Krvavi pesak

Dok libijska državna televizija izveštava o skupovima u znak podrške Gadafiju i objavljuje saopštenja vlade o reformama, povećanjima plata i puštanju političkih zatvorenika, na ulicama se vode krvavi sukobi između demonstranata i Gadafijevih pristalica. Stranim novinarima je zabranjen ulaz, internet-veze su otežane i imaju samo povremen pristup, ukinuta je TV Al DŽazira. Saif al-Islam, Gadafijev sin, obratio se sugrađanima u ponedeljak preko TV-a, u najčudnijem političkom govoru u kome su se smenjivala obećanja i pretnje. Uz objašnjavanje paketa reformi koji vlada namerava da sprovede, upozorio je da će zemlja, ako se protesti ne prekinu, ući u građanski rat, kao i da postoji opasnost da se vrati zapadni kolonijalizam. “Libija nije Tunis, niti Egipat“, rekao je mladi Gadafi i završio rečima: „Borićemo se do poslednjeg čoveka, poslednje žene, poslednjeg metka“. A „veliki vođa revolucije” Gadafi se lično u utorak preko istog medija obratio naciji, nazvavši demonstrante „slugama đavola”. Odbio je da napusti zemlju rekavši da će umreti kao „mučenik”. A zatim je pozvo svoje pristalice da pruže otpor „banditima”. „Izađite iz svojih domova i napadnite ih u njihovim jazbinama. Povucite decu sa ulica. Oni drogiraju vašu decu, opijaju ih i šalju u pakao.” Demonstrantima je ponovo zapretio da će upotrebiti silu, kao da do sada to nije uradio. Italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini takođe je preneo poruku svetu da se Libija priprema za ustavne promene, koje će biti uskoro sprovedene, ali demonstranti žele mnogo više od toga. Demonstracije su sve jače, sukobi sve krvaviji, broj mrtvih prešao je četiri stotine, a Gadafijeve snage bombardovale su prestonicu Tripoli i Bengazi, koje su već preuzeli demonstranti. Ovaj grad dugo je bio centar opozicije, a posle masakra 1996. godine, kada je u zatvoru Abu-slim ubijeno oko 1.200 zatvorenika, jer su se žalili na nehumane uslove, bes prema Gadafiju je još više porastao. Opozicioni rad bio je zvanično zabranjen, ali snažno osećanje otpora prema vladi nikada nije jenjavalo. Sada je, tokom nemira, Fati Terbil, advokat koji je zastupao porodice ubijenih uhapšen, a zatim pušten posle nekoliko dana. „Šta god da nam se desi, nećemo se povući“, izjavio je on. „Ne bojim se da umrem, bojim se da izgubim bitku.“ Uprkos tome što je vlada upozorila da svako ko se priključi protestima osuđuje sebe na „samoubistvo“, nemiri se šire, a Gadafijeve rezidencije i vladine zgrade već su u plamenu. „Ne treba nam hleb, dovoljno smo jeli. Hoćemo da jedemo demokratiju, hoćemo da pijemo slobodu“, može se čuti od demonstranata. Pedeset značajnih libijskih muslimanskih vođa apelovalo je na muslimane u policiji i vojsci da ne učestvuju u nasilju protiv demonstranata, a već stižu vesti da je došlo i do međusobnih sukoba i unutar vojske. „Libija je kompleksnija od Egipta. Libijsko iskustvo je italijanska vladavina i veoma malo nacionalne vlade, tako da je pripadnost plemenu ili klanu daleko snažnija nego pripadnost državi“, kaže Dederik Vandevele sa univerziteta Dortmund.“ Gadafi je vladao uz pomoć „komiteta lidera“, koji je činilo 15 predstavnika raznih plemena. Mnogi plemenski predstavnici su takođe i predstavnici tih grupa u vojsci, tako da za razliku od Egipta ili Tunisa libijskoj armiji nedostaje jedinstvo i profesionalizam, koji bi mogli da reše konflikt sa demonstrantima i stabilizuju zemlju.“ Gadafi, međutim, računa da bi plemena i klanove mogao da okrene jedne protiv drugih i tako zadrži vlast, dok su na ulicama besneli sukobi duplo je povećao plate državnim službama, a za poruke demonstrantima zadužio je svog sina. Od kako su neredi počeli, pojavio se samo nakratko na nacionalnoj televiziji kako bi demantovao glasine da je napustio zemlju. Neredi koji potresaju Libiju su najsuroviji nemiri koji su zahvatili arapski svet, u kome su se periodi promena doskora merili decenijama. Svrgavanje Mubaraka, koje je došlo iznenada i zateklo egipatsku vlast i ceo svet, bilo je tek početak arapske revolucije. Arapski lideri očigledno su potcenili snagu i nezadovoljstvo svog naroda, naročito mladih generacija, kao i moć interneta i moderne tehnologije. Postepene reforme, kojima vladari sada pokušavaju da smire