Udar na štampu

Operacija „Vikiliks“ ne bi uspela da DŽulijan Asanž nije imao dogovor sa pet globalnih štampanih medija (američki NJujork tajms, engleski Gardijan, nemački Špigl, francuski Mond, španski El Pais). Tek kada mu je štampa dala logističku i svaku drugu podršku, na prvom mestu, kada su diplomatske depeše „procurile“ po papiru i belosvetskim kioscima, tek tada je Vikiliks dobio kredibilitet. „Bez obzira na krizu i loše tiraže, to je nesumnjiv dokaz o značaju štampe i činjenica da su novine na kioscima još daleko od umiranja“, kazaće u razgovoru za NIN dr Veselin Kljajić sa FPN-a u Beogradu, profesor istraživačkog novinarstva u štampi. Ovih se dana, međutim, povodom Nacrta novog zakona o oglašavanju, kod nas ponovo postavlja pitanje: da li je državi Srbiji u ovom trenutku jedina briga kako da štampanim medijima, ionako nesiguran opstanak napravi još neizvesnijim? Ili je štampa samo kolateralna šteta u nameri koalicije na vlasti da obezbedi sebi podršku elektronskih medija na sledećim izborima? Biće da je ovo poslednje. Da ne citiramo sad članove Nacrta zakona o oglašavanju redom (45, 46, 47, 49, 50, 51, 52, 53, 57), njegova suština jeste u ozbiljnom uvećavanju vremena u TV oglašavanju. A time se štampanim medijima uzima ionako dosta tanko parče oglasnog kolača, što znači da će im ostati samo - mrvice. Novac iz štampanih medija se ponovo odliva u elektronske. Svako sirće svoje bure grize, razume se, ali, ovde je kulturološko pitanje da li su ovom društvu štampani mediji uopšte potrebni ili je državi sasvim ugodno da kontroliše biračko telo reklamama u rijaliti programima koji će se smenjivati s predizbornim kampanjama i stranačkim konvencijama? Pri tom, vreme za TV oglašavanje je i po sadašnjem Zakonu o oglašavanju - iznad evropskog proseka. Država je izgleda odlučila, umesto da kažnjava komercijalne televizije i Javni servis, koji redovno krše postojeći Zakon o oglašavanju (prvi potpuno nekontrolisano, a Javni servis tu i tamo), da im prekoračenu minutažu alali i da je uvede u novi zakon kao – dozvoljenu. „Ukoliko bi ponuđeni Nacrt zakona o oglašavanju bio usvojen bez izmena, mislim da bi bio poguban za poslovanje štampanih medija koji su, da podsetim, od početka svetske ekonomske krize, najugroženija vrsta medija ne samo u Srbiji nego u svim zemljama sveta“, kaže za NIN Zoran Papić, izvršni direktor Asocijacije medija koja je više puta dosad reagovala zbog ovog nacrta zakona. Već nekoliko meseci Asocijacija medija, ANEM i stručna javnost upućuju kritike na račun sadašnjeg Nacrta zakona o oglašavanju. „Finalnu verziju Nacrta nije napravila radna grupa koja je za to imala mandat nego administracija Ministarstva za trgovinu i usluge“, kaže za NIN Branislav Novčić, predstavnik Asocijacije medija i član radne grupe za izradu novog zakona o oglašavanju. Jedna od kritika članova radne grupe bila je baš to što oni koji su radili na Nacrtu novog zakona nisu mogli čak ni da vide intervencije Ministarstva, za koje se kasnije ispostavilo da su - suštinske. To je možda samo mali detalj, ali je đavo u detalju. Glavne kritike stručne javnosti, dakle, odnose se na zapostavljanje štampanih medija, i još neravnopravniji položaj u koji su štampani mediji dovedeni ovim nacrtom. Dalje, internet se u zakonu i ne spominje, iako su onlajn izdanja deo poslovanja svih medija. Ovaj Nacrt ne mari ni za mobilnu telefoniju ni za digitalnu televiziju, koja u Srbiji treba da zaživi već sledeće godine. Pa se pitamo hoće li se i dogodine praviti još jedan zakon o oglašavanju? Ono što najviše u ovom Nacrtu bode oči novinskim izdavačima jeste odnos prema Javnom servisu: „Kao ilustraciju onoga što predlagači žele da promovišu Nacrtom moram da istaknem i činjenicu da umesto da se elektronskim medijima koji deo prihoda stiču po osnovu budžetskog finansiranja ili putem pretplate (što se inače u dobrom delu evropskih zemalja izjednačava sa budžetskim finansiranjem) u značajnoj meri ograniči mogućnost prihodovanja po osnovu objavljivanja komercijalnih oglasa, pomenutim Nacrtom im se ta mogućnost značajno uvećava serijom predloženih rešenja koja bi se mogla svrstati u pravnu kategoriju – okolo pa na mala vrata“, kaže Zoran Papić. Sagovornici NIN-a ne misle da oni koji su kreirali Nacrt zakona o oglašavanju hoće da „zatuku“ štampu, i da država ima neku zlu nameru prema novinama. Branislav Novčić kaže da je reč o „ograničenom fondu znanja onih koji su kreirali i stavili na javnu raspravu ovaj zakon, ali i o nameri da se stvore povoljni uslovi za korišćenje elektronskih medija u predizbornoj godini“. On dodaje: „Tu je svakako i naša tradicionalna potreba da kreiramo situacije, koje posle ne razumemo ni mi, niti iko u svetu. Dok većina evropskih zemalja svojim aktima finansijski i na druge načine podstiče štampane medije, kod nas štampani mediji, koji u Srbiji zapošljavaju više desetina hiljada ljudi, imaju neprihvatljivo loš status, koji se sada i ovim nacrtom zakona verifikuje.“ Da je pitanje oglašavanja u Srbiji jedno od suštinskih pitanja u okolnostima u kojima živimo, potvrđuje i Zoran Panović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista „Danas“. On za NIN kaže da na medije postoje dve vrste pritisaka, tzv. politički i advertajzing pritisci, međutim: „Ne bih to podvodio pod neke smišljene strategije da se marginalizuju štampani mediji, nego je jednostavno sama struktura oglašivača takva da teško podnose štampane medije, sem onih medija koji su donekle bulevarski, da ne kažem tabloidni. S druge strane, ma kakva bila štampa (dnevni listovi i nekoliko njusmagazina) u Srbiji, to je jedan od najzdravijih mehanizama ovog društva. A privreda i politika imaju u poslednje vreme čudne težnje da budu partneri s medijima. To je teško izvesti... Informacija ima isti status kao struja, ulje i šećer, što znači da bi po ovoj čuvenoj definiciji mediji trebalo da imaju pravo na nju u rangu robnih rezervi. Ako ova država može da smogne snage da bude demokratska, trebalo bi da prihvati ovu definiciju i da u zakonskim okvirima omogući da deo oglasnog kolača ide u štampane medije.“ Zbog „mentalne i kulturološke strukture oglašivača“, kaže Panović, kojima su uvek zanimljivije šarene televizije, šou i rijaliti programi, kao i tabloidi, trebalo bi zakonom regulisati oglašavanje u ono malo preostalih ozbiljnijih medija. Panović predlaže kvote: „Mislim da bi najelegantniji način bio propisati kvotu, dakle, oglašivač bi bio dužan da jedan deo reklama ustupi štampanim medijima. Poznato je, pri tom, da reklama u novinama ima težinu, NJujork tajms na drugoj i trećoj strani ima reklame, to je pitanje kulturološke svesti.“ Za razliku od Srbije, civilizovani svet ima svest o značaju štampe danas. Dr Veselin Kljajić, profesor sa FPN-a, podseća čitaoce NIN-a da se u Francuskoj, SAD, Velikoj Britaniji, Italiji... vlade bore da spasu štampu, da vrate kulturu čitanja štampe. Iako znaju da je bitka štampanih medija i onlajn izdanja unapred izgubljena, svesni su činjenice da print izdanja ne smeju da nestanu: „Mond, ili NJujork tajms ili El Pais, globalni štampani svetski mediji biće i dalje vrlo moćni. I dalje će moći da utiču na donosioce odluka, na formalne i neformalne centre ne samo političke nego i svake druge moći...“ O tome zašto je Nacrt zakona o oglašavanju do obožavanja posvećen televiziji, kao da je 1938. godina (prvi put kod nas emitovan eksperimentalni televizijski program, prim. n), a ne doba interneta (koji se, kako rekosmo, i ne spominje u Nacrtu), dr Kljajić ima logično objašnjenje: „U Srbiji se televizija gleda dva i po puta više nego u SAD gde su ljudi ozbiljni zavisnici gledanja TV... U Srbiji se gleda TV za 25 odsto više nego u EU. Uporedite to s podatkom da je u Srbiji oko 60 odsto funkcionalno nepismenog stanovništva po standardima EU. To nije doslovno nepismenost, funkcionalna nepismenost znači da niste u stanju da pročitate samostalno novine i da ih razumete. Čemu se okrenuti? Pa, televiziji. Da li to neko koristi? Naravno. Da li na taj način kontroliše? Da, naravno to je najbezbolnije - hleba i igara.“ Pri tom, svega sedam odsto u Srbiji svih korisnika interneta čita onlajn izdanja, podseća dr Kljajić: „Zato je televizija u Srbiji nadmoćna... Onaj ko piše zakon zna da će još dovoljno dugo televizija u Srbiji biti najmoćnija, pa hajde onda da kontrolišemo tog najmoćnijeg.“ Ministarstvo ćuti Ministar trgovine Slobodan Milosavljević nije imao vremena da odgovori na pitanja NIN-a o Nacrtu zakona o oglašavanju. U stvari, niko iz Ministarstva za trgovinu i usluge nije našao za shodno da odgovori na naša pitanja.