Privlačnost svetleće praznine

Istinski fensi osoba je kao „borsalino“ šešir. Umetničko delo izrađeno od najfinije tvari (dlake belgijskog zekonje) koje pravi pustoš u novčaniku. Zapravo, reč je o elegantnoj, sofisticiranoj pojavi s mrvicom uzdržanosti u ophođenju. Ona naprosto ume, bez napora, da privuče pažnju apsolutno svakom i ponekad sebi dopusti da svoj nastup oboji nestašlukom. E sad, korisno je znati da li ste se našli oči u oči sa „lažnjakom“ (malograđaninom koji mašta da postane snob) ili sa pravim fenserom, koji su, kao i pomenuti šeširi, u Srbiji prava retkost. Najbrži i najlakši način da se sazna istina je „borsalino“ test. Skinete devojci šeširče sa glave (o da, njima gangsterski dobro stoji ovaj komad odeće) čvrsto ga urolate i provučete kroz prsten. Ako sa druge strane izađe bez ijednog znaka gužvanja i vrati se u prvobitni oblik – pravi je! Autentični fenser(ka) na ovu ludoriju neće ni trepnuti. Kao što neće imati ideju da šešir od zečje dlake natakari na glavu kada se u Beogradu asfalt topi od vrućine. Izabraće za tu priliku, recimo slamnati panama šešir. Da li biti fensi znači samo imati ukusa? Ili je to modni, životni stil koji se kod nas zapatio tek kada su partizani otišli u penziju, a Beba Lončar u cicanoj haljinici sela na vespu i provozala se ispred Skupštine? Ili su pra-pra fenseri bili šminkeri? „Usled opšteg prosperiteta, privrednog i ekonomskog, Srbija je 60-ih išla u korak sa svetom, pa su uticaji u svim oblastima kulture, umetnosti, filma i mode bili evidentni i kod nas. Naš pandan modnim ikonama iz sveta filma poput Odri Hepbern, Anuk Eme, Sofije Loren, bila je Beba Lončar, ali fensi izgled ne počinje i ne završava se njenom pojavom“, kaže Marina K. Ranisavljev koja na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment u Beogradu predaje psihologiju odevanja. Za nju fensi izgled datira pre pojave modsa (modernisti) koji se pojavljuju u Londonu krajem 50-ih prošlog veka, uvodeći striktnu urednost ne napuštajući u potpunosti boemske sklonosti. „Ali zar nije pojava dendija, sredinom XIX veka predstavljala očiti primer fensi izgleda? U savršeno skrojenom odelu, sa umetnički oblikovanim loknama i do perfekcije uvežbanoj pozi koja je delovala gotovo prirodno - dendiji su plenili“, objašnjava Ranisavljeva dodajući da su se u tom smislu modsi približili pravilima poznog dendizma. Može biti da je neki engleski dendi lutao drumovima kneževine Srbije koja jedva da je proslavila punoletstvo, ali potrebna je zaista divlja mašta da se gospoda svinjski trgovci zamisle kao dendi fensi. Vreme je bio takvo da čak ni muškarci koji su po jevropskoj modi nosili gradska odela, nisu parfimisali zulufe, niti je bilo mnogo kicoša koji su štrapacirali u lakovanim čizmicama po blatnjavim ulicama. Ipak, vratimo se mladima koji su u posleratnoj Jugoslaviji definitivno bili glavni konzumenti fensi, modnih novo­tarija koje mirišu po luksuzu. „NJihova moher odela italijanskog tipa, lakom učvršćena kratka kosa i raskalašno konzumiranje odeće, vespi, pilula, muzike za ples, bili su superiorno socijalno oružje. Daleko suptilnije nego džepni skakavci i lanci reakcionarnog tedija. Izazov koji je predstavljao mod nije bio u fizičkom nasilju i statusu autsajdera, već u drugačijem subverzivnom potencijalu, u pretnji zastarelim shvatanjima hijerarhije i tradicije, baziranoj na klasi i polu“, tvrdi Ranisavljeva u svojoj knjizi „Moda i odevanje“ (Službeni glasnik, 2010). Prirodno, modsi i rokeri razvijali su se kao antipodi, svako dosledan svom ludilu. Na oba kraja modne batine nicale su nove potkulture. Rokeri su nastavili ka totalnoj pobuni koja je eksplodirala sa pojavom panka. Naravno, bilo je u Jugi i hipika tada, ali oni su priča za sebe i za neku drugu priliku. A modsi su se iz haljina sa motivima Mondrijanovih slika uklopili 70-ih u šminkersku priču. „Kasna moderna se prepoznaje kao doba velikog plagiranja identiteta. Uspešne kičlje privlače nove sledbenike zadržavajući pažnju upućenih“, kaže kulturološkinja Ratka Marić