U letu kroz Beograd

Beograd se boji svojih reka“. Ovo, dosta zbunjujuće a čvrsto uverenje, imao je čuveni Dimitrije T. Leko, arhitekta koji je bivao i u službi Beogradske opštine, a to je bio i tada, 1902. godine, kad je pisao, u nastavcima, u nedeljniku „Tehnički glasnik“, članke na temu „Prestonica Kraljevine Srbije“. Tri godine ranije, 1899, objavio je dragocenu knjižicu čiji sam naslov preuzela za ovaj svoj današnji članak u NIN-u: U letu kroz Beograd. Pošto sam poželela da se, virtuelno, po današnjoj modi, pridružim arhitekti Leku u njegovom letu, valjalo bi da i vas, dragi čitaoci, upoznam sa tim istraživačem nekadašnje prestonice. Rođen u samom središtu Beograda, na uglu Vasine i Zmaj-Jovine ulice, u porodičnoj kući Tome Leka koja i danas postoji, postavljena preko puta zgrade poznate pod imenom „Klasna lutrija“, Leko je inženjerske nauke i arhitekturu izučavao na visokim školama u inostranstvu. Kad se vratio u Beograd, odmah je pokazao da, zato što svoj rodni grad voli najviše na svetu, nikako ne pristaje da ne vidi njegove krupne nedostatke, koje je on zaista i umeo da vidi. Prvi od svojih članaka u „Tehničkom glasniku“ počeo je ovom rečenicom: „Beograd je najružnija i najneuređenija prestonica u Evropi, ako izuzmemo maleno Cetinje.“ Ono što, po Lekovom mišljenju, primetno ruži Beograd odnos je koji ovaj grad, u to doba već tri decenije prestonica jedne balkanske, nezavisne države, izrastao iznad spoja dveju velikih reka, Save i Dunava, još nikako nije spreman da se spusti na njihove obale. „I dan danas“, gunđa arhitekta 1902. godine, „savska je obala magacin za đubre, a sve su kuće okrenule leđa vodi!“ Nije on jedini koji tako gunđa. Krupne primedbe urbanističkom oblikovanju Beograda stavio je i inženjer Svetozar Zarić koji je, kako navodi arh. Slobodan Giša Bogunović u svojoj sjajnoj Arhitektonskoj enciklopediji Beograda XIX i XX veka, procenjivao, takođe 1902, kao pogrešan korak uvođenje „hidrofobskog sistema naseljivanja i zidanja“ što se ustalio u prestonici. Taj sistem je dokazivao beogradski „strah od vode“, primećen odmah posle izgradnje železničke stanice, 1884, jer se već tada videlo da je tom izgradnjom Beograd „ostao odvojen od reke...“ . Ostavljam dragocenu Bogunovićevu Enciklopediju i potvrđujem sama sebi da je Beograd i danas, na isti način, odvojen od svojih reka. Izgleda da smo ceo vek čekali da taj ’hidrofobni sistem’ bude razrešen, a čekanje se rasteglo i, po svoj prilici, rastezaće se još dugo. Nimalo nije lako spustiti se sada na Dunav, na njegove obale u onom ’starom’ Beogradu, ako se ne silazi na prostor teniskog igrališta „Slobodan Gale Muškatirović“ ili u blizinu tog igrališta, ili na nedavno uređeni parkovski prostor u produžetku samog Kalemegdana, ili na kratki kej što polako propada. Ali sad me čeka arhitekta Leko da, zajedno, pođemo na naš prvi let kroz Beograd. Ako ste dobili na poklon svoj sopstveni dobar dan pa imate vremena i volje da ugledate, recimo u pravi čas, kad idete na posao sa Novog u onaj „stari“ Beograd; ako vam se, baš tada, ukazalo ono čudo od lepote jutarnjeg a osunčanog neba u modrom prostranstvu nad Ušćem, taj uzbudljivi komad vasionske tajne nad našim glavama, uhvaćen kroz prozor prepunog autobusa; ako ste, sada, spremni da sagledate taj neponovljivi, mada uvek drugačiji prizor Sunčevog jutarnjeg bleska nad neshvatljivim zbivanjem što se imenuje kao ulivanje Save u Dunav, odnosno kao večno stapanje dve silne materije dveju sasvim različitih voda što se oblikuju u jednu a nejedinstvenu – onda ste umeli da upijete onaj dah sjedinjavanja neba sa vodom reka što će vam, nadajmo se, pomoći da dišete bolje i sa nekim dubljim smislom. Uz taj blesak lepote koja nam je često tu, nad Ušćem, iako smo retko osposobljeni da je vidimo i primimo, bolje ćemo podneti ono što nas, u našem letu, očekuje, kad pređemo reku: prelazak sa doživljaja koji nas podiže ka unutarnjoj rasvetljenosti na doživljaj