Gužva na nebesima

U pravoslavlju, kao i katoličanstvu, ali ne i u protestantizmu, vernici se u konkretnim životnim okolnostima, obično nevoljama, obraćaju pojedinim svetiteljima za pomoć i posredovanje kod Boga. Smatraju da su oni svojim životom na zemlji, kao što im je i crkva priznala, zaslužili da na nebesima budu u blizini Gospoda, a pošto su kao ljudi živeli na zemlji i videli čovekove muke, uslišiće vapaje za posredovanje. Nerotkinje će se kod nas moliti svetoj Petki, putnici svetom Nikoli, piloti svetom Iliji, oboleli od raka svetom Nektariju Eginskom. Od 4. veka kada se ova praksa javlja, do sada, razne crkve u svetitelje su ubrojale oko trideset hiljada „Božjih ugodnika“. Sve kanonizacije pre velikog raskola 1054. važe za „obe strane“. Lista se neprestano produžuje a kriterijumi često relativizuju. U pravoslavlju je svetitelja sve više. Samo Moskva je poslednjih dvadesetak godina dopunila spisak članova „nebeskog sabora ruskih svetitelja“ za još 1.700, većinom sa statusom novomučenika postradalih od boljševika. Carigrad je daleko restriktivniji. Rumuni imaju svake godine nekoliko kanonizacija, kao i Gruzijci. Postoji i mogućnost dekanonizacije, anuliranja proglašene svetosti. To se desilo ruskoj velikoj kneginji Ani Kašinskoj u 17. veku, kada su je raskolnici uzeli kao zaštitnicu. Katolička crkva je tokom proteklih pedesetak godina dobila više od hiljadu i po svetitelja, u rangu dve „kategorije“ - blaženih ili svetih, neki su to nazvali „inflacijom svetih“. Četrnaest crkava pravoslavlja ističu da kult budućeg svetitelja treba da nastane u narodu, crkva će ga kasnije ispitati i obično odobriti. Tu katkad nastaje problem, dolazi do pritiska odozdo da se neko kanonizuje iz političkih, patriotskih, lokalnih razloga, unapred se slikaju ikone, sastave tropari, akatisti, službe. Crkva javno ponekad mora da obavesti da ipak ne postoje uslovi za kanonizaciju. Takvi su u Rusiji slučajevi sa Ivanom Groznim, Raspućinom, vojnikom Rodijonovim, genaralom Žukovom, čak i sa Staljinom. NJihove ikone se dele u narod. Kod Bugara je takav slučaj sa baba Vangom i „prepodobnom Stojnom“, kod Rumuna sa pesnikom Emineskuom, kod Makedonaca ima zahteva da pevač Toše Proeski bude među svetiteljima. Balkan je u vezi sa kanonizacijom pitanje za sebe. Neke svetitelje u isto vreme slave Srbi, Bugari i Makedonci, kao svoje, unoseći ih u pomesne „Svetačnike“. Pojedine katoličke kanonizacije naišle su na osudu kod drugih (Alojzije Stepinac, Ivan Merc), kao i one koje su u toku (Josip Štadler, franjevci sa Širokog Brijega, Drinske časne sestre). Takođe, nekoliko kanonizacija u SPC izazvale su diskusije jer se proglašeni svetitelji u svojim krajevima poznaju po ne tako svetim okolnostima. Crkve treba da se drže merila, da li je neko postradao za veru, a ne za otadžbinu, kralja, ideologiju, partiju. Kanonizacije treba da su takođe neosporne i za drugoverujuće, ili neverujuće, da se ne radi o ličnostima koje su svojim delima, ili još više izjavama i pisanjem povredile druge narode ili vere. Svetost znači neospornost. Osim kulta u narodu, u pravoslavlju se traži da je budući svetitelj živeo na „glasu svetosti“. Kada mu se grob otvori poželjno je, mada to nije uslov, da mu je telo neraspadnuto. Izveštaj o čudesnom isceljenju molitvom kandidatu u pravoslavlju nije uslov kao u katoličanstvu. Dok neki u crkvi smatraju da treba uvažavati i lokalni kult, praćen ikonama i troparom, i pre zvaničnog pribrajanja svetima, drugi insistiraju na stavu da to remeti kanonski poredak. U SPC je jedino Arhijerejski sabor nadležan da proklamuje proglašenje svetim, dok kod Rusa to rade Sinod ili sam patrijarh, ali na predlog Komisije za kanonizaciju. Srpski „Svetačnik“ sada sadrži