situaciju, više nisu dovoljne, a i stižu prekasno. Nezadovoljstvo ima iste uzroke u svim zemljama koje potresaju nemiri – siromaštvo, represija i, kako su nazvane višedecenijske vladarske porodice, gerontološke elite. Četiri decenije vladavine Gadafija u Libiji, više od trideset godina Mubaraka u Egiptu, isto toliko jemenskog predsednika Ali Abdulaha Saleha, dve decenije Bena Alija u Tunisu, viševekovne dinastije u drugim arapskim zemljama, sve su te vlasti propustile da na vreme reaguju na rastuće nezadovoljstvo. Bahrein, država koju je Hilari Klinton nedavno opisala kao model američkog partnera, a u kojoj se nalazi baza američke Pete flote, čiji je zadatak da štiti saudijska naftna polja, postrojenja za njenu preradu i pomorske puteve u Persijskom zalivu, sada se takođe nalazi u haosu. Vlast je pokušala da uz pomoć vojske rastera demonstrante, ali ubrzo je prestolonaslednik šeik Salman bin Hamad Al-Halifa naredio povlačenje vojske i ponudio pregovore opoziciji. Ali opozicija sada nije spremna da prihvati ništa manje od prvobitnih zahteva za smenom vlade i uspostavljanjem drugačijeg odnosa u pravima većinskih šiita i manjinskih sunita, kojima pripada vladajuća porodica. Jemenski predsednik Saleh izjavio je da je spreman da ode posle izbora, ali to nije ono što su demonstranti želeli da čuju. „Trideset tri godine je dovoljno. Odlazi, molim te odlazi”, moglo se čuti iz mase. Tunis, odakle je sve počelo, još uvek nije smiren. Nova vlada zabranila je okupljanja, ali demonstranti ne odustaju, traže da se odmah utvrdi datum novih izbora. Bliski istok buknuo je iznenada i potpuno neočekivano, analitičari se ne usuđuju da prognoziraju u kom pravcu će se kretati revolucionarni talas koji se sve više širi, ali ta vrsta zabrinutosti uglavnom više muči Zapad. Demonstranti su, očigledno, rešeni da ne odustaju, za njih je najvažnije da je arapsko proleće, kako su mediji nazvali talas bliskoistočnih pobuna, tek počelo. Mauritanija Islamska republika Predsednik: Mohamed Abdel Azis (od 2009) Stanovništvo: 3,3 mil. BNP po stanovniku: 1.000 $ Vojska: 16.000 plus 5.000 pripadnika paravojnih jedinica Policija: nema podataka Resursi: rude Strateški partner: Alžir Narodni bunt: Nekolicina uhapšenih i povređenih u nekoliko protest. Maroko Ustavna monarhija Kralj: Muhamed VI (od 1999) Stanovništvo: 31,6 mil. BNP/po stanovniku: 4.900 $ Resursi: industrija, usluge Vojska: 255.000 vojnika plus 50.000 žandarma Policija: nema podataka Strateški partner: SAD, Francuska Narodni bunt: desetine hiljada mirno demonstriraju tražeći političke promene, u obračunima sa policijom najmanje pet mrvtih, više desetina ranjeno. Alžir Narodna republika Predsednik: Abdel Azis Buteflika (od 1999) Stanovništvo: 34,5 mil. BNP/po stanovniku: 7.400 $ Vojska: 127.500 Policija: nema podataka Resursi: nafta Strateški partneri: Francuska, Rusija Narodni bunt: od početka godine demonstracije zbog socijalne nemaštine, navodno ima stotine uhapšenih – nema podataka o žrtvama. Libija Republika Šef države (faktički): Moamer el Gadafi (od 1969) Stanovništvo: 6,5 mil. BNP/po stanovniku: 13.800 $ Vojska: 76.000 Policija: nema podataka Resursi: nafta, gas Strateški partneri: samostalna politika Narodni bunt: u nasilnim demonstracijama poginulo preko 400 ljudi, protivnici režima zauzeli grad Tripoli, preti opasnost od građanskog rata. Cudan Republika Predsednik: Umar Hasan Ahmed al Bašir (od 1993) Stanovništvo:44 mil. BNP/ po stanovniku: 2.200 $ Vojska: 200.000 Policija: nema podataka Resursi: poljoprivreda Strateški partneri: nema – izolacija zbog građanskog rata Narodni bunt: Studenti organizovali demonstracije, tražeći reforme. Bašir saopštio da se neće ponovo kandidovati na izborima 2015. Jordan Ustavna monarhija Kralj: Abdula II (od 1999) Stanovništvo: 6,3 mil. BNP/po stanovniku: 5.300 $ Vojska: 100.000 Policija: nema podataka Resursi: usluge, industrija Strateški partneri: SAD, Izrael, Saudijska Arabija Narodni bunt: Posle masovnih demonstracija kralj obećao „brze i stvarne“ reforme. Bilo sukoba između pristalica režima i opozicionara. Cirija Narodna republika Predsednik: Bašar al Asad (od 2000) Stanovništvo: 20,1 mil. BNP/po stanovniku: 2.600$ Vojska: 420.000 Policija: nema podataka Resursi: