I to sa istom ili sličnom koncepcijom koja je bila zamišljena i elaborirana za FEST. Danas, Sarajevski festival ima regionalni program kao takmičarski i centralni, a FEST je sredinom devedesetih nastojao da se na diskretan način potprogramom Balkanski film dođe do nove koncepcije. Ne samo da je u međuvremenu Sarajevo, koje je imalo podršku iz sveta, postalo lider u okruženju, nego je FEST-u izmakao i Sofijski festival, osnovan pre samo nekoliko godina. Posle onakvog FEST-a koji je bio svetinja za istočnu Evropu. Tuga kada se pomisli šta je FEST bio i šta je mogao da bude. Klinci nemaju pojma kakav je to festival bio“. Dukić naglašava da FEST nije aktivan festival koji traži i programira filmove shodno svojoj koncepciji, već pasivan festival koji uzima ono što iz svetske produkcije ostane posle nekoliko ovdašnjih festivala. „FEST mora da odluči da li želi da bude ozbiljan festival ili kombinacija Sinemanije, revije pretpremijernih distributerskih filmova i Autorskog festivala (fini, mali filmovi u malim salama). Nedostatak prave festivalske sale i nekoliko malih konstantno je veliki hendikep. Velika sala Sava centra je veća od kanske dvorane „Limijer“ i vrlo nepraktična. Da ne bude samo lokalna fešta, FEST je proteklih godina spasavao poslovni deo Festivala nazvan B2B, koji je prošle godine ukinut zbog štednje. Veliko majstorstvo je bilo potrebno da FEST toliko padne. A upropašćen je nečinjenjem, jer svi festivali ove vrste, poput londonskog ili onog u Torontu, promenili su koncepcije, postali moderniji, drugačiji, a FEST je ostao isti. Prvo bi trebalo da neko kaže da li mi od FEST-a hoćemo da napravimo ozbiljan festival i da li ćemo zato angažovati nekoliko ljudi da izrade elaborat redefinisanja koncepcije ili raspisati konkurs. Tako se radi u normalnom svetu. Ovde izgleda da nikome nije do toga ozbiljno stalo, sve ide po inerciji. FEST je gotov, ali ga još održavaju u veštačkom životu. Indolentnost i povlađivanje u letargičnosti doveli su do toga da FEST polako ali potpuno odumre i on je sada mala lokalna fešta, koja nema nikakav značaj“, zaključio je Nenad Dukić. Ne propustiti na 39. FEST-u NEGDE DŽoni Marko je glumac kome dani prolaze u gluvarenju i, uz to, ne može bez pilula. U njegov život neočekivano ulazi jedanaestogodišnja ćerka iz propalog braka Kleo i primorava ga da se suoči sa sobom. Režija: Sofija Kopola. POSLEDNJI CIRKUS Godina je 1937. i u toku je Španski građanski rat. Glupi klovn koga je milicija prisilno mobilisala stupa u borbu protiv Nacionalne vojske još uvek obučen u cirkuski kostim. Režija: Aleks de la Iglesija. NASILJE Film prikazuje bespoštednu borbu jakuza klanova koji se sukobljavaju za prevlast u svetu korupcije i osvete, gde nema heroja i vladara, već se konstantno vodi boj za opstanak. Režija: Takeši Kitano. VIDEO SAM ĐAVOLA Tajni agent ne može sebi da oprosti pogibiju svoje verenice. Zato nalazi masovnog ubicu koji ju je ubio i krvava borba između njih dvojice može da počne. Režija: Kim Đivun. 61. Berlinale: Pobeda političke angažovanosti Sve se okončalo kako je i počelo! Politička angažovanost preovladala je žirijem ovogodišnjeg Filmskog festivala u Berlinu, koji je na početku 61. izdanja ostavio praznu stolicu za svog nesuđenog člana - iranskog režisera DŽafara Panahija, osuđenog nedavno u Teheranu na šest godina zatvora, a na kraju uručio najviša priznanja njegovom kolegi Asgaru Farhadiju za film Nader i Simin - razvod, kao i čitavoj glumačkoj podeli za muške i ženske uloge, što se dogodilo prvi put u istoriji Berlinala. Predvođeni glumicom Izabelom Roselini, članovi žirija su tako na početku Festivala, izrazili protest protiv cenzure i ograničavanja slobode mišljenja i izražavanja konkretno u Iranu i figurativno u svetu umetnosti, odašiljući jasnu poruku Evrope i sveta iranskoj vladi po pitanju promene svojih političkih stavova, što je Farhadijev film učinilo favoritom još pre njegove zvanične projekcije. Međutim, činjenica je da je u tako oskudnoj ponudi filmova ovogodišnjeg Glavnog programa u Berlinu, taj mali film i zaista bio nešto najbolje što smo videli, te je žiri tako istovremeno zadovoljio i svoju političku korektnost i svoju filmsku kompetentnost. Nader i Simin - razvod je priča o moralnim problemima jedne moderne iranske porodice koja se nalazi na udaru tradicionalnih vrednosti u Iranu. Gluma je zaista besprekorna, ali film pati od nedoslednosti na planu filmskog jezika, dok je u narativnom smislu to zaista jedna celovita i kompaktna priča. Za razliku od njegovog prethodnog filma „O Eli”, kojeg je i domaća publika imala prilike da vidi u više navrata, Farhadi ovog puta na momente podseća na osobenu verziju iranskog Vudija Alena, pogotovu u scenama kada se dublje bavi klasnim podelama, verskim konzervativizmom i tamošnjim pravosudnim sistemom. Iako je bilo za očekivati da će Bela Tar osvojiti nagradu za režiju tako besprekorno realizovanu dramu Turinski konj, njemu je pripao Gran pri Festivala, dok je nagrada za režiju ostala u zemlji, pripavši Ulrihu Koleru za Bolesti spavanja. Američki reditelj DŽošua Marston i pisac Andamion Murataj nagrađeni su za najbolji scenario za Krvni oproštaj, dok je Srebrni medved za umetnički doprinos jednako pripao snimatelju i scenografu argentinske drame Nagrada Paule Markovič. Holivudski favoriti Koriolan i Margin Call, i pored sve ujdurme i glamura koje su doneli, ostali su bez ijednog priznanja. Dakle, 61. Berlinale pamtiće se po angažovanosti. Političkoj, naravno. A filmovi će biti zaboravljeni, i to vrlo brzo.