gotovo 120 imena iz raznih perioda istorije crkve, od 11. do 21. veka. A poslednjih dvadesetak godina znatno je dopunjen. Godine 1962. bilo ih je 54, dakle upola manje. Proše godine su pridodata dva imena „iz srpskog roda“ u rangu prepodobnih: Justin Popović (1894-1979) i Simeon Popović (1854-1941) iz manastira Dajbabe. Obojica su se, kako je tada rečeno, „Bogu proslavili životom i delom“. Odmah nakon smrti patrijarha Pavla Stojčevića čuli su se pojedinačni zahtevi da se i on pribroji svetima. Sastavljene su mu molitve i tropar (kratka crkvena pohvalna pesma) u kome se iznosi da se patrijarh uzvisio, životom svojim svedočio veru, čime kao prepodobni omogućuje da mu se moli da „spase duše naše“. Ono što se sada navodi kao „čudaô u vezi sa patrijarhoma Pavlom, ne zadovoljava kriterije koje je on sam pominjao, insistirajući na kanonima i mnogovekovnoj praksi pravoslavlja. Posebno nije odobravao zahteve gde je primećivao motive koji nisu bogoslovski, već politički, nacionalni, ideološki, lokalni. U odupiranju ovome nije uvek uspevao, većina u Saboru uspela je da ga nadglasa. Otuda su neke kanonizacije izazvale diskusije i polemike u javnosti, čije aktere je deo crkve pokušao da diskvalifikuje kao bezbožnike i anticrkvene elemente. U „Službi prepodobnom Pavlu Stojčeviću“ od anonimnog autora, koja se deli „u narod“, ističe se da je živeo skrušeno i trpeljivo, poslušno Bogu, zato se „nebesa otvoriše i Pavle uđe u slavu“. Teško da ziloti šire ove tekstove, pošto oni blaženopočivšem prvojerarhu zameraju da je bio ekumenski otvoren i da se „nije dovoljno suprotstavio“ onima koji „kvare liturgiju“. Oni, ako stvore svoju „posebnu strukturu“ neće biti zagovornici njegove kanonizacije, tim pre što i patrijarh Irinej naglašava da nastavlja putem svoga prethodnika. Kako jedan episkop kaže, s tim da „radi skromnosti“ ne želi da mu se pomene ime, patrijarh Pavle bi zaista mogao da bude proglašen svetim, ali „tek za dvadesetak godina“, od sledeće generacije u episkopatu. Danas, kaže, ima i onih kojima se patrijarh „možda u nečemu zamerio“, ili se „nisu razumeli“, dok takvih ima, „a ima ih“, kanonizacije neće biti. Podseća da je i sam patrijarh bio protiv „zbrzavanja“. Neke kanonizacije je neprestano odlagao, neke nije za svog života ni odobrio. Mnogogodišnje traženje da se u svete ubroji arhimandrit Justin Popović nije usvojio, „što ne znači da je bio protiv, ali imao je razloge da se ne žuri“. Da do kanonizacija uvek ne dođe, pokazuju neki slučajevi iz proteklog veka. Dvojica ravaničkih monaha iz 17. veka, starac Avramije i Ananije „sa proročkim darom“, pali su u zaborav. Takođe, patrijarh Arsenije Čarnojević i mnogi drugi. Među mnogim vernicima rasprostranjen je kult arhimandrita Tadeja Štrabulović (1914-2002), iz manastira Vitovnica, gotovo uvek uz opasku da se crkva o njega „ogrešila“. O njemu je objavljeno veoma mnogo knjiga, video-zapisa, sećanja, njegove „duhovne pouke“ štampane su u desetine hiljada primeraka. Iako se u autentičnost brojnih sećanja može sumnjati, ostaje veliki deo koji odgovaraju pravoslavnom poimanju svetosti. Razmatranje njegove kanonizacije prepušta se sledećoj generaciji episkopata. Nije pitanje ima li mnogo svetitelja, već da li su pribrojani oni koji zaista svojim životom i delovanjem predstavljaju primer vernicima „u veri i podvigu“, ali i drugima. Gotovo je obično tako, izuzeci remete opšti utisak i stvaraju prostor za nedoumicu da li su se uvažavala samo načela koja su primenjivana tokom oba milenijuma, ili su neteološki faktori imali značaj. Vreme pokazuje da li je pojedini kult zaista autentično nastao, i opstao. Za neke svetitelje i na prostorima gde su delovali retko ko zna. To je upozorenje crkvama. Još