sa Fakulteta političkih nauka, uverena da je pejzaž neokiča moguće sagledati u koordinatama niza potkulturnih grupa. „Šminkeri oponašaju, stvaraju, izlažu i usvajaju vrednosti koje ih privlače. U želji da izazovu podršku lokalne zajednice, potkulture skinheda navlače provereni simbolički oklop za svoj javni nastup. Darkeri uspevaju da vampirskim bledilom skrenu pažnju na sebe. Izazivačka pojava pankera uznemirila je gotovo sve – kako vaspitače i roditelje, tako i vršnjake. DŽiberi se suočavaju sa izrugivanjem okoline zbog oskudne moći simboličkog izražavanja. Agresivne pretenzije dizelaša nadživele su skromnu najavu estetske obrade skrivenih želja. Rejveri su osavremenili hipi iskustvo 60-ih, ovladavši tehnološkim zahtevima urbane scene“, tvrdi Ratka Marić u članku „Neokič u svetu mladih“ (Zbornik FPN, 2008). Šminkeri, kao i ovi današnji fenseri, žude da budu priznati i poznati članovi džet-seta. NJihova životna filozofija ima samo dva apsoluta - IN i OUT, a stvarno bogatstvo je nužan uslov. Naravno, kod nas u Srbiji tih pravih šminkera je bilo malo. Mahom su to bili mamini i tatini sinovi istaknutih partijskih drugova, direktora, ambasadora i generala. Ostali, sa plićim džepovima, fantazirali su. Koliko je ko umeo da mašta, i da sa relativno malo para bude fensi. NJihovo ulepšavanje sebe i sveta podrazumeva bleštavilo, robne marke poznatih dizajnera, „pojačanu osećajnost“ i objavu rata svemu što je ružno, prljavo, zlo, vulgarno i siromašno. Život za šminkera je neprekidni karneval. Oni su opsednuti masmedijima, naročito modnim časopisima, koji im diktiraju sve - stil oblačenja, muziku i čak mišljenje. „Ušuškan u luksuznu opremu scene, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, moći, uticaja i uspeha“, objašnjava Ratka Marić. Mentalni sklop šminkera je često snobovski. S jedne strane su svesni da ih visoko društvo neće pripustiti (osim da ih kratkoročno iskoristi) u svoj krug pa ih zato mrze, a sa druge strane snobovi među šminkerima se osećaju superiorno u odnosu na obične ljude i tako pokušavaju da kompenzuju ono što im je uskraćeno. Naravno, oni nastoje da obezbede sebi viši društveni položaj, a ideja je da se beskrajno dangubi, ko je još video da aristokrate rade. „Snob uzvisuje modu do religije i čini sve da joj se prilagodi. Ali, uvek pada u neizbežno pored, jer trči ispred prirodne evolucije stvari. On, uz to, još nalazi načina da stupi u kontakte sa onima koji ne žele da čuju za njega. U neizvesnosti je i zato mu ostaje samo još jedan izlaz: preterivanje. Snob je bukvalno primoran da bude više po modi nego što je sama moda. Ovakav način ponašanja približava ga marginalnim bićima“, tvrdi Aleksandar Todorović u studiji „Sociologija mode“. Kako je vremenom bilo više para, više se moglo. I obična gradska raja putovala je dalje od Trsta po novi par farmerki. Prvi signali ozbiljnih nevolja videli su se osamdesete, ali uprkos nestašicama ulja, kafe, čokolade, benzina, struje, privid normalnosti se još mogao održati. Društvo i celokupan sistem vrednosti Srbije raspada se 90-ih. Rat, pljačka, kult nasilja i oružja postaje fensi. U autoritarnom režimu gde se politički subjekti pokoravaju kultu Miloševića, kulturne obrasce gotovo slaboumne bezbrižnosti diktira ružičasti turbo-folk kič. „Ratnički šik je glamurozan, agresivan i pun demonstracija moći, baš kao i vrednosni poredak koji ga prati. Ovaj novi stil obeležio je čitavu kulturnu i medijsku scenu u Srbiji devedesetih godina“, kaže Ivana Kronja, teoretičarka medija i filma koja je proučavala, između ostalog, i potkulturu „Silikonske doline“ koja egzistira i danas u zoni kafića i restorana u ulici Strahinjića bana. „Silikonska dolina“ razvila se pod snažnim uticajem masmedija i vrlo brzo se nametnula kao dominantna tinejdžerska kultura u postmiloševićevskoj Srbiji. Mlade devojke, mahom patetične kopije barbika i lokalnih diva, centrali su element ove potkulture u kojoj su one glavna „roba“. Rang u odnosu na suparnice utvrđuje se kilogramima silikonskih