Samoubilački potez iz blata

Radmila Stanković Sve je relativno, da upotrebimo po ko zna koji put ovu izreku koju svako prisvaja iz svog mikrokosmosa. Dok beogradska kulturna javnost javno iskazuje nezadovoljstvo zbog smanjenja budžeta za kulturu, njihove kolege u Zagrebu još ćute, iako će za ovu godinu imati za trećinu manje novca za kulturu nego u 2010. godini. Poznavaoci će reći da je to još neuporedivo veća suma u odnosu na ovdašnje uslove. Naši susedi u Bosni i Hercegovini se bune što se za kulturu i sport Kantona Sarajevo godišnje izdvaja isto toliko koliko u Hrvatskoj za rad Hrvatskog narodnog kazališta! Da poredimo dalje: cela beogradska kultura ima zaposlenih koliko pariska opera „Bastilja“ – 1.500! S druge strane, ako se uporedi broj zaposlenih u pojedinim ustanovama kulture u Beogradu sa sličnim ustanovama u Evropi, očigledno je da su naše brojke predimenzionirane u odnosu na druge. Primer Narodnog pozorišta je odavno paradigma za to. Ili: pariski muzej Luvr ima status zaštite na najvišem nacionalnom nivou u Francuskoj i koji je najposećeniji muzej na svetu, finansira se i iz budžeta grada Pariza i iz nacionalnog budžeta. Od ukupnih sredstava za njegovo održavanje, samo 30 odsto novca ova ustanova dobija iz gradske i republičke kase. Sve ostalo Luvr zaradi sam! Naravno, milionskom posetom. U bogatoj Holandiji, na primer, biblioteke će dobiti veći budžet uz uslov da imaju pet odsto više čitalaca u toj godini... U Srbiji se kulturna javnost još jednom uskovitlala kada je Kokan Mladenović, upravnik Ateljea 212, nedavno sazvao novinare da obelodani dno na kome se nalazi kultura u Srbiji. Za NIN kaže da nije mogao ni u snu da pretpostavi kako će nakon demokratskih promena u društvu, nastalih posle 2000, doživeti da 2011. godine Srbija, odnosno Beograd, imaju najmanji budžet za kulturu! On to zove samoubilačkim potezom vlasti koja jednostavno nema svest o blatu u kome živi. Ovaj reditelj to ilustruje i sledećim podatkom: do 2009. godine, iz budžeta grada smo dobijali toliko sredstava da je to bilo dovoljno da pokrije 80 odsto potreba pozorišta, a za ostalih 20 odsto smo se snalazili sami: „Danas dobijamo samo 60 odsto tog novca, a 40 odsto moramo mi da nađemo da bi pozorište funkcionisalo, da bismo i dalje bili dužni i radili na granici realizovanja repertoara.“ On ponavlja da je u budžetu grada Beograda novac za produkciju ove godine smanjen za 30 odsto, a da je na ukupnom nivou budžet za kulturu smanjen za blizu osam odsto. Iz Sekretarijata za kulturu Beograda odgovaraju da je „budžet za kulturu u odnosu na prošlu godinu smanjen samo za 7,23 odsto“. Naravno, najveći deo novca se odvaja za zarade zaposlenih i stalne troškove ustanova, koji rastu, i zato samo 15 odsto novca odlazi na programe ustanova kulture. Tačnije, milijardu dinara ide na plate, a 600 miliona dinara na programe. Zamenik gradskog sekretara za kulturu Aleksandar Peković ovaj problem smešta u širi kontekst i objašnjava da poslednjih godinu-dve živimo u potpuno promenjenim uslovima koji se drastično razlikuju od dojučerašnjih. Do pre neku godinu, budžet Beograda za kulturu iznosio je pet odsto ukupnog gradskog budžeta, što je bilo ravno izdvajanjima u Parizu i što je bilo visoko rangirano mesto u regionu. Primera radi, Beograd je 2006. godine davao više novca za otkup slika, nego glavni grad Švedske, Stokholm. Međutim, Peković opominje: „Ekonomska kriza je promenila i kulturnu mapu Srbije, Beograda, tako da ostaje samo žal za prošlim vremenima. Više nikada i ništa u kulturi neće biti kao pre i niko neće više biti pokriven iz budžeta do te mere da ne mora da brine. Svi će, nažalost, biti u situaciji da moraju da se dovijaju za novac na razne načine, pa, ko preživi. Trećina ukupnog novca koji se odvaja za kulturu u Beogradu ide na plate i ostaje samo desetak odsto novca za nove programe i nove inicijative. Slično je i u svetu. Mi nismo naučili da i naše ustanove kulture moraju da konkurišu sa svojim programima tamo gde ima para. Imate