Potpuno otvoreni scenario

Dok su se američke kopnene, pomorske i vazdušne snage raspoređivale na lokacijama oko Libije, američka ambasadorka u UN Suzan Rajs izjavila je da Amerika „nema mapu puta za Libiju“. Tom rečenicom ukratko je opisano stanje na međunarodnoj sceni – niko još ne naslućuje kojim pravcem će se odvijati događaji i sve opcije su moguće. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija brzopotezno je uveo Libiji sankcije zbog primene sile nad demonstrantima. Do poslednjeg trenutka čekalo se šta će odlučiti Kina, koja je, odlučila da podrži rezoluciju br. 1970 Međunarodni krivični sud u Hagu već je najavio preliminarnu istragu o eventualnim zločinima protiv čovečnosti na zahtev UN, dok je Savet EU takođe jednoglasno odlučio da uvede sankcije i zamrzne imovinu najodgovornijih osoba za nasilje u Libiji. Italija je suspendovala ugovor o prijateljstvu dve zemlje uz obrazloženje da „država Libija više ne postoji“, Hilari Klinton poručila je da demonstranti mogu da računaju na svaku vrstu pomoći, Francuska je takođe uputila pomoć... „Sankcije ne uspevaju. Svako ko ima novac, svako ko ima mnogo novca, kao što Gadafi ima, može da sruši sankcije veoma lako“, izjavio je za Si-en-en Fuad Ajami, profesor DŽon Hopkins škole. „Ovo je, ako hoćete, priča dva grada. Tripoli se bori za život. Bengazi je relativno slobodan grad. Ova borba, između nove Libije koja živi na nadi i stare Libije koja živi na teroru, jeste borba do kraja. Sankcije tu zaista ne pomažu.“ Sankcije su, međutim, stupile na snagu, a Gadafiju je preostalo samo da podseti da SB nije poslao komisiju za utvrđivanje istine i da je rezolucija doneta na osnovu izveštaja novinskih agencija. Što se, pak, tih izveštaja tiče, procene o broju mrtvih kreću se od 200 poginulih, kako su javile agencije, preko 640, koliko je procenila Međunarodna federacija za ljudska prava, do hiljadu, kako je izjavio italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini ili preko hiljadu, kako procenjuju Ujedinjene nacije. Opozicione snage govore o krvoproliću, napadima iz vazduha, ubijanju vojnika koji su odbili da pucaju na demonstrante i velikom broju žrtava, ali se tačne procene još ne znaju. Gadafi je u međuvremenu pustio u zemlju 130 stranih novinara kako bi se uverili da je stanje redovno i da su nemiri samo sporadični. Provozani su Tripolijem kako bi se uverili da grad još nije pao i da se život normalno odvija. Videli su mirne ulice, otvorene radnje i redove ljudi koji čekaju da im se isplati novac (400 dolara po porodici) koji je vlada rešila da podeli kada su počeli nemiri. Videli su parole: “Narod želi Muamera!“ „Islamisti žele haos, Zapad takođe želi haos“, rekao je novinarima Musa Ibrahim, vladin predstavnik. „Irački primer nije legenda – svi smo to prošli. Zar vas ovo ne podseća na irački scenario?“ Stvarno stanje odnosa snaga još niko nije uspeo da utvrdi. Saif al Islam, Gadafijev sin, izjavio je da vladine snage kontrolišu tri četvrtine zemlje, ali su, istovremeno, anti-Gadafijevi pokreti objavili da je veći deo zemlje pod njihovom kontrolom. Jedino što se zaista zna jeste da oni drže Bengazi i još nekoliko istočnih gradova, a Gadafi Tripoli. U Tripoliju živi dva miliona, od 6,5 miliona Libijaca, ali su na istoku zemlje smeštena glavna nalazišta nafte. Bivši libijski ministar pravde Mustafa Abdel DŽalil, koji je pre desetak dana dao ostavku, objavio je da je formiran Nacionalni savet sa sedištem u Bengaziju, koji će zemlju