implanta, cenom krpica, mobilnih i novčanikom sponzora. „U diskotekama nailazimo na striptiz-igračice, mlade muškarce sa izrazitim mačo-stavom, koji su došli da gledaju podjednako i igračice i ženske posetiteljke diskoteka i mlade žene samodizajnirane u ovom porno-glamuroznom stilu, koji podseća na same igračice i uopšte vladajuću medijsku sliku žene. Ove mlade devojke saživljene su sa sopstvenom ulogom seksualnog objekta i tu su došle u nadi da će uloviti nekog muškarca“, kaže Kronja i dodaje da je promiskuitetno ponašanje tipično za tinejdžerske kulture, ali se ono ovde shvata kao neka vrsta „kupovine“ i „prodaje“, a ne kao lična sloboda ili eksperimentisanje. To je oblik održavanja emotivne sigurnosti u surovim i skučenim društvenim okolnostima gde je granica između dobre zabave i više-manje otvorene prostitucije – obrisana. U ovoj zoni akteri nastoje da budu fensi tako što se diče snobizmom, a u suštini ne mogu se oteti iz kandži malograđanštine. Nemilice se kupuju, menjaju stanovi, kola, automobili, ljubavnici. Novac se ostavlja u kladionicama, arapskim i azijskim letovalištima i, naravno, u šoping centrima evropskih metropola. Priređuju se do sada neviđene zabave, gde i kućni ljubimci nose „svarovski“ kamenčiće. „Fensi Srbija je groteska, ona ne koketira sa malograđanštinom već je u ozbiljnoj emotivnoj vezi sa njom. Bitno je da na garderobi piše, da se vidi marka, postajemo bilbordi i reklame“, kaže Tamara Kučan, autorka dve knjige o Beogradu, splavovima, klubovima, seksu, brzim kolima, modi, sponzorušama, silikonima i svemu što čini supkulturu mladih i onog što oni smatraju da je fensi. Za mladu spisateljicu fensi muškarac bio bi „onaj koji kupuje ženu za čašu dobrog šampanjca“. Takav fensi muškarac česta je pojava kod nas. On puzi ispred tatice i moli ga za džeparac, iako ima preko trideset godina i sposoban je da sam stekne neku paru. Takav frajer u trenutku nemoći izgovara: „Znaš li bre ko je moj tata?“ On je glumac, paradira brendovima, a živi kao podstanar, vozi auto na lizing i proračunava svaki decilitar benzina. NJegov mobilni je skup, ali je kupljen kod šanera upola cene i, naravno, to mu ne smeta da skucka SMS poruku: „Nazovi me, nemam kredit!“ On će obući ružičastu majicu jer je fensi, to na njemu ne izgleda “pederski“, ali nikad neće podšišati dlačice u nosu ili obrijati dlakava leđa jer je to „pederski“. Fensi žena „Silikonske doline“ je uvek u lovu na fensi lika koji će se s njom oženiti i omogućiti joj da se obuče od glave do pete u originale, da na fensi mestima poduči kelnera da se kašika ne stavlja sa leve strane kad jedeš pastu i da je njen omiljeni šampanjac „don“ a ne „dom perinjon“. Ipak, danas u Srbiji ima i naprednijih fensi devojaka kojima je kamen temeljac obrazovanja serija, odnosno film „Seks i grad“. I to nije uopšte loše. Jeste da su sve četiri junakinje reklame vrednosnog koda koji promovišu ženski magazini i da je potrošački koncept dosledno prenesen na relaciju muško-ženskih odnosa, ali ima tu mnogo toga što će, nadajmo se, emancipovati ove naše fenserke. Prvo, pokazano im je šta sve žena u tridesetim godinama može sebi da dopusti a da bude istinski srećna. Bilo da kao Samanta muškarce proždire kao kokice dok ne naiđe na mlađeg frajera koji će je zavesti dušom a ne samo „budalom“. Drugo, da je OK kao Šarlot razvesti se od otmenog, bogatog maminog sina i ponovo se udati za ružnjikavog ali simpatičnog frajera koji na pomen dece ne dobija zečititis. Takođe, što ima neka od naših fenserki da izgubi ako se uživi u lik Mirande koja je uspešna poslovna žena i majka deteta, kojoj ne ide svakog dana baš sve najbolje. I na kraju OK je biti novinarka Keri koju tako raduje da nosi prelepe, preskupe (minimum 600 dolara) i potpuno neudobne „manolo blahnik“ cipelice i sandale njujorškim ulicama sve dok ne naleti na gospodina Zverku o kome non-stop mašta iako se on, ruku na srce, prema njoj uglavnom ponaša kao papak! Ove žene jesu istinski fensi ne samo zato što znaju šta je in nego što svaka od njih ima