primer da se u Francuskoj, recimo, ogroman novac daje za zaštitu spomenika kulture, ali to je prirodno jer godišnje pet miliona turista poseti Pariz i njima se taj novac višestruko vrati. Ako pogledate, recimo, da Noć muzeja u Beogradu beleži ozbiljne posete, znači da je to moguće. Ali, to podrazumeva da se u Srbiji mora ozbiljno menjati model poslovanja kad je o kulturi reč“. Ksenija Radulović, direktorka Muzeja pozorišne umetnosti Srbije, ima dugogodišnje iskustvo na ovom mestu koje joj daje za pravo da primeti kako nije osnovno pitanje da li je budžet za kulturu mali, već kako je taj novac raspoređen: „Tokom 2010. godine naša ustanova je imala 17 miliona dinara, od čega je 10 miliona otišlo na bruto zarade zaposlenih. Od 2009. do danas budžet nam je usled rebalansa dva puta smanjivan. Međutim, ja ne znam da li je svim ustanovama smanjen, kao što ne mogu da komentarišem realne potrebe moje ustanove u odnosu na druge jer, po mojim saznanjima, budžeti republičkih ustanova kulture nisu postavljeni transparentno u odnosu na javnost. Takođe, ni Sekretarijat za kulturu Grada Beograda mesecima nakon okončanog konkursa ne objavljuje rezultate.“ Po mišljenju ove agilne direktorke, transparentni budžeti ustanova kulture razvejali bi mnoge pretpostavke i nagađanja vezana za funkcionisanje ovog sektora: „Da li zavisi isključivo od rezultata i kvaliteta rada, realnih potreba i odgovornog planiranja? Da li, možda, zavisi od pozicioniranosti da ne kažem omiljenosti direktora u trenutnim strukturama, od partijskih linkova, od ličnih veza, od telefonskih poziva, od forsiranja ovog ili onog, od najrazličitijih umreženih interesa i svega drugog što ama baš nikakve veze nema sa pojmom profesionalizma? Sve me to podseća na jednu tačnu opasku profesorke Srbijanke Turajlić od pre nekoliko godina, da se, na našu nesreću, stepen uspešnosti jednog direktora u Srbiji meri time koliko on vremena provodi u Ministarstvu, Sekretarijatu, Veću... gde god blizu vlasti. Taj nušićevski recidiv, još dodatno ukršten s nasleđem socrealizma, upravo sjajno opisuje stepen obolelosti našeg društva. Zbog toga i smatram da je pitanje finansiranja kulture prvorazredno političko pitanje.“ Teško je smanjiti uticaj politike u kulturi reći će na ovo Aleksandar Peković, uz tvrdnju da je politika ušla u administraciju, u umetnički sektor: „To preti da osujeti kreativni impuls koji je Beogradu toliko imanentan. Mnogi stranci kažu kako je u tom pogledu najsličniji Berlinu, da je on, zapravo, Berlin ovog dela Evrope. Kreativnost, do varničenja, do incidenta, predstavlja deo kulturnog identiteta ovog grada, i utoliko je strašno da se partijski interesi namiruju po svaku cenu.“ Na budžetu u Srbiji nalaze se 23 ustanove od republičkog značaja, a onih koje finansira grad Beograd u celini ili najvećim delom je 36. Međutim, u mnogim od tih ustanova situacija je veoma dramatična, jer sredstva koja daje grad su dovoljna maltene samo za polovinu proizvodnje u njima, za polovinu plata, režijskih troškova, svega. Ustanove zaštite kulture su u mnogo boljem položaju jer se njima pokrivaju gotovo svi troškovi, a u najgorem položaju su ustanove kulture nevladinog sektora kojih u Beogradu ima više od 70 i koje su praktično van finansijskih tokova. Zbog toga je većina ljudi angažovana u njima veoma nezadovoljna, svedoči Marko Maršićević, odbornik LDP u skupštini Beograda: „Taj nezavisni sektor ima poziciju da juri mrvice koje padnu sa stola kada se podeli kolač na ustanove kulture. Oni moraju sami da stvaraju prihod i da žive od njega, drugi na budžetu to ne moraju. Problem u gradu je i u tome što nema kontrole nad prihodima koje ustanove kulture na budžetu same ostvaruju. Ako pogledate konkurse pri evropskim institucijama, videćete da se na njima javlja 95 odsto nezavisnog sektora iz Srbije. Jer, ako ne osvoje sredstva na njima, nemaju šanse da opstanu. Ustanove koje su materijalno obezbeđene, gotovo da nemaju instinkt da na tržišnoj utakmici konkurišu projektima za koje će dobiti finansijsku podršku. I tako se jaz između ovih institucija sve više produbljuje.