nafta Strateški partner: radikalne arapske zemlje Narodni bunt: Uprkos akcijama tajne policije, održano više protestnih skupova. Vlada odmah počela da daje novčanu pomoć najsiromašnijima. Irak Republika Predsednik: DŽalal Talibani (od 2005) Stanovništvo: 29 mil. BNP/po stanovniku: 3.600 $ Vojska: 226.000 Policija: 390.000 Resursi: nafta Strateški partner: SAD Narodni bunt: U demonstracijama protiv siromaštva i neefikasne lokalne vlasti bilo više mrtvih. Iran Islamska republika Predsednik: ajatolah Ali Hoseini Hamnei (od 1989) Stanovništvo: 77 mil. BNP/po stanovniku: 11.200 $ Vojska: 465.000 Policija: oko 60.000 Resursi: nafta Strateški partner: samostalna politika Narodni bunt: Opozicija demonstrira u znak podrške narodima Tunisa i Egipta. Policija razbija proteste i ubija više, ranjava desetine i hapsi na stotine aktivista. Jemen Republika Predsednik: Ali Abdula Salih (od 1990) Stanovništvo: 23,5 mil. BNP/po stanoviku: 2.600 $ Vojska: 66.000 Policija: nema podataka Srateški partner: SAD, Saudijska Arabija Narodni bunt: Najmanje šest mrtvih i puno ranjenih u demonstracijama protiv bede i za demokratiju. Haos i evakuacija Dok su analitičari razmatrali hoće li vojska Libije preći na stranu naroda ili ostati verna Gadafiju, u danu zaključivanja ovog broja NIN-a (utorak, 22. februar), krizni štab Vlade Srbije većao je hoće li prvi JAT-ov avion za evakuaciju naših građana iz Libije poleteti ili ne. Na kraju je, ipak, zvanično potvrđeno da će prva tri aviona poleteti u sredu ujutro (23. februara). Istina, Vlada Srbije je dobila dozvolu za poletanje aviona u utorak, ali letovi su odloženi zbog policijskog časa u Libiji. Istog dana, nekoliko desetina Libijaca, koji žive i rade u Beogradu, protestovali su ispred libijske ambasade na Dedinju uzvikujući parole „Za slobodnu Libiju“. Razbijen je i zapaljen izlog na ogradi u kojem je bila slika Moamera el Gadafija, koji je vojnim udarom došao na vlast još 1969. godine, i to je samo simbolično slika haosa koji ove nedelje pustoši Libiju. I Srbija je u haosu zbog svojih državljana u Libiji, kojima se, u stvari, ne zna broj. Poslednjih dana taj broj je u medijima narastao od 150 (!?) u subotu, 19. februara, preko 400 u nedelju, 700 u ponedeljak, da bi u utorak vest bila da u Libiji živi i radi više od 1.000 naših sugrađana. Nezvanično, pretpostavlja se da je oko 5.000 Srba u Libiji. U Ministarstvu spoljnih poslova NIN-u je rečeno da je „pomalo nezahvalno govoriti u ovom trenutku o broju naših ljudi, jer se svakim danom taj broj povećava“, pa u srpsku ambasadu u Tripoliju stiže „pojačanje“ iz MSP-a, ne bi li sav taj narod prebrojali i stavili ga na neki konačni spisak pred spasavanje. Naime, ima građana Srbije koji rade po stranim firmama u Libiji, kažu u MSP-u, nisu se prijavljivali srpskoj ambasadi, pa je to i razlog što je MSP apelovao na sve naše državljane da što pre stupe u kontakt sa srpskom ambasadom. Otkako je formiran tim za evakuaciju iz Libije (ponedeljak, 21. februar) kojim šefuje prvi srpski policajac Ivica Dačić, a članovi tima su ministar spoljni Jeremić i ministar vojni Šutanovac, nekako se, bar iz Beograda, čini da je – sve pod kontrolom. Srbija je dobila usmenu saglasnost za sletanje na aerodrom u Tripoliju, evakuaciju organizuje Ministarstvo spoljnih poslova u dogovoru sa kriznim štabom Vlade Srbije, i svi oni koji žele da se vrate – biće evakuisani avionima JAT-a i na druge načine, zvanično je saopštenje MSP-a. Ako sve bude po planu, kada ovaj broj NIN-a već bude u prodaji, srpski državljani iz Ras Lanufa i Bengazija biće evakuisani u saradnji sa Rusijom i Turskom. A manje grupe građana Srbije koji rade u stranim firmama u Libiji, trebalo bi da budu evakuisane u saradnji sa zemljama za čije firme rade. Ipak, tamo je, u stvarnosti, sve drugačije. Brat našeg kolege Bojana Milovanovića, Dušan, koji je otišao u Tripoli na odmor (tri godine je radio tamo, prim. n.) imao je zanimljivo iskustvo sa JAT-om. Naime, kada je odlučio da zbog nereda u Tripoliju svoj povratak za Beograd pomeri nedelju dana ranije (umesto 3. marta kada je imao JAT-ovu kartu, za 24. februar), pozvao je JAT-ovu poslovnicu u Gadafijevoj prestonici. Službenica mu je kazala da je to moguće ali da bi trebalo da dođe do