Moramo platiti đavolji reket

Inovacije, majstorstvo i mudrost – to su obeležja režije Dejana Mijača, iskristalisana najčešćim ocenama pozorišne kritike i žirija brojnih nagrada. Kombinacija toliko retkih umetničkih vrlina uvrstila ga je među nekoliko najznačajnijih reditelja u istoriji srpskog i jugoslovenskog teatra. U tom panteonu malobrojnih niko kao Mijač nije snažnije ispunio i obeležio vreme duže od polovine jednog veka. Tokom poslednjih pet decenija uradio je više od 120 režija i nezaboravnim postavkama dela Sterije Popovića, Čehova, Gorkog, Andrejeva, Simovića, Radulovića, Nušića, Molijera... Razgovor o pozorištu i glumi, umetnosti, kritici i rediteljima započinjemo upotpunjavajući njegov poznati biografski mozaik zanimljivim kockicama, do kojih smo došli pitanjima tipičnim za epsku raspričanost i radoznalost: U valjevskoj gimnaziji ste glumili, organizovali priredbe, pisali tekstove i uređivali list. Zašto ste upisali književnost, a onda prešli na režiju? Nisam imao hrabrosti da odem na glumu jer sam smatrao da nemam ni glas ni stas, ono što sam pretpostavljao da glumac mora da ima. Glumac mora da je persona. Za mene je glumac bio LJuba Tadić, a ne ovi „idi mi dođem ti“. Gledao sam predstave, kada su dolazila pozorišta u Valjevo i čitajući pozorišne kritike video da je naročito istaknuto mesto reditelja. Prvo se o njemu priča. Jednog dana na neku našu predstavu u valjevskom pozorištu pošalju iz Saveza amaterskih pozorišta jednog mladog reditelja JDP-a - Vladu Jablana, da nam pomaže nekoliko dana. Počne on da radi i priča sa nama glumcima i ja ukapiram da je izvanredna stvar to kako on nas instruira, pipa, namešta... Ono što ste vi već radili u valjevskom pozorištu, a niste znali ni šta je, ni kako se zove? To, to. Tada kažem sebi, ja ću da konkurišem za režiju i kažem mom društvu da odlazim na režiju. Pitaju me da li postoji akademija za to, ja kažem da postoji, da primaju oko pet, šest iz cele Jugoslavije. Pitaju me da li imam vezu, ja kažem nemam, ali da bih išao na konkurs, pa da vidim. Oni mene dosta obeshrabre, kao, nemoj se ludirati! Ali ja dođem u Beograd sa čvrstom mišlju da odem na Akademiju. Morao sam prvo da ispitam šta je to Akademija, kako oni rade, šta se traži za prijem i da se pripremim. Da ne bih sedeo uzalud dok to upoznajem, jer me otac izdržavao, te godine upišem književnost. Ne zbog drugih razloga? Imao sam vrlo zgodnu priliku: pomogao mi je jedan čovek, koji je radio u Narodnom pozorištu. Omogućio mi je da dolazim na probe, da gledam kako Branko Gavela režira Henrika Četvrtog. Kako sam ušao i propratio prve dve, tri probe, shvatio sam da sam odabrao pravu stvar. Gledao sam u njega fascinirano i rekao sebi: „E, ovo je to što ja osećam da treba da radim“. Konkurisao sam sledeće godine i, hvala im, primili su me. Čije knjige su se u to vreme najviše čitale? Andrić je dobio Nobelovu nagradu 1961. godine. Koliko je bio čitan desetak godina pre „Nobela“? U to vreme Andrić je bio vrlo poštovan. Iznad svih Oskar Davičo. Kada sam došao iz Valjeva u Beograd, mislio sam: „Bože, zamisli da sretnem Oskara Daviča“. U to vreme tek su se pojavili pesnici Mija Pavlović, Vasko Popa, Rade Konstantinović, Bane Živojinović. Pitao sam se: „Koji su to vanzemaljci? Odakle njima takvi darovi? Moram da upoznam, da vidim, da čujem te mlade ljude“. Mihiz je takođe imao velik ugled. Za mene je sve to bilo frapantno. Zamislite tu karijatidu, tog Andrića, koji je svakog dana šetao beogradskim ulicama i mogao se sresti. Kako su doživljavali vas, dolazeću generaciju, naspram njih, afirmisanih? Na primer, mi sedimo kod „Mažestika“, naravno do 11 pre podne, a onda stižu kelneri da nas rasteraju jer dolazi ozbiljna klijentela, pisci, pesnici, političari. Ta neugodna teranja su bila razlog da mi počnemo žalopojke kako od nas ništa nema, toliko da to i kelneri vide. Sva