sopstveni modni stil koji je u popriličnoj harmoniji sa njihovim karakterima i novčanicima. Na kraju, biti fensi i nije tako loše, ako to znači da pored želje da si u skupim krpicama imaš i svest da nisi samo ofinger za njih. U lepezi životnih stilova koji zavise od potrošačke kulture i u kojima trijumfuje konzumerizam, važno mesto zauzima supkultura koja se u modernom žargonu naziva fensi. Naslonjena na tradiciju dendija, oblikovana pod uticajem pokreta modernista pedesetih godina prošlog veka, okrenuta moći i uspehu, ali i hedonizmu i komforu koji je zauvek udaljio od buntovnih rokera, ova grupacija se danas u svetu etablirala u višoj srednjoj klasi i predstavlja lepo lice stabilnog društva. A kako je Srbija već decenijama u krizi, sa ratnim iskustvom i nedovršenom tranzicijom, životni stilovi uglavnom su saobraženi društvu polomljenih vrednosti. Istraživali smo šta znači biti fensi u Srbiji i u kojim se sve oblicima ovaj stil pojavljivao još od vremena kada su prvi šminkeri u ovdašnje gradove doneli vedri potrošački duh i prestižnu italijansku modu. Sledeći uspone i padove društva, fensi stil je u Srbiji prošao fazu turbo-folka i ratničkog šika pod kojim su se formirali novi obrasci „silikonske“ sreće koju su simbolizovale figure sponzoruša u zagrljaju momaka sa dubokim džepovima i debelim dosijeima. Fensi je tako ovde postao surogat i antiteza stila. I toga se do danas ne može osloboditi. Na žalost retkih istinskih fensera čiji je životni stil autentičan i u saglasnosti sa socijalnim i društvenim statusom. Prvi red Devojke poznatih, poznate devojke, mladi biznismeni, perspektivni političari, otmene gospođe prestižnih zanimanja, supruge poznatih, manekenke, silikonske lepotice, modne urednice... Jednom rečju - prvi red. Miris slave. Celebrity! Blicevi fotoaparata i pomalo rasejani pogledi da se osmotri ko je sve tu. Važno je biti viđen, biti tu, imati pozivnicu. VIP! Malo muvanja posle revije, pićence, i gotovo. Radost da ličimo na veliki svet. Simulacija simulacije, za one koji čitaju Bodrijara. Moda, naravno, ne može bez taštine. I to je u redu. Doduše, u svetu u prvom redu, na modnim revijama, sede uglavnom modni kritičari sa beleškama, modne urednice, menadžeri koji beleže modele koje će posle revije naručiti ili zainteresovani kupci. Jer, moda je skup biznis, ne samo taština. Ali, bićemo i mi jednog dana kao Pariz ili Rim. Do tada, ovde će modne revije biti ozbiljan izlazak. A najveći broj prisutnih naći će se tu zbog sebe, a ne zbog modela ili eventualne kupovine. Kupuje se na drugim mestima. Kinezi, šaneri... Važno je da izgleda. Ko u Srbiji zna šta je FAKE. Zato najčešće moda zbog koje su tu nije događaj. Prvi red je događaj. Revije mode, u stvari su revije stilova života: umetnički, skorojevićski, autentični, snobovski, potrošački… I svi bi u prvi red. Ozbiljan fantazam. Biti fency_ VIP by Serbia. Fantazija društva u slobodnom padu Sedim tako u fensi baru „Majik”, to vam je sad jedno mesto u modi. Enterijer radio fensi Karim Rašid, arhitekta i dizajner poreklom iz Egipta. Pijem fensi „aperol špric“. Čekam da se spremi fensi sufle po kome je ovo mesto poznato. Prilično sam neugledno obučena - napolju je bljuzgavo. Kroz izlog nenormalnog oblika posmatram kako piče kola ulicom DŽordža Vašingtona. Zahvaljujući tom hirovitom obliku prozora i nenormalnoj mešavini roze i plavog svetla - ovaj inače socijalni kadar dobija drugu dimenziju pa i paklena gužva deluje „fensi”. Danima se mučim sa temom - šta je fensi u Beogradu 2011. Zato sam i došla u „hip” mesto onih koji za sebe misle da su „fenseraj”. Dosta prisluškujem. Nema potrebe da se naprežem jer se glasno priča. Valja i za susednim stolom da se čuje kako ne znaju gde će pre, kako su neviđeni udvarači, kako su bile kraljice prethodne večeri, kako će s lakoćom „utucati 10 soma evrema” za sedam dana u Dubaiju. Opa, feeensi braćo & sestre! Reč „fancy” je nastala između 1350. i 1400, u srednjoj Engleskoj kao varijanta reči - fantasie i fantasy. Od tada značenje ove