koji nas obara u unutarnju smračenost. Evo o čemu govorim: kad stignemo do kraja Brankovog mosta pogled nam, iako nevoljno, pada na onaj zid kuća u Karađorđevoj ulici kao na prostor ostavljen za izložbu ružnog. Ali, u ovom našem svetu potpuno poremećenih vrednosti, moralnih koliko i estetičkih, šta je sve to što je tu ružno? Nisu to, i svakako ne na prvom mestu, ove prošlim vremenom teško izudarane, prvo zapuštane i zapuštene, a najzad napuštene kuće u Karađorđevoj – većina je takvih kuća – naročito na početku ulice, ispod samog obronka Kalemegdanske stene, koje deluju gotovo potresno sasvim neprepoznatljive u odnosu na njihov nekadašnji izgled koji je morao biti i izraz urbane skladne lepote. Zar su zaista te kuće, takve, u stanju skršenog i premorenog sopstvenog materijala, sve što je ostalo od velelepnog urbanističkog ostvarenja koje je, u prvoj deceniji XX veka, moćna plejada beogradskih neimara, izgradila duž desne obale Save, pretvarajući sirotinjski ali plameno živ Mali pijac i svu njegovu burnu okolinu do Bare Venecije u bitnu uličnu arteriju, Ulicu Karađorđevu, središte novog gradskog trgovačkog centra, sa Železničkom stanicom, hotelom „Bristol“ i Beogradskom zadrugom kao trima tačkama osnovnog zamišljenog trougla, u kojem i oko kojeg je trebalo da raste i da izrasta najsavremeniji deo trgovački jakog i društveno moćnog Beograda. Nije potrebno da gledam u malu knjigu arhitekte Leka što nam, tokom našeg leta, služi kao podsetnik na Lekovo doba da bih prizvala velikane srpske arhitekture koji su, u prvoj deceniji prošlog veka, u deceniji pred Prvi svetski rat, uložili svoju silnu energiju, izuzetno znanje i neimarsko umeće u izgradnju savremenog Savamalskog kvarta ili Savamalske varoši. Uz sve međusobne značajne razlike u njihovim moralnim stavovima i estetičkim shvatanjima, svi ovi najugledniji arhitekti su, kad je reč bila o poznatoj ’beogradskoj hidrofobiji’, savršeno bili saglasni da vodeći red kuća u Karađorđevoj, na levoj strani ulice od Kalemegdana ka Železničkoj stanici, mora biti okrenut ka vodi, ka reci, jer na taj način cela ulica postaje otvorena prema prostoru reke, na čiju će se obalu, postepeno, spuštati i spustiti žitelji ne samo savamalskog kvarta nego i iz celog Beograda. U tom nastojanju svi su neimari bili jednodušni, i N. Nestorović, i A. Stevanović, i Leko, i Konstantin Jovanović, i Ilkić i mnogi drugi. Pričinjavalo se da je, u pravi čas, povratak reci konačno osvojen. Ali, nije. Stigli su ratovi XX veka, u svom strahovitom nizu. Na Savamalu i na Karađorđevu ulicu padale su i pale sve vrste bombi i u Prvom i u Drugom svetskom ratu, požari i razaranja bili su ogromni. Sasvim je razumljivo da je urbanistički blesak Savske varoši, o kojem su ostavili brojna svedočenja naši preci, osetno potamneo i posle Prvog, a još više posle Drugog svetskog rata. Osim toga, užasi rata povratili su mnoge strahove, stare i nove, i Beogradu i njegovim stanovnicima. Jedan od starih, ali sad još mnogo prisutniji strah bio je onaj „strah od vode“. Uprkos silnim naporima urbanista novog doba da se taj strah prevaziđe – „stari“ Beograd jednako uzmiče od svojih reka: da bismo shvatili bar neke od uzroka tog uzmicanja, u sledećim letovima pokušaćemo da osluškujemo bruj beogradskih obala i šapat beogradske istorije. Ali dugujem vam još ovaj kratak dodatak: osećam da je naš ulazak u Beograd preko Brankovog mosta potresno ružan zato što, izgledom ruiniranih zgrada u Karađorđevoj, bacamo u rupu nemara i zaborava one silne napore sjajnih neimara i svih drugih graditelja nekadašnje Savamale, elitnog trgovačkog kraja Beograda uoči Prvog svetskog rata, a kojeg odavno više nema. Po uzoru na Poljake koji su znali, umeli i hteli da obnove svoju Varšavu, do temelja preoranu i uništenu u Drugom svetskom ratu, možda bismo i mi mogli da, makar sada, tu, u Savskoj varoši, obnovimo nekadašnje palate koje, izgleda, još dišu – iako, bezglasno, umiru?