Nema granice između čudnog i normalnog

Dragan Jovićević Kao pripadnik najužeg vrha savremene japanske književnosti, Rju Murakami predstavlja danas verovatno najznačajniju okosnicu između dalekoistočne literarne scene i njenog prihvatanja na zapadnom tržištu. Pored svog prezimenjaka, Rju Murakami uvrštava se među najznačajnije predstavnike moderne prozne scene Japana. U svojim delima, kojih sada već ima skoro 30, Murakami se uglavnom bavi ozbiljnim problemima savremenog društva, tretirajući ih u realističnom ključu i u konkretnom žanrovskom obrascu. Taj stil najavio je već u prvom romanu Almost Transparent Blue u kome se bavio životima nezadovoljne japanske omladine prepuštene promiskuitetu i drogama, a svetsku slavu stekao je hit romanima Coin Locker Babies, U miso supi, Pirsing ili Audicija, po kojem je jednako intrigantni sineasta Takaši Mike snimio jedan od svojih najkontroverznijih filmova. Osim pisanja, Murakami je i sam režirao nekoliko filmova, svira bubnjeve u rok bendu i voditelj je jednog popularnog televizijskog šou programa u matičnoj zemlji. NJegov roman U miso supi jedan je od najprevođenijih japanskih romana širom sveta, a nedavno je objavljen i na srpskom jeziku, u izdanju kuće Booka, zahvaljujući kojoj smo i dobili ovaj ekskluzivni razgovor sa Rjuom Murakamijem. U miso supi je dramatični i napeti psihološki horor triler o dvadesetogodišnjem mladiću Kendžiju, koji zarađuje novac radeći kao vodič za strance kroz tokijsko podzemlje seksa. Radnja romana smeštena je uoči Nove godine, čime Murakami pojačava ironiju u portretisanju savremenog Japana ali i globalizma uopšte. Sve se menja kada Kendži dobija poziv od Frenka, američkog biznismena, koji ga angažuje za trodnevni aranžman po tokijskim seks klubovima. Kendži isprva biva neobjašnjivo opčinjen tajanstvenošću svoga klijenta, da bi mu postepeno postajalo jasnije da je upravo Frenk možda zaslužan za jeziva ubistva o kojima se baš tih dana priča... Vrhunac dostiže već na kraju druge noći, u sceni ubistva, kojom Murakami uspeva istovremeno i da nas šokira i zasmeje. Kada je roman prvi put bio objavljen u matičnoj zemlji 1997. godine, svetska kritika je bila puna hvale za talenat i umeće u pripovedenju Rjua Murakamija, nazvavši ga kombinacijom Felinija, Gintera Grasa, Dejvida Bouvija, Dostojevskog, Gabrijela Garsije Markesa i Majka Lija, što su u mnogo čemu nespojivi stilovi, ali Murakamijev rad zaista i podseća na koktel tako osobenih autora. Međutim, na početku našeg razgovora sa Rjuom Murakamijem, na pitanje kojeg od navedenih autora smatra sebi bliskim, odgovorio nam je da mu je, što se filmskog jezika tiče, najbliži stil Emira Kusturice! Kako kaže, apsurdnost ali i realističnost situacija u kojima se zatiču likovi u filmovima našeg proslavljenog reditelja česta su mu inspiracija u pisanju i naročito u stvaranju filmova. Ipak, kada je reč o radnji romana U miso supi, ona je nastala pod direktnim uticajem negativnih likova iz američkih filmova, u prvom redu doktora Hanibala Lektora iz čuvenog ostvarenja Kad jaganjci utihnu. Ako je Hanibal Lektor bio inspiracija za lik Frenka, odakle je potekla ideja same priče? Da li tokijsko podzemlje tako izgleda i u stvarnom životu kako izgleda u vašem romanu? U mnogo čemu da. Trudio sam se da Kabukićo, taj deo Šinđuku kvarta u kome se radnja odigrava, bude veoma blizak stvarnosti, što mi je bila jedina opcija da samoj priči dam na dubini i verodostojnosti. A radnja je nastala iz mog interesovanja za psihologiju masovnih ubica. Činilo mi se da zapravo postoji veoma mnogo ljudi koji su nalik Frenku. Ali razlika između Frenka i onih koji su slični njemu a nisu postali čudovišta, jeste u tome što su ovi drugi odrastali u sredini tek malo drukčijoj od Frenkove, u sredini u kojoj su uspevali da komuniciraju sa roditeljima, prijateljima i komšijama. U tom smislu ljudi se razlikuju i koliko god se čovek transformisao u nešto drugo, u njemu uvek ostaje ono primarno ljudsko. Mislim da je strah koji proizlazi iz tenzije romana U miso supi samim tim veoma različitog karaktera od onoga kojeg proizvode horor romani i filmovi. Moja ideja, dok sam pisao roman, bila je vođena mišlju da želim da izbrišem granice između „čudnog” i „normalnog”. Napisali ste mnogo romana a svaki ima tako jedinstvenu i specifičnu priču. Recite mi nešto više o vašim tehnikama pisanja. Kako stvarate i kako razvijate radnju