reči je mnogo puta mutiralo kako se menjao odnos društva prema fantaziji i čovekovoj moći da stvori svet kakav ne postoji ili pak moći pojedinca da isfantazira svoje mesto u društvu koje nije utemeljeno u realnosti. Ovi bogami dosta fantaziraju. I sasvim sam sigurna da ih baš briga što pada vlada. Koji Vlada? Vladica Dica iz Zemuna? Ili onaj sa Pinka iz Jutarnjeg? Uuu, on je fensi - kaže devojka listajući „Hello”. Može im se da se ne zamaraju svakodnevicom. U svojim UGG čizmama mogu da preskaču gladne do ulice. Fantaziraju da su iznad svake situacije - da se sve zaustavlja kada oni uđu u prostoriju. Oni su fensi. I u opisu im je hirovitost, dekorativnost, preteranost. I to je OK. Kakvo nam je društvo, takav je i fenseraj. S obzirom na to da nam je država u krizi i para se po šavovima, i perjanice fenseraja su malo fucnute i bez ideja. Kakav dvor, takvi i dvorjani. Nekada se na umetnikovu umešnost da stvori neku nestvarnu pesničku sliku ili slikaru neki dekorativni ornament - uzvikivalo - „WoW! Fancy!”, kod nas u ovoj eri to je rezervisano za estradu. Umetnici su u Srbiji u andergraundu.  Ovde biti školovan, darovit i misleći čini te autkastom - neprilagođenima. No, da se vratimo u fensi oazu Karima Rašida. Priča se o šatiranju, montonima, filerima za bore, šopingu... „Brate, lečim emotivnu krizu, udaram po rakiji i šopingu. Idemo u Milano na tri dana, taman dođemo u četvrtak - i petak rezervišemo separe u `Teatru` i palimo na Kop za vikend, a, brate, može?” - priča devojka prskanog tena. Majicu vuče preko probušenog pupka, malo joj hladno. Nervozno udara po svom tač-skrin ajfonu, i traži nešto po svojoj maloj „šanel“ torbici. Kada ćuti, nikad ne biste rekli da psuje i govori kao muško. Slika odaje diskretno estetski korigovanu devojku, a ton – kabadahiju. Zove kelnera. „Brate, daj vode - kombinacija je spremna.” LJubazni kelner sipa joj u čašu, ona stavlja „upsarin“ i konstatuje „Batice, ksanaks i upsarin i mogu celu noć da peglam dunju. Noćas sam se dotukla sa medovačom, ali biću kao nova. Idemo još jedan krug”. Dosta sam šokirana. Ona peva neku pesmu sa rat-at-at-a-a. Ne čujem sopstvene misli. Nekada je bilo fensi razumeti se u vina. Šampanjci su izašli iz mode. I u fenseraj ekipi se štedi, valja i do tog Dubaija stići. Napuštam mesto zločina. Sufle je perfektan. Mesto idealno za fantaziranje preko dana. Šetam po ulicama do kuće. Građani hitaju, glave im uvučene u ramena. Dolazim na svoj FB profil. Volim da se konsultujem oko svih tema sa mojom virtuelnom zajednicom. Mnogo su pametni i različiti, stvarni i IN - to je moje omiljeno mesto za razmenu misli i sticanje informacija. Odmah da se razjasnimo - ima fenseraja i na FB-u, ali mi smo više kelija, andergraund pokret za očuvanje razuma. Ne kačimo fotke novih nam „luj viton“ novčarki i „barberi“ gumenjaka, niti slike u bikinijima sa Tenerifa niti iz noćnih bahanalisanja. Mi smo zaluđenici za kritiku društva, kapitalizma u srBskom obliku i establišmenta. Urbana gerila. Status glasi: HELP!!! Neophodna mi je pomoć!  Tema je fenseraj. Po vašem mišljenju tko su perjanice fenseraja u Srba 2011. Ko su ti ljudi, žene, mutanti, nove vrste... Kada se saberu razmišljanja, dobijamo fotorobota fenseraja. U današnje vreme biti „fancy” nije ono čime se treba podičiti. To su devojke čija su potpisana zanimanja u dnu ekrana „starleta”, sadašnje ili bivše devojke uticajnih muškaraca i sportista, oličenje fitnes treninga & preplanulog tena, silikon je od nepoznatog donatora, laskave titule princeze splavova dele se šakom i kapom, pink im je omiljena boja.  