San Žila Deleza

Još jednom o Žilu Delezu, dok nisam zaboravio. Ja koji sam u esejima i ogledima pisao o bolesti i zdravlju, kao i Delez, mada ga u to vreme nisam čitao, ili bar ne slobodan od starih ograničenja. Ili o filozofima čiji je zadatak odnosno poziv dekonstrukcija istorije filozofije u medijima, koje sam ja nazvao postfilozofima a on iz nekog nedovoljno jasnog razloga - „novim filozofima“. Možda imajući na umu „novu književnost“ Roba Grijea, koga sam davno čitao. Nova književnost koja je izmislila nove konvencije, ako one uopšte postoje. Da li se može izmisliti ono što ne postoji? To je poznato Sartrovo pitanje iz eseja „O imaginarnom“: „Veliki zakon imaginacije glasi da nema imaginarnog sveta“, napisao je ovde veliki i zaboravljeni Žan Pol. On koji je pre Deleza ili Fukoa znao da „unutrašnjost“ i njeni „subjekti“, ili „utvare“, Hegelovi „pojmovi“ - ne postoje. Sve je napolju: i naši percepti i afekti, kao i pojmovi. Filozofija nije više stara kutija u čijoj unutrašnjosti skrivamo stare dragocenosti. Kao ni njena istorija. Naprotiv, mi sami bežimo od jedne percepcije i afekta do drugog, drugih, ili onih koji će doći i koji ne znače ništa izvan ovih emocija i bolesti koje proizvode. Ni „nesvesno“, ni „jezik“ ne postoje! „Pravi i lažni shizofreničari me tako muče“ napisao je Delez. Napisao sam najpre žizofreničari i nisam pogrešio jer oni kao svici svetle u mraku. „Veliko je zadovoljstvo zbunjivati ljude“, rekao je Delez. Ali, to nije poza, jer je pisanje fluks i živo iskustvo a ne kôd. Zato i ne postoje „novi filozofi“ ili „postfilozofi“.Zato što ne postoje kodovi ili kutije pune tajnih narativa, koji nešto znače, kao znakovi na putu. U stvari, kada razmislim, ma šta to značilo, postoje jedino emocije i njihove bolesti. I percepti i pojmovi su emocije, kao i naši crteži ili muzika. Ili, ovo što pišem na palimpsestu. O Delezu ili Fukou, velikim ničeancima, ili borcima protiv „unutrašnjosti“ koje je tako teško razumeti - ako je teško. „Možda ćemo jednoga dana naš vek videti kao vek Deleza“, napisao je Fuko koga je Delez voleo, iako Fuko nije otišao dalje od svojih istraživačkih „strategija“, jer, nije ni mogao kao istoričar ili arheolog. Ipak njihov program je bio zajednički u više stvari ili plana, platoa ili ravni. Na primer, njihova „kritika negativnosti“, „kultura sreće“, „mržnja prema unutrašnjosti“ , „spoljašnost snaga i odnosa“ i „odbacivanje moći“ itd. „Pripadam“, napisao je Delez, „ generaciji, jednoj od poslednjih generacija koja je umlaćena na smrt istorijom filozofije. Istorija filozofije igra namerno represivnu ulogu u filozofiji, ona je filozofska verzija Edipovog kompleksa: Ne možete ništa reći šta mislite dok niste pročitali ovo ili ono i ovo o onom i ono o ovom“. Zato se Delez koncentrisao na autore koji su dovodili u pitanje racionalističku tradiciju: od Lukrecija do Ničea. Zato i pišem, ako pišem, na palimpsestu. O Žilu Delezu, posle toliko godina. I najzad Delezov san. „Drugi primer: moji nokti, koji su dugi zbog toga što ih ne sečem. Na kraju tvog pisma kažeš da je moja radnička jakna (u stvari, to je seljačka jakna) nalik plisiranoj bluzi Merilin Monro, a da su moji nokti kao tamne naočari Grete Garbo. I zasipaš me ironičnim i zlobnim savetima. S obzirom da ih pominješ nekoliko puta - moje nokte, razmotrimo ih. Neko bi mogao reći da mi ih je majka sekla i da to ima veze sa Edipovim kompleksom i kastracijom (smešna interpretacija, ali dosledno psihoanalitička). Neko bi mogao primetiti, posmatrajući moje jagodice, da nemam normalne otiske prstiju i da dodirivanje bilo čega, posebno tkanine, izaziva takvu iritaciju da su mi potrebni dugi nokti da bi ih zaštitio (teatrološka i selekcionistička interpretacija). Ili bi neko mogao reći, i to je istina, da sanjam da sam, ne nevidljiv, već neopaziv i da se najviše mogu približiti tom snu posedujući duge nokte koje držim u džepovima, tako da me ništa više ne uznemirava nego kada ih neko posmatra (socio-psihološka interpretacija). Neko bi mogao, na kraju, kazati: ’Ne smeš gristi nokte jer su oni deo tebe; ako voliš nokte, grizi nokte drugih ljudi ako želiš i iskoristi priliku’ (politička interpretacija u stilu Dariena)...“ Kakva jadna sudbina! Mi čujemo glasove, ili Avgustinove „unutrašnje ljude“! Ali to nisu glasovi nego uvrede ili emocije! Da li smo ludi ili samo emocionalno bolesni - to je moje pitanje. U čemu je razlika?