voditi naredna tri meseca, kada će biti održani izbori. Ali već sutradan još jedna značajna figura, Abdel Hafid Goga, izjavio je da je nacionalni savet oformljen samo da bi organizovao svakodnevni život na “oslobođenim teritorijama”. Savet je, očigledno, telo u nastajanju, još uvek bez jasne koncepcije, u kome su se okupili predstavnici komiteta spontano nastalih tokom nemira, koji se još nisu usaglasili oko strategije. Abdel DŽalil je rekao da je spreman da pregovara sa vladom, ali je ubrzo stigla reakcija Hafida Goge: „To je njegovo mišljenje. O pregovorima sa onima koji krše ljudska prava odlučiće Savet. Po mom mišljenju nema mesta za pregovore.” Novoformirana tela održavaju sastanke i pokušavaju da se usaglase, ali do sada nije doneto mnogo odluka. Novinar magazina „Tajm” primetio je da mladi revolucionari, koji nose beretke kao Če Gevara, više liče na liberalni umetnički koledž nego na gerilski pokret spreman na borbu. „Problem je što nemamo nikoga sa političkim iskustvom“, kaže Iman Bugahaighis, profesor koji je sada portparol Saveta. „Nismo imali nikakve institucije osim režima. To je bio deo Gadafijevog plana: da učini da mu svu budu lojalni.“ Gadafi svakako više ne može da računa na opštu lojalnost, ali je poručio da se neće povući, neće odustati i da će povratiti stabilnost zemlje, koju narušavaju manje grupe „drogiranih“ nasilnika. Sa druge strane, Bengazi je dobio snažnu motivaciju podrškom koja stiže iz sveta, ali opasnost da vladine snage krenu u napad još nije isključena. Nije najjasnije ni ko vodi deo vojske koji se okrenuo protiv režima, niti koliko su snažne te jedinice. Gadafi nije delio vlast ni sa kim, pa je i vojsku držao pod kontrolom, održavajući trupe rascepkanim i slabim i tako prilično zavisnim od njega. Za razliku od Tunisa i Egipta u kojima je vojska bila dovoljno snažna da preuzme period vakuuma, u Libiji nema institucija koje bi preuzele kontrolu i ne naslućuje se koje bi snage mogle da stupe na scenu. Nije jasno ko bi popunio prazan prostor posle eventualnog Gadafijevog pada, nije jasno ko bi bili novi lideri, ni odakle bi se regrutovali, niti kojim bi putem krenula oslabljena zemlja. Hafid Goga poručio je da je Nacionalni savet oformljen da bi se pokazalo da Gadafi ima alternativu i da opozicione snage imaju kapacitet da održe zemlju stabilnom. On još nije spreman da objavi detalje, ali će uspostaviti civilnu vlast, odvojenu od vojske koja će se odsada baviti samo zaštitom državne teritorije. „Ne želimo i nećemo prihvatiti nikakvu stranu intervenciju na našoj teritoriji“, rekao je Goga. „Mi smo počeli ovu revoluciju i mi ćemo je izvesti do kraja“. Sa druge stane, Zapad ne isključuje mogućnost da interveniše. Na predsednika Obamu se već vrši pritisak da razmotri vojnu akciju, a nervoza je zahvatila i Evropu, u prvom redu Italiju. Deo, sada suspendovanog sporazuma, između Italije i Libije bio je i dogovor o sprečavanju ilegalne emigracije, kog se Gadafi čvrsto držao. „Tvrđava Evropa“ branila se u Libiji, voleli su da kažu cinici, aludirajući na strogu kontrolu koju je vlada sprovodila, nemogućnost slobodnog putovanja, česte kontrolne punktove, čak i zatvore na obodu pustinje za one koji su pokušavali da se preko Libije domognu boljeg života na Zapadu. Fratini je poručujući Gadafiju da je vreme da ode, istovremeno izrazio bojazan da bi, ukoliko on zaista bude zbačen, moglo doći do masovne emigracije, egzodusa, kako se izrazio, koji bi doneo talas od više od 300.000 