Idol im je plava, napucana, mrzi sve živo, suverena vladarka „copy-paste” ideologije, svi oni koji nisu shvatili da treba da rade na sebi, nego samo gledaju gde će pozajmiti novac za komad garderobe te da se pojave na mestu koje je „fensi”. U početku su zbunjeni jer ne znaju šta treba da rade i zašto su uopšte tu, prirodna selekcija ih natera da nestanu ili podivljaju skrećući pažnju na sebe. Vreme prolazi, a oni ne shvataju  da nisu ništa uradili u svom životu po čemu bi ih cenili i poštovali, već smatraju da je dovoljno imati par komada pozajmljene garderobe i dobru frizuru. Kod nas postoji samo kategorija kvazifenseraja A ako se pod ovim terminom podrazumeva nešto tipa engleske aristokratije (posh ’n’ fancy), e onda Srbija, ne bi prepoznala fenseraj ni da joj stoji ispred nosa. Virtuelna su razmišljanja na socijalnoj mreži. Ovaj poslednji komentar me je podsetio koliko sam upijala Oskara Vajlda - njegov svet mi je bio epitom fenseraja. Površnosti i licemerja visokog društva. Sve što je pisao raskrinkava fenseraj. Na kraju mu se fensi društvo osvetilo tako što su ga izgnali iz Kraljevstva koje je tako dobro znao. Oskar je taj koji je rekao ili budite umetničko delo ili nosite umetničko delo. Moji junaci su uvek ovi prvi - umetnička dela sami po sebi. Od Kventina Krispa, Trumana Kapota do DŽonija Rotena. Atmosfera „Doručka kod Tifanija” i crno-belog bala pod maskama su bili fensi svet u koji sam se selila. Tuluz Lotrekov Monmartr, vladavinu Marije Antoanete, pojavu panka u Londonu 1976, njujorški studio 54, prelaz iz nemog u zvučni film u Holivudu, Felinijevu „La dolce vita”.. itd. Taj svet je do te mere drugačiji od sveta koji vidim oko sebe u ovom društvu koje je puklo kao grom. Vulgarnost koju emituju sa ekrana i kioska čini da se osećam kao apatrid, Heinlejn je govorio da komad garderobe sam po sebi nikad nije vulgaran i nepristojan već samo osoba. I to je tako tačno. Zato neki pristojan mladi svet beži u šik fenseraj šlagera bivše nam domovine. Evergrin je uvek hip. Tako da možemo nagovestiti da postoji deo generacije mladih ljudi su hipsteri, a drugi deo fenseri. Hipsteri su moderni, a ne prate trendove iako znaju šta se dešava i po sezonu unapred jer oni su onlajn. Oni ih diktiraju. Oni rade na sebi, puno ulažu u sebe i spoznaju ko su, kao i u svoje obrazovanje. Idu na BITEF, BEMUS, FEST, prate komičarsku stend ap scenu u Srbiji, diskutuju o Oktobarskom salonu, znaju dešavanja na dnevnopolitičkom polju i imaju stav. Znaju ko su „Svi na pod”, ali i Suba, Srđan Đile Marković, Laza Šećer i Milanka Udovički. Dive se radu Sonje Vukićević i Tomaža Pandura, znaju i „Tko je ubio gospođu Mesec”. Fenserke se oblače da bi ih svlačili pogledima i isključivo po poslednjim modnim diktatima koje viđaju u izlozima i reklamnim kampanjama. One su oličenje teze Elze Šiapareli - žene se širom sveta oblače slično da bi nervirale druge žene. Hipsteri se smeju fenserkama jer trend je ono iza čega se kriješ kada ne znaš ko si. Stara grčka izreka kaže - prvo spoznaj ko si a onda odeni sebe po tom saznanju. Da li znate šta nose transvestiti u Škotskoj? Pantalone. Gledam baš najpopularnijeg transvestita u Srba - mlađanog Bokija, postavljen je za kraljicu, ima i svog kralja. Iznad glava im ide kajron „program koji gledate može ugroziti decu i omladinu” i tako na svakih 30 sekundi. Hoće i već jeste. Čini mi se da je kasno za to, generacije su već uništene. Sistem vrednosti je baziran na testu je l` neko/nešto - fensi ili ne. A  klinke će se slatko nasmejati budalaštini, a ne sanjati da kao „jestiva i hot” Marijana Mateus izranjaju „iz njegovog privatnog aviona osvežene, namirisane i voluminizirane...” Ali, ajde kad god došlo upozorenje – dobro došlo. Možda se neko spase i napravi neki bolji svet u kome će vladati pozitivna selekcija i gde će ljudi biti srećniji. A ne da klinci čekaju socijalne nemire ne bi li porazbijali i opljačkali izloge u nabavci  fensi komada za sezonu proleće/leto 2011. Grejanje na tuđem sjaju Postoji vic o nekadašnjem jugoslovenskom i srpskom političaru koji je celog života bio na javnoj sceni. Kako se nije odlikovao raskošnom pameću, a već je bio u izvesnim godinama, kažu da je jednom prilikom na aerodromu rekao: „Jesam li ja pošao ili sam došao?