Da me metne ko za kralja

Za neupućene, naslov ovog teksta preuzet je iz pesme čika Jove Zmaja čiji pun naziv glasi: Da me metne ko za kralja ja bih znao kako valja. Nisam sigurna da postoji jedna osoba u Srbiji koja bi, čak i sa sve krunom na glavi, danas znala kako valja. Ovaj tekst i njegov autor svakako nemaju takve pretenzije. Pa, ipak, nešto se mora preduzeti. Vremena su teška, Srbija je mala, ljudi nezadovoljni, a i izbori će. Šta da se radi, pita se narod, šta da se radi, pita se vlast. Opet, nema se više vremena za velike odluke, a velike reči nam sada najmanje trebaju. Možda bi još i išlo sa više malih stvari ako bi donele barem neku dobru i trajnu promenu. Poslednjih godina često nas, građane Srbije, sa vrha podsećaju na onu čuvenu Kenedijevu rečenicu: Ne pitaj šta tvoja zemlja može da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za nju. I danas, kao i u Kenedijevo vreme, ova rečenica je jednako aktuelna. S jednom razlikom, ovde i sada morala bi se shvatiti kao apel upućen svekolikoj javnosti – univerzalni poziv običnim građanima, ali u isto vreme (možda čak i glasnije) i svakom predstavniku vlasti, od vrha pa nadole! Predsednik Tadić od građana Srbije traži novi optimizam. Narod Srbije od predsednika Tadića očekuje i povod za optimizam. I eto nas u začaranom krugu. Doduše, ako uzmemo u obzir da smo po prirodi stvari ipak mi birali njih (uprkos tome što ponekad deluje kao da su oni birali nas, što reče sjajna Dana Popović), onda bi se moglo očekivati da ova inicijativa činjenja dobra za državu potekne od njih. Prečesto mi se učini, ipak, da u višim strukturama vlasti postoji jedna hronična zamena teza: onog trenutka kad osvoje kabinete, fokus im se premešta na pitanje šta (još) država može da uradi za njih, jer oni su valjda ili već uradili, ili će posle, kad im prođe mandat, a sad treba malo da uživaju u plodovima partijske (i međupartijske) borbe. Ne svi, naravno, ali u ovakvim vremenima šteta i od jednog pogrešnog čoveka na pravom mestu je neoprostiva. Uprkos tome što se vlada iscrpljuje u gašenju dnevnih požara, ne bi smelo da se odlaže rešavanje problema koji se ne mogu jednokratno rešiti, a iznad svega edukacije i infrastrukture. Ovaj posao ne može niko osim države da obavi i činjenica da se za jednog, ili dva mandata, ne može posao završiti, neće ih osloboditi odgovornosti što nisu ozbiljno ni pokušali. Te poslove trebalo je poveriti najboljim ljudima. Srbija treba da živi i posle izbora 2012. Poštovanje je preduslov poverenja, a ono se stiče ispunjavanjem obećanja. Do sledećih izbora biće ih mnogo. Onome kome pokloni svoju veru, narod će pokloniti i svoj glas. Izaberite kome ćete vi pokloniti vaše poverenje, pa saslušajte šta će vam reći. Ne ubijajte donosioca loših vesti ako vam je saveznik. U ovome smo svi zajedno. Srpskom narodu ne manjka pameti, češće nam zafali smelosti, odlučnosti, vere i empatije (ne nužno tim redom). Tajna velikog lidera je u snazi ličnog primera. Pokažite da ste spremni da priznate ako ste pogrešili. Poslušajte Sonju Liht koja poručuje da je neverovatno važno da se konačno odreknemo kriterijuma da su nam najvažniji oni koji su lojalni, a ne oni koji su najbolji. U svakoj korpi ima pokvarenih jabuka. Izbacite ih pre nego što druge zaraze. Dovedite bolje, pokažite da vam je stalo. Verovaće se vašim delima mnogo više nego vašim rečima. I još nešto, nastojte prvo da razumete, a tek onda da tražite da vas razumeju. Bolje ćete videti svoj put. Ponekad mi se učini da u Srbiji vlada predrasuda suprotna pretpostavci nevinosti. Ovo se pre svega odnosi na poslovne ljude. Formula glasi: uspešan jednako bogat jednako lopov – osuda i kraj. Nije ovo bez razloga. U prošlosti, a ima toga i danas, bilo je mnogo primera koji se glatko uklapaju u gornju jednačinu. Sud ih nije osudio, nije ih ni dotakao, baš kao da je ova presumpcija u njihovom slučaju zamenjena garancijom nevinosti. Zato im je presudilo javno mnjenje. Takvim ponašanjem, jednim udarcem urušena je (tokom više godina) reputacija vlasti, pravosuđa i svih onih časnih ljudi koji su svojim znanjem i umećem kreirali novu vrednost, otvarali nova radna mesta, a svojim proizvodima i uslugama bolje uslove za život građana. Odgovorna država ne sme se zaglaviti u predrasudama. Izaberite kome ćete verovati pa pitajte ljude šta im treba da bi još bolje radili. Potrudite se da im poboljšate uslove i posmatrajte kako će ove male promene pomoći da veliki broj ljudi dobije posao, da njihove porodice bolje žive, a potom i zadovoljstvo hiljada potrošača koji će za manje novca dobiti kvalitetniju robu i usluge. Ima, dakle, načina da svi zajedno izađemo iz začaranog kruga. Možda još nije kasno. Poslušajte savete prijatelja, pomozite nam da vam verujemo i da vas poštujemo, pa ćemo moći i bez kralja. (Autorka je predsednica Upravnog odbora Srpske asocijacije menadžera)