grada (?!?) i da ponese 45 evra, koliko košta promena rezervacije. Kao da se napolju ništa ne dešava. Niko mu nije ni spomenuo da bi, možda, nekim slučajem, kao srpski državljanin koji je odlučio da se odmori u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, mogao biti evakuisan zajedno sa ostalim građanima Srbije. LJubav za ljubav, sir za pare. Dušan je, onda, pozvao brata u Beograd da mu ovde u JAT-u zameni kartu. I naš kolega Bojan je to učinio. Poneo je i 45 evra, razume se. Očekuje brata u Beogradu kad ovaj broj NIN-a već bude bio na kioscima. Na novinske stupce su ovih dana dospeli i radnici firme „Petrol-komet“ čiji je kamp kod Ras Lanufa napalo dvadesetak do zuba naoružanih Libijaca. Hteli su novac i automobile. Momci iz „Petrol-kometa“ koji od avgusta rade na održavanju podvodnog naftovoda, branili su se palicama i štanglama i uspeli da podignu barikade i spreče napadače da im otmu sve automobile koji su im, zasad, jedini način da se domognu Tripolija. Iako je i našoj redakciji u „Petrol-kometu“ potvrđeno da su srpski državljani dobro (65 zaposlenih) ostala je njihova imejl poruka kao vapaj za pomoć: „Životi su nam u opasnosti!“ U njihovom pismu stoji da su bili u kontaktu sa ambasadom Srbije i delom firme u Tripoliju, „ali niko nije svestan situacije u kojoj se nalazimo“. Tradicionalno dobri „nesvrstani“, “miloševićevski“ i „postmiloševićevski“ odnosi sa Libijom nisu nam pomogli da pošaljemo avione za evakuaciju u Tripoli – pre Rusa. Prvi “iljušin 76 TD“ Rusi su poslali u utorak, 22. februara, u 14.25 po srednjoevropskom vremenu u vreme kada smo mi, valjda, još čekali dozvole za sletanje na libijsku teritoriju. No kada je reč o političkim odnosima sa Libijom posle raspada SFRJ, treba podsetiti da je Libija bila prva neevropska zemlja koja je priznala nezavisnu Hrvatsku. Gadafi je od Miloševića dobio medalju „Velika zvezda“ jer je bio protiv NATO bombardovanja SRJ. Nije Gadafi bio srećan zbog načina na koji je Slobodan Milošević svrgnut s vlasti a posebno zbog načina na koji je uhapšen i deportovan u Hag, ali mu to nije smetalo da i sa potonjim srpskim vlastodršcima izgradi dobre i prijateljske odnose. Već 2001. godine Rasim LJajić, tadašnji ministar za nacionalne i etničke zajednice u Vladi SRJ kao izaslanik predsednika SRJ Vojislava Koštunice odlazi u Tripoli u zvaničnu posetu Moameru el Gadafiju i nosi aber predsedniku Koštunici da je dobrodošao u Gadafijevu DŽamahiriju. Februara 2002. predsednik Vlade SRJ Dragiša Pešić je otišao u Libiju sa velikom političko-privrednom delegacijom, a kasnije je bilo još takvih sličnih delegacija, među kojima je najveća (40 ljudi) ona koju je predvodio Goran Svilanović 2004. Boris Tadić je prvi srpski predsednik koji je zvanično posetio Gadafija, početkom 2005, i poveo sa sobom sedamdesetak članova dotad najveće državno-privredne delegacije. Dosad je četiri puta bio gost Moamera el Gadafija koji nam se za Hrvatsku odužio nepriznavanjem Kosova. Samo prošle godine Tadić je posetio Gadafija čak dva puta. Najpre u zvaničnoj poseti naše političke delegacije, a onda i na proslavi 41. godine od libijske revolucije. Gadafi je pre dve godine odlikovao Borisa Tadića i tako zatvorio krug Miloševićeve „Velike zvezde“. Moguća nestašica nafte u Crbiji Kasno su se, rekli bi zlobnici, srpske i hrvatske građevinske firme dosetile da organizuju sastanak radi dogovora oko zajedničkog nastupa na trećim tržištima, a pre svega tržištima Libije, Alžira, Irana… Jer, poslovi koje bi ove građevinske firme mogle da realizuju u pomenutim državama moraće, po svoj prilici, da sačekaju. Ukoliko ne propadnu potpuno. Teško je poverovati u to da će Moamer el Gadafi uskoro početi planiranu izgradnju stanova vrednih 50 milijardi dolara, a zbog čega su se, između ostalog, hrvatske i srpske firme dosetile da ujedinjene ponude svoje neimarske usluge. Do sada, međutim, bilans privredne saradnje Libije i Srbije nije ni prineti onome iz vremena nekadašnje Jugoslavije. Od izvoza nameštaja, tekstila, metalnih konstrukcija ili projektne dokumentacije nije ostalo skoro ništa, a u Libiji trenutno ima tek petnaestak domaćih preduzeća, pre svega u oblasti građevinarstva, projektovanja i naftne industrije. I dok smo u Titovo vreme dostizali