“ U vreme kada je dotični žario i palio, reč fensi je bila miljama daleko od današnje upotrebe, i ako joj damo sadašnji smisao, ovaj dični Titov saradnik je bio fensi, jer je provodio silno vreme na aerodromu, jer je stalno negde putovao, ili je nekoga dočekivao. A to je, decenijama u ovoj zemlji, bila privilegija povlašćenih. Duhovita i oštra na jeziku, slikarka Biljana Vilimon, koja je odavno izabrala da ne bude deo premijerne publike, o današnjem fenseraju koji se ponekad ne razlikuje od ovog smišljenog vica, svedoči u prvom licu: „Meni se desila zaista komična scena prilikom moje poslednje izložbe u galeriji HAOS. Ulica Cara Lazara, u kojoj se tada nalazila ova prestižna galerija, bila je zakrčena svetom koji je došao, bio je zaustavljen saobraćaj, rečju, fensi događaj te večeri. I prilazi mi mlada novinarka da me pita kako mi se dopada izložba. U trenutku nisam shvatila o čemu je reč, a onda sam razumela da ona zapravo i ne zna na čijoj je izložbi, a mene je pitala kao posetioca, javnu ličnost. Za mene kao autora, to je mogao biti poraz, jer sam na surov način shvatila da ogroman broj onih koji su došli te večeri uopšte ne zanima šta sam izložila.“ Bežeći od malograđanštine, lako završimo pun krug i zateknemo se baš – u malograđanštini, reći će dramski pisac i profesor FDU, dr Nebojša Romčević uz primedbu da rasprava o „fenseraju“, „main stream“ ili pomodarstvu deluje kao dobra prilika da se osude „tamo neki“ novopečeni i skorojevići, i da se zadovoljno konstatuje u ogledalu da smo mi na to, za razliku od „njih“, imuni: „Pomodarstvo se posmatra kao antipod pravim vrednostima, a opet, zaboravljamo koliko se žena ubijalo zbog Bajrona koji je bio u modi, koliko je gaćica letelo na scenu na kojoj su svirali Bitlsi... Kao i uvek, mnogo je lakše identifikovati fenseraj nego prave vrednosti, tim pre što dosta od tog fenseraja postane konačno baš prava vrednost.“ „Ispada da je fensi, kaže Borut Vild, jedan od najcenjenijih grafičkih dizajnera sve što zadovoljava osnovne standarde savremene produkcije, sadržaja, i pokazuje makar nekakav s(a)vestan odnos prema vremenu i prostoru. O stvarno fensi stvarima u kulturi kao što su kritičko promišljanje, stav, odvažnost, etika, društvena odgovornost, istrajnost – nekom drugom prilikom!“ Dramska umetnica Svetlana Bojković, radije ide na pretpremijere nego na premijere, a najradije će otići na probe svojih kolega. „Znam, mnogima je premijera prilika za pokazivanje, mnogi misle da je to fensi, a da sa pozorištem imaju veze koliko ja sa atomskom fizikom. Naravno, mene će radovati ako neko od njih istinski zavoli i oseti scenu i glumu, i ako njihovo pojavljivanje dobije neki puniji smisao od slike u novinama da se vidi kako su sinoć bili na pravom mestu.“ Šta znači biti na pravom mestu? Biljana Vilimon pripadnike bogatog sloja društva jednako vidi na pozorišnim premijerama, kao i na otvaranju izložbe ili na salonu automobila: „Oni veoma užurbano beže sa mesta gde nema dovoljno fotoreportera. Za njih je pravo mesto ono sa kojeg će osvanuti u sutrašnjim novinama, gde će biti uslikano njihovo firmirano odelo i tašna njihove pratilje. Sve to što gledate na raznim otvaranjima i zatvaranjima je uglavnom ista publika. NJima je svejedno da li su na izložbi, na pozorišnoj premijeri ili na modnoj reviji. Stalo im je samo do njihovog prvog reda, do toga da budu viđeni, da popiju neko piće, glocnu nešto ako se nudi... Ta publika se neće mašiti za džep da kupi sliku. Oni će na zidovima menjati skupe tapete i jeftine printove, ali daleko bilo da kupe rad nekog mladog umetnika. Ili dobrog.“ Dubravka Đurić je pesnikinja, profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije i urednica časopisa „ProFemina“. O ovoj temi ona razmišlja kao o fenomenu koji se menja u skladu sa modom, sa zahtevima tržišta, ali i sa politikom. Kao pesnikinja, kaže da je devedesetih fensi bilo pisati ruralnu, arhaičnu poeziju, dok poslednjih godina sve više mladih ljudi ovaj pojam vezuje za urbanu poeziju. Kao predavač, objašnjava da je ova tema van zanimanja teoretičara savremenih tokova: „O tome je teško dobiti relevantan sud od ljudi koji pripadaju univerzitetskoj zajednici. U nekim društvima, za koja po pravilu kažemo da su razvijena, uporedo sa društvenom pojavom javlja se i njeno teorijsko tumačenje.