(Pre)daleko od srećnozorja

Relativno kvalitetan je tekst kolege Stanka Stoiljkovića u inače odlično izabranoj temi broja: osvajanje budućnosti. Međutim, tu i tamo bih mu imao šta zameriti. Autor polazi od tvrdnje da će u sledećih nekoliko decenija veštačka inteligencija nadići prirodnu, u šta je teško verovati, ili će pak do toga biti potrebno ne par decenija, no znatno duže. Uz to, elementarni je promašaj pisati o nečem a ne objasniti suštinu, smisao, obrazac i mehanizam funkcionisanja nanotehnologije – iako je naučnicima odavno poznat taj mehanizam na nivou ćelije, tj. ono što se dešava u/i između centrozoma, jedru sa DNK i citoplazmama – a po istom mehanizmu funkcionisaće i nanotehnološki postupci kada budu usavršeni STM mikroskopi, odgovarajući manipulatori, spoznata još neka naučna znanja i konstruisan takozvani univerzalni asember – a sve to može biti veoma brzo, ali i užasno daleko, već u zavisnosti od mnogo štošta. No, ako, kada i ukoliko se to desi (realno je očekivati supereksponencijalni rast) teško je pojmiti da će se desiti Stoiljkovićeva tvrdnja – da će veštačka inteligencija biti izjednačena sa ljudskom. Ako svim što nauka radi na polju veštačke inteligencije upravlja čovek i njegov mozak – neki ljudi se pitaju kako je moguće da pronađe nešto savršenije i pametnije od sebe? Doduše, tačno je da je čovek napravio bicikl, koji je brži od njega. Čovek je napravio šahovski program koji igra šah bolje od prvaka sveta. To jeste veštačka inteligencija, ali ograničena na jedan uzak domen. Čovek ima maštu, a ona može svašta, i što ikada bude mogla bilo koja i najpametnija mašina – biće zasluga čovekove inteligencije koja je bila, jeste i uvek će biti najveća i neprevaziđena! No, ne treba biti isključiv pa na veštačku inteligenciju gledati kao na nešto neljudsko, i to je, na neki način, ljudska inteligencija samo u drugom telu. Jer, ljudski mozak ne funkcioniše pomoću logički krutih postupaka i pravila, kao što je to kod mašina, njegovo funkcionisanje ne odvija se ni po kakvom unapred sročenom programu ili uputstvu po kojem bi se postavljala pitanja i dobijali odgovori. Umesto toga, mozak izgleda da zna – čak i onda kada tačno ne zna - na koji način da izvede proces tajanstvenog spajanja logike i intuicije. Mašina to nikada neće moći, pa, ma šta god zamišljao i tvrdio Stoiljković, veštačka inteligencija neće biti ni izjednačena a nekmoli superiornija od prirodne!!! Ili, ako hoće, Stoiljković nam nije dovoljno uverljivo razjasnio kako će to biti ostvareno, koje teškoće stoje na tom putu, kakva je kompleksnost potrebnih algoritama i da li je programer u ljudskom obliku, dorastao da stvori takve algoritme. Netačan je autorov navod da će za dalji razvoj veštačke inteligencije biti potrebno napraviti superdžinovski računar od jednog zetaflopsa. Problem daljeg ubrzanja pojedinih operacija rešiće kvantni kompjuter, koji će biti baziran na sasvim drugom principu, neće sekvencijalno obrađivati podatke, već će omogućiti da algoritmi koji su visoke kompleksnosti daju ekstremno brzo i približno precizne podatke. A tvrdnja autora da će „krajem 2020. godine proizvodi iz ove Liliputanije, vredeti oko tri hiljade milijardi dinara“, najblaže rečeno, jeste besmislica. Pa valjda je cilj veštačke inteligencije da dobijemo mnogo jeftinije a ne skuplje proizvode. Zar ne? Stoga ove i slične besmislice ne zaslužuju komentar! Netačna je i priča o (ne)čistoj vodi koju će ubuduće prečišćavati nanomembrana i nanogline. Nanoproizvodnja će biti skoro savršeno čista, kao što je čista klasična bioproizvodnja, tako da neće biti potrebno prečišćavati već čisto! Delimično je tačna autorova priča o ugljeniku. No, istine radi, treba dodati da najnovija naučna saznanja kazuju da isti atomi ugljenika, različito složeni, mogu da daju čak četiri materijala dijametralno drugačijih osobina: grafit, dijamant, metalne nanocevčice i fuleren! Surov je, nažalost delimično i istinit, autorov zaključak da će „nanotehnologija dovesti do usavršavanja ljudskih bića koja će postati najbolji žitelji na planeti“. To nije cilj nanotehnologije, jer su ljudi i bez nje, po našim merilima, najbolja i najsavršenija bića na planeti. Nemojte nas podsećati na naciste koji su bacili tamnu senku svojim naumom, čak pokušajem „poboljšanja“ ljudske rase. Daleko bilo, fuj! Rečju, dobar je Stoiljkovićev tekst, ali nije suvišno prihvatiti dopune, nesporne istine i dobronamerne kritike, jer Latini ne uče džaba da i „put u pakao zna biti popločan dobrim namerama“. Zar ne?