mesta su zauzeta, mi smo bezimena generacija, ništa od nas. A u toj generaciji bili su Brana Miljković, Duško Makavejev... Sve „propalice“? Propala generacija! Žika Pavlović! Dibidus propala generacija! Gledajući te veličine, u početku nam je izgledalo da se sve urotilo protiv nas. Postali ste reditelj i decenijama radite sa glumcima. Aleksandar Tišma mi je više puta govorio: „Celog života ja sam samo glumio“. Šta je za vas gluma? Ne znam šta je on podrazumevao pod glumom. Gluma je za mene sposobnost čoveka da u nenormalnim okolnostima, na jedan simboličan način, ispovedi svoju istinu. Gluma je istina. Šta je istina glumca ako se on uživljava u tuđi tekst, ako podražava postupke koje je pisac opisao i izgovara zadate reči? To je njegovo pravo na izbor teksta, pisca i okolnosti. On se opredelio da tim rečima i svojim dahom kaže nešto što je duboko njegovo, lično. Uvek sam govorio piscima: „Izvinjavam se, ali ja ne mogu da vidim vaše delo vašim očima. Čim sam delo uzeo u ruke izneverio sam i vas i delo. Vaša očekivanja nikako se neće podudariti sa onim što ćete videti na sceni. Vi ćete se ili zgaditi ili imati određenu rezervu, ali nikada ne možete to prihvatiti kao nešto što je vaše, jer nije više vaše. Kada je tekst prošao kroz mene, to je moje.“ Šta biva onda sa piščevim idejama, vizijama, sa psihologijom njegovih junaka? Znam da svaki pisac odgovara na izazove svoga vremena i motiviše se svojim vremenom. Odgovara na izazove koji su tu neposredno. Ima pisaca koji su preživeli svojim delom vekove i milenijume pa su i danas zanimljivi, iako su govorili o peloponeskim ratovima ili su na sceni prepričavali Homerove mitove. Baš me briga da li je Zevs spopao neku boginju, pa se rodio ovaj ili onaj, da li je u Tebi bila kuga. To je ili mit ili davno prošla realnost. Bitno je ono što je preživelo, ono što naše vreme prepozna i otkrije, a što je utkano negde, u civilizacijskoj svesti tih junaka. Koja pojedinačna stvar, ideja, koncept su najviše unapredili modernu dramsku umetnost? Najvećoj revoluciji modernog teatra nije prethodio novi teoretski stav ili novi ideološki ili estetski zahtev. Najveća revolucija je bila električna sijalica. S njom je dobijena mogućnost da se glumac osvetli pravo u oči, da se osvetli odozgo, iza, u kontrasvetlu. Sa sijalicom je dobijeno fenomenalno osvetljenje koje je odjedared stvorilo velike mogućnosti na sceni. Do pojave sijalice suflernica je bila nasred pozornice, kao školjka u kojoj se čovek krio i odatle suflirao. Glumci su uglavnom igrali dosta blizu, osvetljeni odozdo iz rampe, i najbolje su se mogli videti kod suflera. Tako su glumci svoj tekst, maltene, referisali. Sa sijalicom je moguće praviti razne slike, dubinu i druge dimenzije prostora koje su pre bile nezamislive. Ta tehnička inovacija stvorila je novu estetiku i novu ideologiju. Sa sijalicom se pojavila i mogućnost ozvučavanja. Nosioci zvuka, koji se mogu razmestiti - razni zvučnici, veći ili manji - omogućavaju tri-četiri dimenzije, mešanje zvukova, isticanje, kvadrofoniju. Ta sredstva izražavanja prosto su naterala pozorište da se ne samo izražava na novi način, nego i da donosi nove sadržaje. S takvim inovacijama se, možda, izgubilo klasično pozorište? Toliko da se u ovom trenutku više i ne zna šta je pozorište. Pozorište nije čak ni umetnička kategorija, nije više ni žanr. Svi teže ka tome da budu spektakularni, da budu izvedeni pred publiku, u ovom trenutku i u ovaj čas, vidljivo i opipljivo. I muzika i literatura, i slikarstvo... Šta su, od prvih početaka do danas, najznačajniji događaji u istoriji srpskog pozorišta? Kod Srba je pozorište počelo u vreme takozvanog racionalizma, a on, kao ideja, kreće od Dositeja preko Sterije i dalje. Taj pokret je stavljao razum na poseban pijedestal, obrazovanju davao naročiti prioritet. Takav je bio duh vremena. Ko su bili