“ Ta nesumnjiva težina kojom se nove teme probijaju do fakultetskih aula, svedoči i o sistemu školstva u kome caruje tradicionalizam. Retki su primeri komunikacije sa studentima koji žele da razgovaraju o onome što im se dešava danas. Dubravka Đurić to ilustruje raspravom studenata koji su joj se na času žalili da nisu mogli da nabave karte za neku predstavu na Bitefu. “To je uzrokovalo priču i tome ko su ljudi koji idu na Bitef, na Fest, na sve događaje u gradu? Da li je njima zaista stalo do predstave, do filma, ili im je stalo samo da budu tu gde se nešto događa. Oni su u pravu kada kažu da je kod velikog broja premijerne publike reč o snobizmu, ali istina je i da pojedini ljudi svojim prisustvom daju značaj nekim događajima. Ne možemo negirati činjenicu da postoje moćni pojedinci, kao i moćni mediji, koji nekom događaju u kulturi daju veći značaj i time podižu tražnju za njim. Tako se dolazi do priče o predstavama kao što su „Kosa“ ili danas „Gospoda Glembajevi“, koje postaju fensi i koje zbog polemike, ili neverovatnog interesovanja javnosti za njih, dobijaju i društveni značaj.“ Koliko je lako-teško posmatrati fenseraj kao simptom dubljih društvenih tokova, u koje ga smešta Nebojša Romčević? On istoriju kulture rastavlja na trijadni obrazac – preteče-lideri-podražavatelji: „Pomodarstvo se mahom sastoji od napora ovih trećih da sebi prigrabe deo imidža, ideologije i životnog stava od lidera. Ja ga razumem kao grejanje na tuđem sjaju u nedostatku sopstvenog, a fenseraj kao onu fazu pomodarstva u kojoj je razlika između želja i mogućnosti tako drastična da postaje komična; to je ona situacija u kojoj se sadržina potpuno izgubila i ostala je samo groteskna šljašteća ljuštura.“ Male kulture se bore za svoj identitet tako što se trude da liče na velike kulture, a oponašanje maglovitih uzora je po mišljenju Nebojše Romčevića bilo i ostalo suština kreativnog razvoja. Oponašanje velikih uzora je u istoriji kulture ostavljalo u malim sredinama često značajne rezultate. Možda u prvi mah nismo bili svesni šta oponašamo, ali s vremenom dolazi i do usvajanja suštine. Tako, dva gostovanja MHAT-a sa predstavama Stanislavskog u međuratnom periodu, donela su drastičnu promenu u stilu glume; nakon gostovanja Euđenia Barbe otkrili smo antropologiju, nakon Boba Vilsona neverbalni teatar. I uvek je nakon tih gostovanja postojao period prazne imitacije koji je samo mirisao na avangardu, na prevazilaženje, da bi s vremenom bio adoptiran kao standard. Danas je stvar još zabavnija, tumači Nebojša Romčević, budući po njegovom mišljenju ni same predstave nisu važne, kao ni poetika ili ideologija koja stoji iza njih: „Fensi predstave su one koje uspevaju da privuku najviše elite (što god to bilo) na određeni ritualni skup u kome predstava sasvim nepristojno prekida paradu pod nazivom „koga su više slikali.“ Čini se da je to novi fenomen fenseraja, nasukanog na našu obalu sa ostacima tržišne privrede koja je doživela brodolom. Predstava čak nije ni proizvod, već irelevantni povod za demonstraciju društvenog „who is who“, a u ruhu kulturne potrebe koja, da sve bude komičnije, ima osnovno značenje bega od palanačkog u zagrljaj „pravih vrednosti“. Ne prodaju se (zapravo dele preko protokola) karte za predstavu, već pravo na pozicioniranje sebe u elitnom kulturnom krugu.“ Na kraju, ovaj dramski pisac nudi recept kako napraviti fensi predstavu: „Najavljujete probe (sa nekim ekskluzivnim dodatkom), pratite razvoj rada na probama (sa još ekskluzivnih dodataka), najavite premijeru kao događaj sezone i proturite glas da i „On“ dolazi. Oblepite sve što može da podnese najavu ili plakat. I molite se da se pred vašim pozorištem zaustavi nekoliko crnih audija sa rotacionim svetlima, da ubaulja masa momaka u tesnim crnim odelima, a poželjno je da se još čuju i zvuci motorole, da sevaju blicevi...i eto vam fensi predstave. Kulturu ne čine proizvodi kulture, već njeni konzumenti.“