izbeglica u pravcu Evropske unije. Italija je već uplašena izbeglicama iz Tunisa, koje su počele u hiljadama da pristižu posle pada Ben Alija. Vlada je proglasila stanje humanitarne katastrofe i organizovala prebacivanje Tunišana na Siciliju, ali to nije umanjilo broj onih koji pokušavaju da se domognu njene obale. U svom strahu Italija nije usamljena, ona je veoma često bila samo usputna stanica ka drugim državama Evrope. Libijci, pak, pokušavaju da na teritoriji koju ne kontroliše vlada uspostave normalan život, a i da obnove isporuke nafte koje su prestale usled nemira. Arabijan Gulf Oil, najveći proizvođač nafte u zemlji i jedina kompanija koja se nalazi na teritoriji koju kontrolišu protivnici Gadafija, uspela je da pošalje prvi tanker sa 700. 000 barela nafte, koji je, prema nezvaničnim informacijama, krenuo za Kinu. To je prva isporuka posle deset dana koliko je prošlo otkako je vlada izgubila kontrolu nad tim delom teritorije. U međuvremenu cena nafte skočila je za skoro četrnaest odsto, a nemiri u Libiji prete da još više ugroze svetsko tržište. Procenjuje se da će Amerika ove godine morati da na uvoz nafte potroši gotovo 80 milijardi dolara više nego prošle, a Evropska unija 76 milijardi više. Libija je značajan svetski proizvođač nafte, a čak ukoliko bi nemiri odmah prestali bilo bi potrebno nekoliko meseci da se vrati na nivo proizvodnje pre krize. U ovom trenutku u pomoć je priskočila Saudijska Arabija koja je pojačala proizvodnju, ali Libija ima posebno mesto na tržištu, zbog visokog kvaliteta nafte, koji nije lako zameniti. To, svakako, nije zanemarljiv deo priče u pokušaju Zapada da se konsoliduje u odnosu prema Libiji i proceni ko bi mogao biti pobednička strana. Pošto su prvobitno zanemeli, svetski zvaničnici sada moraju da vade kestenje iz vatre pokušavajući da pruže podršku antigadafijevim snagama, u nadi da situacija, po njegovom eventualnom padu, ne bi sasvim izmakla kontroli. Libijci su poručili da žele sami da izvedu svoju revoluciju, ali Gadafi još ne odustaje i iz poruka koje stižu iz njegovih redova jasno je da je spreman na „borbu do poslednjeg čoveka“, kako je već izjavio njegov sin. U tom slučaju antivladine snage neće biti u situaciji da biraju saveznike. Istovremeno, Zapad svakako neće mirno gledati kako se budžeti, tek blago oporavljeni od svetske ekonomske krize, ponovo tope zbog opšteg poremećaja na tržištu nafte. Novi nemiri širom Bliskog Istoka Nemiri su zahvatili i sultanat Oman. Posle demonstracija u glavnom gradu Muskatu, na ulice su izašli i ljudi u Soharu, glavnom industrijskom centru zemlje, blokirajući trgove, luku i rafineriju, tražeći zaposlenje, veće zarade i političke reforme. U sukobima je poginulo najmanje šest ljudi. Sultan Kabus bin Said odmah je smenio nekoliko ministara, povećao zarade i stipendije za studente, obećao da će biti više posla i da će obezbediti nadoknadu za nezaposlene. Sultan je na vlasti je od 1970. godine. Oman uz Iran kontroliše Hormuški prolaz, vrata Persijskog zaliva, važnu putanju naftnih tankera. Bahrein, najmanja kraljevina u Persijskom zalivu, takođe je obuhvaćena neredima. Vlast je pokušala da umiri stanovništvo podelivši jednokratnu pomoć od 3.000 američkih dolara, a kralj Šeik Hamad Ben Isa Al Kalifa, koji vlada od 1971. godine, najavio je i ublažavanje kontrole medija, a oslobodio je oko sto političkih zatvorenika. Demonstranti, međutim, nisu zadovoljni, oni žele svrgavanje kralja. Procenjuje se da je od početka