nosioci ideje o teatru kod Srba? Samo jedan - Joakim Vujić. Koliko je on znao o pozorištu? Onoliko koliko može jedan zapaljeni diletant. Zašto diletant? Zato što je bio poluškolovan čovek. Kao Dositej? Dositej je bio čovek sumnjivog obrazovanja, a o Joakimu Vujiću da ne govorim. Vujić je nakaradno prevodio neke tekstove, malo ih adaptirao, a onda ih je skraćivao prema tome koliko je glumaca imao. Bio je sa te strane vrlo praktičan, ali nije imao neku ekstraviziju, osim što je bio zapaljen za pozorište. Sreća njegova da se to svidelo knezu Milošu i da je knez pred spavanje voleo da gleda njihovo kreveljenje na sceni. Šta je nepismenom knezu moglo biti zanimljivo u Vujićevim predstavama? Postoji zapisana anegdota kako je knez Miloš gledao pozorište. NJemu su napravili posebno mesto u parteru, ali on je kazao: „Ne dolazi u obzir da ja sedim tu.“ I seo je nasred pozornice. Glumci su igrali oko njega. Kada zasvira muzika on gleda kako se oni muvaju, a kada krenu da pevaju i završe song, pa nastave dalje da se muvaju oko njega, on kaže: „Čekaj, stani, ponovi još jednom!“ Kada odsviraju, knez kaže: „Ajde još jednom!“. Tako tri, četiri puta. Onda knez zevne i kaže: „E, aferim, idemo na spavanje“. Svejedno što predstava nije završena, njemu je bilo dobro i dosta. Toliko o Miloševom osećanju za pozorište. Ali je bio pokrovitelj. Ubedili su ga da je to potrebno narodu. Vujić mu je podneo molbu za ukaz o osnivanju Knjaževskog srpskog teatra. A nešto kasnije desila se prva ozbiljna stvar - osnovana je Leteća diletantska družina u Novom Sadu, u ondašnjoj carevini Austriji. Šta je bilo najpodsticajnije za razvoj srpske pozorišne umetnosti? Za Beograd i Srbiju to je bilo otvaranje Kraljevskog narodnog pozorišta. Knez Mihailo Obrenović je uspeo, uprkos tome što je protiv osnivanja pozorišta imao srpsku Skupštinu. Poslanici su mu prebacivali da će se u toj kući širiti razvrat i da nikome ne treba da gleda neke gospođice kada narod nema šta da jede, a svi imaju preča posla. Otpor je bio toliki da ni Mihailovi govori u Narodnoj skupštini nisu pomogli. Onda je on odrešio svoju kesu i našao još neke ljude, pa su nekako skupili pare. Da nije bilo njegove kese i upornosti ne bismo dobili pozorište, s obzirom na svest Narodne skupštine i srpskog naroda o njegovom značaju. U čemu je Sterijin doprinos? Sterija je propagirao pozorište kao neku vrstu očigledne nastave iz etike, estetike, pa i rodoljublja. Pisao je tragedije na teme iz naše istorije, prepravljao našu epiku. I drugi su sledili njegov primer pa je dugo važio taj koncept da je pozorište važno kao neka vrsta narodnog univerziteta. Sve se svodilo na njegovu edukativnu funkciju. Ali, između dva svetska rata pojavljuju se moderne tendencije. Srbi su vrlo brzo učili i putovali po svetu. Uglavnom su putovali pametni ljudi koji su otuda donosili znanja, moderne navike, širili vidike, učili nas novim stavovima, novim potrebama. Cvijić, Skerlić? Niko ko je tada otišao u inostranstvo da uči nije hteo da tamo ostane. Ne samo da su se oni vraćali nego su dolazi i stranci, ostajali i zasnivali porodice zbog toga što je Srbija bila nerazvijena ali perspektivna. Bila je zemlja velike nade. Komunisti su od 1945. godine imali bolji odnos od Skupštine kneza Mihaila... Jedna od retkih zgrada koja je građena u Beogradu 1946. bilo je Jugoslovensko dramsko pozorište. Bio sam došao na neko lečenje i pitam šta se gradi, a jedan čovek mi kaže da se zida pozorište. Ja sam bio fasciniran. Još nezalečene rane od bombardovanja iz Drugog svetskog rata, a grade pozorište. Koliko je pozorišna kritika kadra da unapredi dramsko stvaralaštvo. Čehov je bio skeptičan i govorio je: „Kritičari mi liče na muve koje se stalno vrzmaju konjima oko repova i smetaju im da oru.