i 200 miliona dolara godišnjeg izvoza, on je u 2010. godini bio tek tri miliona, od čega polovina otpada na medicinsku opremu i lekove. Na listi izvoznika, prema podacima PKS, prednjače Hemofarm, Galenika, Utva-proing, Jugoimport SDPR, ITM grupa... Sa druge strane, najveći uvoznik je Naftna industrija Srbije i upravo zbog toga uvoz iz Libije raste iz godine u godinu, pa je prošle godine bio oko 150 miliona dolara. Zorica Jekić, samostalni savetnik Privredne komore Srbije za ekonomske odnose sa Afrikom i Bliskim istokom upozorava da bi i snabdevanje Srbije naftom moglo da zastane, mada do zaključenja ovog broja nismo dobili informaciju iz NIS-a da li imaju naznaka da će im kasniti isporuke nafte iz Libije. Ali su zato domaći prodavci naftnih derivata već najavili nova poskupljenja goriva, zbog, kako kažu, skoka cene nafte na svetskom tržištu izazvanog dešavanjima na Bliskom istoku. Podsećamo, Srbija je prošle godine sa Libijom potpisala i sporazum o vojnotehničkoj saradnji, a dogovarano je zajedničko učešće na izgradnji vojne bolnice, nalik VMA, izvozu namenske industrije, kao i o plasmanu poljoprivrednih proizvoda na libijsko tržište. Miris jasmina na Balkanu Iako je Libija samo poslednja od zemalja Bliskog istoka gde već više od mesec dana duvaju novi pustinjski vetrovi, za sada nema panike da će se „islamsko buđenje“, odnosno „završna faza islamske revolucije“ preneti na Balkan. Za sada je jedino Muamer Zukurlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, bacio varnicu. Samo što se vratio iz Tripolija - gde je sa Gadafijem i poglavarom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafom Cerićem, tri dana pio čaj ne bi li se dogovorili za neki dinar iz Investicionog fonda Libijske DŽamahirije (ukupne vrednosti nekoliko desetina milijardi dolara) - Zukurlić se obratio omrznutom Beogradu. Na proslavi rođendana proroka Muhameda (16. februara) poručio je vlasti da se „uzme u pamet“ jer je na trgovima u Egiptu i Tunisu bio veliki zulum, te da se isto lako može desiti u Novom Pazaru i Beogradu. Ovim medijskim nastupom, Zukorlić se stavio u centar pažnje, ali sve je ispalo nekako naopačke po njega. Baražnu vatru muftija je pretrpeo prvo od nevladinih organizacija čak i u Sandžaku, a zatim i od zamenika reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije Muhameda Jusufspahića koji je opomenuo muftiju da mržnja rađa samo mržnju i da ne pokušava da zatruje Sandžak. Poslovično odmeren Rasim LJajić, ministar za rad i socijalnu politiku, žustro je pojasnio da muftijini nastupi nemaju veze ni sa verom ni sa politikom već samo sa njegovim ličnim ambicijama, kao i da Zukorlić nema „ozbiljan potencijal“ da izazove krizu koja bi destabilizovala region. „On nema snage da ruši državu jer je muslimanski korpus Sandžaka relativno mali i politički podeljen. Izvesno je da će Zukorlić biti kamen u cipeli ovoj i svakoj drugoj vladi u Srbiji“, kaže Milorad Jovanović, bivši ambasador Srbije u Tunisu, koji od muftije i očekuje da „igra na kartu ugroženosti“ i da vlast ipak ne bi trebalo olako da ga shvata, jer poslednjih meseci govori o internacionalizaciji „sandžačkog pitanja“, intenzivira odnose sa islamskim prvacima u Americi i u Saudijskoj Arabiji, gde vahabizam predstavlja službeni odnos prema islamu. Najočiglednija slabost Zukorlićeve pozicije je u tome što uporno insistira na islamskoj noti, iako talas rušenja režima u Tunisu i Egiptu, kao i pobune u drugim arapskim zemljama, nemaju religijski predznak. Revolt je proistekao iz siromaštva, nezaposlenosti i sveprisutne korupcije, a ne kao odgovor islamističkih partija na pritisak državnog aparata. Postoje još najmanje dva razloga zašto je, uprkos borbenoj rečitosti sandžačkog muftije, gotovo neverovatno da će se egipatski scenario razbuktati u požar koji bi mogao uticati na politiku i bezbednost Zapadnog Balkana, odnosno Evrope. „Narodi na Bliskom istoku protestuju protiv diktatura jer žele slobodu i demokratiju. Na Zapadnom Balkanu su diktature srušene i vlast je danas smenjiva na izborima. Istina, postoji ogromno nezadovoljstvo i ukoliko u Srbiji i bude masovnih protesta to će biti zbog loše ekonomske i socijalne situacije i neće imati za cilj promenu postojećeg demokratskog oblika