demonstracija poginulo sedmoro ljudi. Protesti se nastavljaju i u Jemenu, gde je od sredine februara poginulo najmanje 27 demonstranata. Desetine hiljada građana traže ostavku predsednika Ali Abdule Salaha. U Tunisu se već nedeljama demonstrira protiv prelazne vlade, tako da je njen šef Mohamed Ganuči, zajedno sa dvojicom ministara, morao da odstupi. NJegov naslednik je 84-godišnji Said Sebsi. Ni to nije zaustavilo narodni bes, pa je u sukobima sa policijom prošlog vikenda poginulo najmanje troje ljudi. U Iraku se nastavljaju svakodnevni protesti pod geslom „Dan besa“ protiv loše ekonomske situacije, gladi i nezaposlenosti. Samo prošlog vikenda poginulo je najmanje šest civila. U Egiptu desetine hiljada ljudi nastavljaju da demonstriraju protiv vojne vlade, koju optužuju da je „izdala narod“. U Kairu je u nedelju vojska upotrebila silu protiv okupljenih, bilo je na desetine ranjenih, a vojni vrh se kasnije izvinio zbog nasilja. U Iranu su u utorak opet demonstrirale hiljade pristalica uhapšenih opozicionih vođa Mirhasejina Musavija i Mehdi Harubija. Policija je upotrebila suzavac, povređen je veći broj ljudi, ima i uhapšenih. Gadafijeva zelena knjiga Parlament Parlament je okosnica konvencionalne demokratije a parlamentarni sistem je pogrešno rešenje problema demokratije. Samo postojanje parlamenta znači odsustvo naroda, jer prava demokratija postoji samo u neposrednom učešću naroda a ne aktivnošću njegovih predstavnika. Partije Partije su savremeni oblik diktature, partijski system je savremeni ekvivalent plemenskom ili sektaškom sistemu. Pošto partija predstavlja samo interese određene grupe ljudi u društvu, veri ili regionu, ona je samo manjina u poređenju sa čitavim narodom. Nova teorija se zasniva na vlasti naroda, bez zastupništva ili posredništva i postiže direktnu demokratiju na sređen i efikasan način. Štampa Svaka individua ima pravo da se izražava, čak i kad se ponaša iracionalno kako bi pokazala svoje ludilo. Pošto se društvo sastoji od privatnih individua i udruženja, onda izražavanje, na primer, ludila jedne individue ne znači da su i ostali članovi društva ludi. Štampa je sredstvo izražavanja društva, ona nije sredstvo izražavanja individua i udruženja. Stoga logično i demokratično, štampa ni ne treba da njima pripada. Privatne novine izražavaju samo poglede svog vlasnika te je svako obrazloženje da novine predstavljaju javno mnjenje bez osnova. Jedina demokratska štampa je ona koju izdaju narodni komiteti, koji predstavljaju sve društvene grupe. Nacija Nacije čiji je nacionalizam uništen osuđene su na propast, a rezultat su manjine, koje su jedan od glavnih političkih problema sveta. Nacionalizam u ljudskom svetu i grupni instinkt u životinjskom carstvu su kao gravitacija u svetu materije i svemirskih tela. Kad bi Sunce izgubilo silu gravitacije, njegovi gasovi bi eksplodirali i to jedinstvo više ne bi postojalo. Faktor jedinstva u slučaju ljudi je nacionalizam. Žena Nesporna je činjenica da su muškarac i žena ljudska bića i da su stoga jednaki kao ljudska bića. Diskriminacija žena od strane muškaraca je flagrantni slučaj ugnjetavanja bez ikakvog opravdanja, jer žena jede i pije kao što to čini i muškarac, ona voli i mrzi kao muškarac, žena razmišlja, uči i shvata kao što to čini muškarac… žena živi i umire kao što to čini muškarac. (Ipak, Gadafi je izjavio i ovo: „Žena je kao komad nameštaja, koji možemo premestiti gde god želimo, a niko nikada ne bi pitao zašto smo to uradili“.