“ Može li umetnička kritika, pa onda i pozorišna kritika, doprineti nekom dubljem razumevanju ideja, vizija dela i pisca? Kao i u svemu drugom i u umetnosti postoje kritičari koji su korisni. Zanimljivi su zbog svog stava, zbog svojih ideja. Nije lako biti kritičar. Kad odem u pozorište mogu da izađem posle predstave i da glumcima ne čestitam, mogu da im čestitam i da ih slažem kako bih izbegao neprijatnost što im nisam čestitao. Ali, sesti odmah nakon predstave i napisati za sutrašnje novine nešto kao svoj stav koji treba da se dokaže i da ima apsolutno pokriće, pre svega moralno, to je strašno teško, ukoliko se čovek bavi ozbiljno, odgovorno i kompetentno kritikom. Nerviraju me mnogi od onih koji prate pozorište i pišu, a zna se ko su i šta su. Takvi jednostavno ne mogu biti cenjeni. Da li ste imali kritičare koje ste uvažavali, od kojih ste mogli pročitati nešto korisno za zanat reditelja? Da, da. Bilo je kritičara sa kojima sam razgovarao pa pisali povoljno ili ne po moju predstavu. Vava Hristić, Boba Selenić, dok je pisao kritiku. Ili Vlada Stamenković. Uvek sam znao kada neko od njih napiše kritiku da u oceni nema nikakve druge namere nego da kaže i ukaže, da mi nešto poruči. NJih trojica nisu bili neki kamuflirani reditelji koji bi recimo govorili: „e, to bi trebalo“, nego su vrlo savesno ulazili i pokušavali da se stave na poziciju onoga koji pravi predstavu i da sa tog aspekta sagledaju ostvarenje i ostvarenost ili nedovršenost celog projekta. Veliki kritičar Visarion Bjelinski pisao je da se ne može razumeti pisac ako se svet ne gleda njegovim očima, ne sluša njegovim ušima i ako se ne govori njegovim jezikom. To jeste tako, ali to je teško. Najviše je kritičara koji zastupaju neki svoj ideal o umetnosti, a takvi seku sve što ne odgovara njihovom konceptu. Takve seče činio je čak i Jovan Skerlić u književnosti. Bio je veliki ali subjektivan kritičar. Skerlić i Bogdan Popović su degradirali Lazu Kostića, u ono vreme najdarovitijeg i najvećeg srpskog pesnika. Slično je uradio i LJubomir Nedić. Nisam čitao Lazu Kostića pre nego što sam pročitao Nedićevu kritiku o njemu. Kritičar mi je opisao Lazu tako da sam mislio: „Bože, kakva budala je uhvatila da piše, da trabunja neke stihove“. Nedić me impresionirao, bio je duhovit, snažan tip, vrlo ubedljiv u svojoj argumentaciji, kao i Skerlić. Kasnije sam otkrio da su i ti sjajni kritičari patili od predubeđenja i da su robovali svom konceptu. Nisu išli u susret pesniku koji je bio van vremena i koga je tek trebalo razumeti. Bili ste i profesor režije i izveli dosta generacija. Koliko su daroviti današnji reditelji u Srbiji, naročito oni mlađi? U Beogradu ima dosta reditelja. Ima ih čak odličnih. Interesantno je da su među njima i devojke. Rediteljska profesija prelazi polako na žensku stranu. Na primer? Iva Milošević, Ana Tomović... A muškarci? Najmlađe ne znam, a od srednjih odlični su Jagoš, Nikita, Gorčin, Savin koji je već klasik, Kokan. Imamo dobrih reditelja. Meni se izuzetno sviđaju mladi hrvatski reditelji koje sam gledao u poslednje vreme. Iznenadilo bi me da ne steknu veliku internacionalnu karijeru. Oliver Frljić? Da. Gledao sam par njegovih predstava. Oštre su i prilično neprijatne, vezuju pažnju. Frljić izaziva zadovoljstvo time kako je oblikovao estetiku, ali ne podržava te u zadovoljstvu, dovodi gledaoca pred problem, stavlja ga pred pitanje da ili ne. To što je u svojoj predstavi „Buđenje proleća“ izgovorio na račun Katoličke crkve u Hrvatskoj - to nijednom reditelju u Srbiji ne bi palo na pamet da pisne protiv naše crkve. Ne da ne bi smeo, nego mu ne bi palo na pamet. Zašto mislite da nijednom srpskom reditelju ne bi palo na pamet da bude toliko i tako kritičan? Da li zbog toga što našim rediteljima nedostaje duhovna i moralna hrabrost za udaranje po tabuima kojih je sve više, a da ih niko nije propisao? Razlozi su razni i najradije bih da ih ne analiziram. Ima tu i konformizma, ali ima i