vladavine“, kaže Filip Ejdus, ekspert za međunarodnu bezbednost i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. On smatra da je severna Afrika u bezbednosnom pogledu neodvojiva od ostatka Bliskog istoka, dok je Zapadni Balkan čvrsto vezan za evropski bezbednosni kompleks. To znači da će događaji u Tunisu i Egiptu imati daleko veći uticaj na oblast istočnog Mediterana i Persijski zaliv nego na Balkan koji je povezan za EU i NATO. Ejdus skreće pažnju na Tursku koja bi mogla da se pretvori u „levak nestabilnosti“, ali samo ako u potpunosti napusti svoj evropski i zapadni identitet. Međutim, ako Evropska unija ipak pronađe način da Tursku trajno veže za sebe, bilo kroz punopravno članstvo ili kroz privilegovano partnerstvo, ova država bi bila mnogo više nego „tampon-zona”. Ona bi mogla postati „kanal kroz koji bi se evropski mirovni projekat integracija mogao preliti u pravcu šireg Bliskog istoka“. Islamistički talas bi ipak mogao doći, jer više ništa ne može da se uradi bez Muslimanske braće. Iskusni diplomata Dušan Simeonović, koji je bio naš ambasador u Egiptu i Libiji, smatra da narod na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista, i da u toj zemlji još ne postoji politička figura kao što je bio ajatolah Homeini koji je svrgao iranskog šaha Rezu Pahlavija. Na čelu narodne pobune u Tunisu nije bila vodeća islamska partija Nahd. Muslimanska braća u Egiptu su se postepeno uključila u demonstracije na trgu Tahrir i u pregovore sa predstavnicima Mubarakovog režima. Ali zato ne treba isključiti mogućnost da Muslimanska braća, najbolje organizovana stranka u Egiptu, ne iskoriste narodni osećaj potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda kako bi povećali svoj uticaj u politici. Arapski svet će narednih godina biti zaokupljen osluškivanjem sopstvenog pulsa, zatim načinom na koji im Izraelci dišu za vrat kao i nagađanjem šta će SAD sve smisliti kako bi očuvale svoje spoljnopolitičke i ekonomske interese, smatra Simeonović. Sagovornici NIN-a ne strepe da će doći do jačanja vahabizma na Balkanu, iako se sporadični ispadi radikalnih političara i verskih lidera ne mogu isključiti u potpunosti. Za razliku od ostalih analitičara, DŽevad Galijašević, član privatnog Ekspertskog tima za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala iz Sarajeva tvrdi da bi Makedonija, Crna Gora i Sandžak mogli predstavljati liniju budućih konflikata u regionu. On se plaši da bi se teroristički napadi na Policijsku stanicu u Bugojnu i na tržni centar u Vitezu mogli ponoviti. U tim napadima 2008. je ubijeno dvoje, a ranjeno osam osoba. Naravno, uvek ostaje osnovana nada da će posle arapskog proleća petrodolari biti najpotrebniji za revitalizaciju posrnulih ekonomija severne Afrike i Bliskog istoka, a da će se radikalne islamske grupe koje ne prezaju od nasilja postepeno ugasiti na Balkanu. Ukoliko bi još i Srbija imala aktivan odnos u popravljanju ekonomskog i socijalnog položaja muslimana u Sandžaku mnogi se više ne bi obazirali na muftiju kada sipa varnice mržnje. Investicije čekaju mir Gubici koje bi naša zemlja mogla imati zbog nereda u Africi i na Bliskom istoku najmanje su nekoliko stotina miliona dolara, a mogli bi dostići i milijardu, kaže za NIN Zorica Jekić, savetnik Privredne komore Srbije za odnose sa zemljama Afrike i Bliskog istoka. U zastoju su, saznajemo u PKS, i pregovori o angažovanju naših preduzeća u tim zemljama, koji podrazumevaju izgradnju infrastrukture i transfer tehnologija, ali i pregovori sa Egiptom o učešću njihovih preduzeća u privatizaciji pančevačke Azotare i Industrije kablova u Jagodini. “Samo rekonstrukcija šećerana u Kairu koja je dogovorana sa našim preduzećima, košta oko 200 miliona dolara. Posao izgradnje ili preciznije izmeštanja 27 živinskih klanica iz centra Kaira u predgrađa još je vredniji, ali je realizacija tih poslova trenutno u zastoju i neizvesno je šta će se sa tim desiti”, kaže za NIN Zorica Jekić. Iako robna razmena Srbije i zemalja Severne Afrike nije značajna i ne prelazi nekoliko desetina miliona dolara godišnje, u Privrednoj komori upozoravaju da su zabrinuti zbog mogućeg kraha dogovorenih investicija. Otkazana je i poseta tridesetak naših preduzeća Međunarodnom sajmu prehrane