“ Reklo bi se, dve paralelne priče. Pozorište na Terazijama pred bankrotom, Bitef teatar radi u nemogućim uslovima. Glumac Vlasta Velisavljević kaže da problem imaju pozorišta bez publike, ona glomazna i neracionalna. Kokan Mladenović u Ateljeu 212, pak, ima dve predstave koje bi mogle da se igraju svakog dana, poput „Kose“ i „Gospode Glembajevih“, koliko su tražene. Pa ipak, to ne može da spasi ovu kuću. Zbog toga on celu situaciju dovodi do apsurda kada kaže da celokupan prihod sa predstava „Dugo putovanje u noć“ i „Dokle“, igranih 28. februara, uplaćuje na račune Ministarstva za kulturu Srbije i Gradskog sekretarijata za kulturu Beograda! I ne bi ga iznenadilo kada bi oni taj novac potrošili na koktele i putovanja. Direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac je svojevremeno podneo ostavku na to mesto u znak nemoći da se izbori za bolji materijalni položaj svog kolektiva, odnosno svojih muzičara. Poznat je i slučaj njegovog dopisivanja sa Ministarstvom za kulturu. Kada nije dobio odgovor na svoje pismo, Tasovac je taj isti tekst poslao na engleskom jeziku. Ni tada nije bilo odgovora, pa je opet pisao, ovog puta na bugarskom jeziku. I opet ništa. Danas kaže da je to deo loše prošlosti, i da se nova državna sekretarka za kulturu Snežana Stojanović-Plavšić, koja je odnedavno na tom mestu, pokazala kao veoma pristojna osoba spremna na razgovor. I ne želi da kuka jer je shvatio da od toga nema koristi. Odlučio je - u se i u svoje kljuse. Pa, dok izdrži. Budžet je veći nego lane Snežana Stojanović–Plavšić, državna sekretarka u Ministarstvu za kulturu Nova državna sekretarka za kulturu ističe za NIN da je celokupni budžet Ministarstva kulture za tekuću godinu za 6,1 odsto veći u odnosu na prethodni i iznosi precizne podatke koliko je novca određeno za preraspodelu po kulturnim institucijama, koje su pod ingerencijom države: „Prošle godine smo na raspolaganju imali nešto više od pet milijardi i 200 miliona dinara (5.239.275.000) dok nam je Zakonom o budžetu za 2011. godinu opredeljeno nešto više od 5,5 milijardi dinara (5.560.985.780). Preko Ministarstva kulture se, kao indirektni korisnik, finansira 41 ustanova kulture, od toga 14 ustanova na teritoriji Kosova i Metohije. Za ustanove kulture je od ukupnog budžeta koji nam stoji na raspolaganju, za 41 ustanovu kulture za 2011. godinu namenjeno 3.170.558.000 dinara, što je 7,5 odsto više nego prethodne godine. Najviše novca, skoro dve milijarde dinara (1.884.432.000) namenjeno je za plate i dodatke za zaposlene u ovim ustanovama. Pored plata, Ministarstvo ustanovama mesečno prebacuje i sredstva za plaćanje prevoza (mesečne markice za zaposlene), stalne troškove (komunalije, telefonski računi, internet…), službena putovanja, potrošni materijal za rad, tekuće popravke i održavanje… Za programe ustanova kulture ove godine namenjeno je oko 500 miliona dinara (492.582.000), a za investicije, poput izgradnje novih objekata, na raspolaganju je 250 miliona, u odnosu na prošlogodišnjih 100 miliona. Preostala sredstva koja ulaze u ukupni budžet Ministarstva kulture namenjena su za troškove poslovanja samog Ministarstva, nacionalne penzije za priznate umetnike (288 miliona), kao i za programsku delatnost u kulturi, tj. za projekte i programe koji se finansiraju ili sufinansiraju preko konkursa koje Ministarstvo raspisuje svake godine (sufinansiranje izdavanja prvih izdanja vrednih dela iz oblasti domaće i prevodne književnosti; prevođenje reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu; sufinansiranje projekata/programa u oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina; sufinansiranje projekata/programa elektronskih medija sa sedištem na Kosovu i Metohiji; sufinansiranje projekata/programa u oblasti informisanja osoba sa invaliditetom; sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova; sufinansiranje projekata iz oblasti kulturnog nasleđa…).