gordog prezira, koji je posebno smešan i jadan, jer dolazi iz nemoći. Umetnik u svakom slučaju, bilo da kritikuje ili aludira, mora prethodno platiti đavolji reket - kao Faust Mefistu ili kao Bulgakov Staljinu. U slučaju o kome pričamo, mi Srbi imamo drukčiju situaciju nego Hrvati. Iz događaja koji su nas zadesili mi smo izašli kao pobeđeni, oni su pobednici. Oni treba da osvetle mrak svoje pobede, a mi pre svega da prihvatimo činjenicu poraza, a onda da svaki za sebe i svi zajedno objasnimo ponešto o razlozima zašto je to tako kako jeste. Nama je mnogo teže. I treba nam, valjda, više vremena. Čime objašnjavate činjenicu što danas u Srbiji i nema istinske društvene i umetničke kritike, koje je bilo u najtežim „vunenim vremenima“? Zašto je danas toliki broj intelektualaca i umetnika izabrao „dobrovoljno ropstvo” ? Sećam se i ja tih vremena. Svi smo onda kritikovali, jer se videlo i golim okom da je sistemu, čiju smo laž potpuno izgustirali, najzad i konačno odzvonilo. Ne vidim u tome bilo kakve heroike. Danas, ovom zlu koje nas je zadesilo i koje je najpristojnije nazvati korporativnim kapitalizmom - ne vidi se kraj. Svaka istinska pobuna može imati kao svoj najviši oblik onaj poznati Hamletov monolog „Biti ili ne biti, pitanje je sad“ i kao kod neprevaziđenog Šekspira odlagati akciju sve do poslednjeg, iznuđenog rešenja. Video sam šta znači evolucija jezika Ko su Mijači, odakle su došli? Na putu ka Valjevu ima putokaz na kome piše: Mijači. Ima ih i u Americi, a i po grobljima u Skadru. To je dosta retko prezime. Postoji legenda na obalama Skadarskog jezera, kod Virpazara, gde su sela u kojima ima Mijača, da su se oni nekada zvali Abramovići. A onda su, zbog neke krvne osvete, došli u Crmnicu, i to neka žena sa svojom decom. Hranila je decu i hrabrila ih: „mi smo jači“, „mi jači“, i tako je od „mi jači“ nastalo prezime Mijači. Ali, ja sam svojevremeno sreo jednog izvanrednog čoveka, pokojnog profesora Miraša Kićevića, koji mi je objasnio da su Mijači, kako je on istražio, u stvari Mijaci, staro slovensko ili srpsko pleme, koje i dan-danas postoji na obroncima Skopske crne gore, u Makedoniji. Po njegovom kazivanju, to pleme je krenulo prema Jadranu, išlo duž Jadranske obale ili, ponegde, zalazilo malo dublje, kao kod Skadarskog jezera. Kićević mi je rekao i jednu zanimljivost: „Možda ćete u životu sresti Mijače koji su Albanci, Crnogorci, Hrvati, i koji su Slovenci. I stvarno sam sreo Mijače Hrvate, u blizini Splita. U Kaštel Sućurcu, postoji više porodica Mijača. Sreo sam u Ankaranu čak i jednog Slovenca koji se prezivao isto kao ja. Otkud Mijači u Americi? Iseljenje. Moj pokojni deda prvi je od Mijača otišao u Ameriku još 1912. godine, uoči Balkanskih ratova. Tamo se smestio i tamo je doveo i svoja dva brata od kojih se jedan, posle izvesnog boravka u SAD, vratio kao i moj deda, a jedan je ostao i naselio se u Sijetlu. Taj je bio, što se potomstva tiče, vrlo plodan čovek. Imao je dosta dece. Stvorio je jedno pleme koje se preziva Mijači, ali ne znaju reči srpskog jezika. Zaboravili jezik porekla? Da, tamo su se poženili, poudavali. Taj stari, dok je bio živ, jedini je govorio, onako, „crmnički“, kako se govorilo 1900. i neke godine, pa kada je dolazio ovamo iz Amerike svi su se čudili kojim to jezikom govori. Tu sam video šta znači evolucija jezika. On je odlično govorio anahronim jezikom kojim se ovde malo komuniciralo. Na šta upućuje putokaz ispred Valjeva? Valjevski Mijači su jedno selo u valjevskoj Podgorini na obroncima Medvednika. Vrlo interesantno selo, jer liči na sela oko Skadarskog jezera. Na osnovu te sličnosti sam i poverovao da su ga zaista podigli Mijači. Zbunjuje to što u tom selu nema nijednog domaćinstva koje se preziva Mijač. Ima raznih prezimena na „ić“, ali nema Mijača. Kao što u selu u kome sam živeo, a koje se zove Divci, nema ni jednog Divca.