romana? U Japanu, kao i širom sveta, postoji mnogo pisaca. Koliko je god moguće, želim da pišem o sopstvenim motivima u sopstvenom stilu i da ne podležem manirizmu. Vrlo često u početku uopšte i ne pišem roman. Još pre nego što sam debitovao kao pisac, bio sam zainteresovan za snimanje filmova. Pre romana Coin Locker Babies na primer, spremao sam scenarija za nekoliko reditelja i zapravo ta knjiga je rezultat kombinacije tri različita scenarija koja sam sastavio u jedan roman. Tada, kada sam pravio knjigu od scenarija za filmove podsvesno sam se trudio da sve ispričam drukčije, da ubacim nešto čega ne bi moglo da bude u filmu. Uvek mi se činilo da su snoviđenja ili fantazije mnogo efektnije u romanu, nego u filmu, na primer. U romanu U miso supi oštro ste kritikovali savremeno japansko društvo i njegovu fascinaciju Zapadom. Da li mislite da Japan može da izgubi svoj nacionalni integritet, čestim prihvatanjem onog što mu nameće Amerika? Nacionalni identitet i integritet u Japanu ne mogu se izgubiti tako lako, međutim ono što mene lično brine jeste taj aktuelni trend da se u velikom broju zemalja, a ne samo u Japanu, američka kultura nekritički usvaja. I za to imamo brojne primere. Pogledajte samo kako se olako prihvataju proizvodi koje isporučuju Diznilend, Mekdonalds, pa Koka-Kola, holivudski filmovi, pop muzika i slično. To je ozbiljna stvar. Bio sam u Americi nekoliko puta i činilo mi se da ljudi tamo deluju izuzetno usamljeno. Naravno, u osnovi, Amerika je zemlja koju su izgradili imigranti i robovi koji su napuštali svoje otadžbine, pa im je i u prirodi da izgledaju otuđeno. Ali ta samoća danas je intenzivnija i vidljivija nego ikada ranije. Znam da mnogi u Japanu to neće da priznaju, ali činjenica je da smo mi, s druge strane, često skloni imitiranju drugih. Drugim rečima, Japanci nisu mnogo sposobni da sami stvaraju vrednosti, već ih često usvajaju, prate i razvijaju. Oni uvek pronalaze vrednost u onome što se već smatra ekskluzivnim i visoko cenjenim. A tu ne govorim samo o brendovima koje sam spomenuo. Tu mislim i na Šanel i Guči i Vimbldon i golf... Čini mi se da uvek težimo ka onome što je već etablirano, a sve drugo zanemarujemo. Frenk u jednom trenutku kaže da horor filmovi nikako ne mogu da budu odgovorni za nasilje u svetu. Dopala mi se ta ideja, ali da li ste zaista uvereni u to? Možda ću vas razočarati, ali lično uopšte nisam ljubitelj horor filmova ni stripova. Međutim, duboko sam ubeđen da filmovi, romani i stripovi koji odslikavaju nasilje nikako ne mogu da imaju lošiji uticaj od onog horora koji se odigrava oko nas. Recite mi šta je gore od nasilja koje sprovodi vlast? Ništa! To je najgore nasilje! Ništa nije tako strašno kao slike koje često gledamo: suzbijanje demonstracija, nasilje nad antiestablišment grupacijama, prizori iz zatvora, mučenja i kažnjavanja neistomišljenika, a da i ne pričam o izveštajima sa zaraćenih područja i tome slično. Planira se i film U miso supi u režiji Vima Vendersa. Da li ćete učestvovati u pisanju scenarija? Da li uopšte volite filmove rađene po vašim romanima? Iskreno govoreći, najviše volim Audiciju. Taj film je ispao sjajan! I ranije sam obožavao Mikea Takašija, ali od tada smo izuzetno bliski. Postoje planovi da on ponovo režira film po mom romanu i tome se veoma radujem. S druge strane, nemam nikakvog učešća u pisanju scenarija za Vendersovu ekranizaciju romana U miso supi, nakon što sam prodao prava. Poslednji put sam čuo nešto o tom projektu još pre dve godine, čini mi se. Pročitao sam u nekim novinama da će se film raditi u francusko-korejskoj koprodukciji, da će Vilijam Defo igrati Frenka i da će to biti horor film. Od tada više ništa o tome nisam čuo. Lično, mislim da je ekranizacija tog romana teška, ali i da je moguća. Veoma ste popularni u svojoj zemlji, ali šta to zapravo znači u Japanu? Da li ste veoma bogati? Slava uvek donosi korisne, ali i dosadne stvari. Dakle, nisam „veoma bogat” već sam samo „bogat”. Prevod s japanskog Jelena Stojković Volim istinite priče Vaš prezimenjak, jednako slavni Haruki Murakami, često ističe kako ste vi njegov omiljeni pisac. A šta vi mislite o njemu? Kako vam se dopala knjiga 1Q84 koja je svetski fenomen? Nisam je pročitao. Ali ne zato što ju je napisao Haruki Murakami, već uglavnom ne čitam ni druge japanske pisce. Nemam vremena za dosadne knjige. Uglavnom volim da čitam istinite priče.