nedopustivija je žurba. Ukrajinci su odredili da se niko ne može kanonizovati pre nego što prođe 30 godina od njegove smrti. Carigrad je još sporiji. I pored davnašnjeg kulta u narodu, tek će se sada pribrojati svetima monah Jefrem Novi, iz Atike, koji je umro 1426. godine. Da preveliki broj kanonizacija ugrožava samu njenu suštinu, shvaćeno je najzad i u Moskvi i u Vatikanu. Dok su papa Jovan Pavle Drugi i patrijarh Aleksije povećali broj svetitelja, gotovo isto, za oko 1700, njihovi naslednici Benedikt Šesnaesti i patrijarh Kiril samo dovršavaju postupke počete pre njih, a za nove izuzetno restriktivno daju odobrenje. Neće biti više dovoljno da je neko mnogo i lepo pisao i propovedao, ili bio „voljen od naroda“ (kada ih samo nekoliko posto odlazi u crkvu), redefinišu se pojmovi čuda i mučeništva. Nije mučenik svaki klirik koji je ubijen, već ako je počinilac to učinio „iz mržnje prema Hristovoj veri“. Kardinal Hoze Martens je pre više godina objavio knjigu „Kako se postaje svetac“, koju moraju da prouče svi koji pokreću neki postupak beatifikacije. I moskovska Sinodalna komisija za kanonizaciju ovih dana je javnosti saopštila svoje stavove koji su drugačiji nego dosadašnji. Na drugim crkvama, takođe i SPC, jeste da prouče ove nove tendencije u najvećim hrišćanskim centrima sveta. (Kraj serije „SPC u novom veku”) Pavle i Tadej za svece Dvojica naših savremenika, pravoslavnih otaca i bogotražitelja, narodni su kandidati za svece. Prvi je, naravno, patrijarh Pavle, preminuo krajem 2009. i sahranjen u manastiru Rakovica, za koga su mnogi, pa i drugih vera, još za života govorili da je „svetitelj koji hoda“. Iako su Pajini, kako su ga mnogi od milja zvali, asketizam, skromnost, duboka posvećenost molitvi, „zlatoustost“ itd. bili naširoko poštovani, prvi pravi „dokazi“ njegove svetosti potekli su iz njegove najbliže okoline. Od grupice uglavnom starijih žena koje su svakodnevno dolazile u šest ujutru u kapelu Patrijaršije ne bi li prisustvovale liturgiji koju je služio patrijarh. Zvali su ih, ironično, „mironosice“ ili još zlobnije „patrijarhove babe“, uvek u prvim redovima pred oltarom, zakukuljene u marame i suknje do poda, spremne da izvade diktafon kad patrijarh zabesedi. One su prve svedočile da od susreta sa njim „zuji u ušima, jer se njegova blagodat i fizički oseća“. Govorile su – dovoljno je da vidiš kako sveštenici za njim trče dok on kao da lebdi, pa da budeš siguran da je svet. Dešavala su se, tvrdile su, i veća čuda. Jedna je žena, godinama u „blagočestivom, a bezdetnom“ braku, nakon patrijarhovog blagoslova i molitve zatrudnela, i rodila zdravog dečačića. „Pa i sama sahrana je bila čudesna, onoliko sveta, a svi dostojanstveni, i niko cigaretu da zapali, kao da su svi redom znali da je bio veliki protivnik ovoga greha“, i sad pričaju možda ne baš iste, ali svakako slične zabrađene starice dok prilaze grobu obožavanog starca da bi poljubile mermerni krst. Sneg oko humke je dobrano utaban jer je praznik zadušnica, pa mnogo sveta želi da se još jednom pokloni senima patrijarha. Ne smeta im ni ciča zima, mogli bi, kažu, satima tu da stoje, „kakva se pozitivna energija oseća na mestu njegovog večnog počinka“. Poneko na belu ploču položi i neki dinar, što neznatno profaniše svečanost atmosfere, naglašenu pozlaćenim rečima na grobu „čekam vaskrsenje mrtvih“. „Kakav veliki čovek, čak je i dvogodišnjom bolešću pred smrt okajavao naše grehe“, ubeđeni su neki da je i dugotrajno ležanje u bolnici „zadobijanje mučeništva“ i potvrda patrijarhove veličine. Svi ti sakralno skrušeni ljudi listom su bili i na celivanju patrijarhove ruke dok je ležao na odru u Sabornoj crkvi. „Bio je identično blažen i prvog i četvrtog dana, i nikakav