u Kairu početkom marta, a u zastoju su i pregovori sa Egiptom o Sporazumu o slobodnoj trgovini. “Sa Egiptom je zaista započeta ozbiljna ekonomska saradnja i planirane velike investicije. Pored već pomenutog, razgovaralo se i o njihovim investicijama u kruzere na Dunavu, slične onima na Nilu, ali sve to je sada zaustavljeno, da ne kažemo dovedeno u pitanje, jer naša država je trenutno ostala bez partnera u tim pregovorima“, kaže Zorica Jekić. Ne zna se šta će biti ni sa ugovorenim izvozom oružja domaćeg preduzeća Jugoimport SDPR u Alžir, iako poslanici Skupštine Srbije ovih dana raspravljaju o garanciji države Srbije pomenutom preduzeću za kredit od 280,8 miliona dolara koje je ono uzelo radi realizacije ovog posla. Strepnja od islamista Sloboda je luksuz koji sebi ne može priuštiti svako, govorio je pre 140 godina „gvozdeni“ nemački kancelar Bizmark, pravdajući svoju nedemokratsku politiku. Čini se da su se tog gesla držale i velike sile, koje su vladale islamskim svetom od Atlantika i Sredozemlja, preko Persijskog zaliva sve do Indijskog okeana, pa kad su sredinom prošlog stoleća davale nezavisnost svojim dotadašnjim kolonijama potrudile su se da sloboda - taj „luksuz“ - pripadne samo vladajućim klikama. I to je trajalo sve do „događanja“ naroda u Tunisu: revolta izazvanog dubokom socio-ekonomskom krizom, besperspektivnošću i osećanjem teskobe. Najveći deo arapskih zemalja je, uz male izuzetke, u poslednjoj deceniji prošlog veka i prvoj dekadi ovoga zabeležio socio-privrednu stagnaciju. Dok su se u ostatku sveta dešavale korenite promene (ne bezbolno i ne uvek nabolje), dotle se među 22 zemlje članice Arapske lige, nije skoro ništa menjalo, krivicom SAD i Evrope, jer one su pružale neograničenu podršku – političku, vojnu i finansijsku – svim tamošnjim diktatorima i tiranima, koje su proglasili „garantima stabilnosti“. A korumpirani i birokratizovani režimi su najveći deo te pomoći trpali u svoje džepove. Izliv narodnog gneva nije iznenadio samo vladare, već i zapadne obaveštajne službe. To je priznao i Ernst Urlau, šef nemačke obaveštajne službe BND. „U slučaju Tunisa bili smo iznenađeni kako se brzo raspadao sveobuhvatni kontrolni i represivni aparat posle prvih ustupaka predsednika!“. Decenijska obespravljenost masa u Magrebu i njihova prividna flegmatičnost kao da nestaju u masovnoj pobuni. Promene koje su započele i koje će se morati nastaviti nisu uzburkale samo arapska društva, već će dovesti do preraspodela uticaja i do crtanja novih mapa geopolitike. A Bliski istok već  decenijama uživa posebnu ulogu  zbog svojih ogromnih rezervi nafte  i prirodnog gasa: oko 56 odsto poznatih rezervi ovih strateških dobara nalazi se u nekoj od arapskih zemalja (uključiv i nearapski Iran). Posle „jasmin-revolucije“ cena sirove nafte je odmah skočila za više od 12 odsto – na 102,92 dolara za barel (159 litara) krajem prošle nedelje. Zapadu se već priviđaju scene naftne krize s početka 70-ih godina, kada je nafta višestruko poskupela, kada su autoputevi po SAD i Evropi bili prazni, redovi pred pumpama ogromni, a cene svih proizvoda vrtoglavo skakale. Egipat je jedan  veoma značajan, čak kritičan faktor na globalnom tržištu nafte. I  to ne kao proizvođač, jer je tu beznačajan, već kao vlasnik i kontrolor  Sueckog kanala, jednog od najvažnijih  pomorsko-trgovačkih puteva na svetu. Svakodnevno kroz ovaj 192 kilometara dug kanal ogromni tankeri  prevezu 2,4 miliona barela „crnog zlata“. Paralelno s kanalom je izgrađen i naftovod, kroz koji svakog dana proteče skoro ista količina goriva. Ako bi u Egiptu došlo do osetnog  zaoštravanja situacije, to bi značilo  zaustavljanje transporta šest odsto  svetske proizvodnje nafte. A da podsetimo, arapski naftni embargo 1973. je umanjio svetsku ponudu nafte za sedam  procenata, što je utrostručilo cene nafte. Još dramatičnije od zatvaranja Sueca bio bi prekid pomorskih linija kroz Hormuški tesnac, morski prolaz između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Irana, koji spaja Persijski i Omanski zaliv. Kroz ovaj prolaz tankeri dnevno prevezu 17 miliona barela nafte. Odnosno ravno petinu svetske proizvodnje.  Ali, dok se sustižu događaji i vesti o neredima u sve većem broju arapskih zemalja, Amerika i Zapad kao da su zbunjeni, nemaju nikakvu inicijativu i reaguju  uglavnom kasno na događaje. Dva važna, prijateljska diktatora su već pala: Ben Ali u Tunisu i Mubarak u Egiptu, jedan „neprijateljski“ režim je zaljuljan:  Gadafijev u Libiji, a ni ostalim vladarima se ne piše najbolje. Slika Bliskog istoka se rapidno promenila: u prvi plan je izbila problematika previsokih cena osnovnih namirnica, nezadovoljstvo nezaposlene omladine, odlazak pouzdane, stare garde sa vlasti i očevidno smanjeni uticaj Zapada. To se posebno odnosi na SAD, koje su 1979. izgubile pouzdanog saveznika u liku šaha Reze Pahlavija u Iranu, a sada su ostale bez lojalnog Mubaraka u Egiptu, i pitanje je kako će se njegovi naslednici, vojna hunta koja je obećala demokratske izbore za pola godine, ponašati i kome će morati ustupiti vlast. Mnogi u inostranstvu, ali i u arapskim zemljama, strepe da bi u Egiptu organizacija Muslimanska braća mogla na demokratski način  doći na vlast, a zatim vladati  krajnje nedemokratski i skoro  teokratski, onako kako imami i  ajatolasi vladaju Iranom već 32 godine. Muslimanska braća ne samo da odbacuju zapadne (evropske) uzore u politici, obrazovanju i privredi, već su i ljuti protivnici sekularnih arapskih država, kao što su Egipat, Sirija, Tunis, Libija i Alžir – u svim ovim državama je rad Muslimanske braće ili zabranjen ili pod strogim restrikcijama. I u dosadašnjim protestima su se držali nekako po strani, ne želeći preveliko eksponiranje, iako su najbolje  organizovana opoziciona snaga i  svakako će biti važan faktor budućeg  političkog života na Nilu. Jedan od najuticajnijih među Muslimanskom braćom je 84-godišnji  TV-propovednik Jusuf al Karadavi, koji već 15 godina na globalnoj arapskoj TV-mreži Al DŽazira svake nedelje tumači i propoveda „pravi islam“. Zbog radikalizma je on još krajem pedesetih godina tri puta robijao u Egiptu, a od 1961. živi u Kataru. Još 2002. su mu nudili da postane formalni vođa Bratstva, ali je on to odbio. On propagira formiranje „sjedinjenih islamskih država“, kao neki savremeni kalifat i jedinu alternativu razarajućoj hegemoniji Zapada. On toliko mrzi Izrael i Jevreje, da je pre dve godine u propovedi izjavio i ovo: „Jevrejske cioniste treba ubiti do poslednjeg. Bog je tokom čitave istorije slao ljude da unište Jevreje zbog njihove pokvarenosti – a poslednju takvu kaznu je izvršio Hitler“. A ovakve propovedi sluša i po 60 miliona smernih muslimana širom sveta. Od ovakvog uticaja posebno strepi Izrael, kojem je mir sa Egiptom garantovao bezbednost granica na Sinaju i omogućavao da se dobrano i nekažnjeno obračunava sa ekstremnim Palestincima, kako u svojoj zemlji i Palestini, tako i u susednom Libanu. Analitičari već upozoravaju na još veću izolaciju Izraela u regionu, koji je pokvario odnose sa Turskom, a budućnost egipatske politike je krajnje neizvesna. Stoga će glavni zaštitnik jevrejske države, Vašington, morati da uloži dodatne i možda riskantne napore kako bi garantovao bezbednost, pa i opstanak Izraela. Jer, ne samo Iran, već i Muslimanska braća i druge ekstremne islamske grupacije otvoreno pozivaju na uništenje „cionističke tvorevine“. Upravo jedan od „zakletih neprijatelja“ Izraela, ne-arapska Islamska Republika Iran, možda je jedan od trenutnih pobednika talasa promena u arapskom svetu. Ova regionalna sila se smatra revolucionarnom državom i zvanično slavi na sav glas rušenje „zapadnih vazala“. Ipak, uticaj Irana ograničava činjenica da je to šiitska zemlja, a da su velika većina Arapa suniti. Sunitski ekstremisti, teološki žestoki protivnici šiita, nikako ne bi voleli da vide jačanje iranskog uticaja u Kairu, Bahreinu ili Damasku. Svojevremeno se preko američkih diplomatskih dokumenata, objavljenih na „Vikiliksu“ saznalo, da je Abdula, sunitski kralj  Saudijske Arabije, od SAD tražio vojni udar protiv Irana – čijeg se „revolucionarnog“ uticaja i te kako plaši. Tu se pojavljuje i Rusija, koja i te kako ceni ulogu Irana kao kontratega prema radikalnom sunitskom islamu, koji potresa Kavkaz, a koji izdašno finansira Saudi-Arabija. Moskva se svakako neće protiviti slabljenju zapadnog uticaja i prisustva na Bliskom istoku, ali je u protekla dva meseca bila vrlo uzdržana, očekujući dalji razvoj.