miris se nije osećao iz njegovog kovčega“, sećaju se zadivljeni. Ali tek kad se dnevna masa poklonika raziđe, pojavljuju se oni koji bi u miru da se „ispričaju“ sa počivšim duhovnikom, i baš oni su svedoci manje poznatih čuda koje pokojni Pavle „projavljuje“. „Kada se sve smiri, i udubite se u molitvu, tačno možete da osetite ’blagouhanje’ na grobu - miomiris patrijarhovih moštiju, a ponekad može da se primeti i čudesna svetlost koja iz njega izvire“, kažu, ubeđeni da je ovo „corpus de lihte“ svetosti, te da je patrijarh „u večnosti već seo sa desne strane Hrista“. „A lepo je rečeno“, dodaju, „da više nećemo morati po isceljenje pod Ostrog, kod svetog Vasilija. Gde su mnogi hromi prohodali, slepi progledali, ostavljajući štaku ili zlatni prsten, kao potvrdu čuda ili u znak zahvalnosti. I otac Tadej, iguman manastira Vitovnica kod Petrovca na Mlavi, upokojen 2003. i sahranjen u manastirskoj porti, kome su za života hrlili mnogi nevoljnici potaknuti pričama o njegovoj duhovnosti, svojim se životom već „dokazao kao svetac“. Tako je, po mišljenju naroda, i on podoban za zvaničnu kanonizaciju. „Otac Tadej nikad nije govorio direktno, već u metaforama kao Hristos, i onda bi se oči otvarale svakom ko bi došao po savet“, tvrde oni koji su tražili odgovore u njegovom homoljskom svetilištu. Prozorljivo je, kažu, znao šta koga muči i kako kome da se obrati. Starac (rođen iste godine kao patrijarh) ne bi morao ni da progovori, „samo njegovo prisustvo je tešilo i smirivalo“. Dolazili su mu i teški bolesnici. NJima bi rekao „nije to ništa“, „prepisivao“ molitve i režim posta, što ih je, kako ubeđeno svedoče, u potpunosti izlečilo. „Imala sam rak dojke, koji je netragom nestao, tako da su se lekari čudili kako je to moguće“, priča jedna Tadejeva „duhovna kći“. A onda, nastavlja, kad je umro i trebalo da bude sahranjen, celu Vitovnicu je prožeo neobičan, ugodan miris, „kao da nebo nije htelo da sakrije njegovu svetost“. Nakon smrti otac Tadej pomaže još više, kao što je uvek i nagoveštavao svojim „čedima“, pa molitve njemu upućene najčešće bivaju uslišene. Da li se ovde radi o kultu ličnosti, ili o crkvenoj svetosti, ipak će presuditi Sinod, i to ne na osnovu učinjenih čuda, pa ni na temelju dobrih dela, već na osnovu istinskog „služenja Crkvi“. U slučaju ova dva molitvenika, po mnogim izvorima, i taj je kriterijum zadovoljen. „Svi kršteni su već u poziciji da budu sveti, jer ovim činom ulaze u službu Crkve, dok od njihovog života, a posebno kraja, zavisi i da li će takvi ostati“, objašnjava otac Igor Bates, sveštenik manastira svetog arhangela Gavrila u Zemunu, naglašavajući da čuda nisu merilo svetosti, jer može da ih tvori i nehrišćanin. Recimo, kaže, ima Indusa koji uz pomoć meditacije uspevaju da lebde ili opstanu godinama bez hrane što se često pripisuje natprirodnom. Crkva smatra da svetitelja ima mnogo više nego što ima svetaca u crkvenom kalendaru, a njihov praznik se proslavlja kao dan Svih svetih. Proces kanonizacije je, uostalom, nov za SPC i nije postojao dok Petar Veliki u pravoslavlje nije uveo elemente katoličanstva, već se to zvalo „uvođenje u diptih svetih“. Kriterijumi svetosti su i tada, i sada „neobjašnjivi i prepoznatljivi jedino Crkvi“, a vreme proglašavanja od smrti svetitelja nije određeno nikakvim pravilom. Tako je sveti Hariton iz manastira Crna Reka, postradao od albanskih terorista, kanonizovan samo tri i po godine posle mučeničke smrti. Inicijativa za kanonizaciju najčešće, ipak, kreće od naroda koji ima i svoje načine „lobiranja“, pa se dva pomenuta „sveta čoveka“ uveliko predstavljaju na ikonama. Jedna od ikona oca Tadeja, prepričavaju se svedočenja, čak i mirotoči, što je neoboriv dokaz „izlivanja Božije milosti“.