Predigra većih sukoba

Šta se dešava u severnoj Africi i na Bliskom istoku i zašto? Je li to borba za slobodu i demokratiju - kako govore (pseudo)intelektualci citirajući glasnogovornike Bele kuće? Jesu li to pobune islamista koji žele da uspostave islamsku demokratiju nalik na onu u Iranu, kako tvrdi i Teheran ali i deo izraelskih novinara i političara? Da nije u pitanju pobuna siromašnih i politički obespravljenih zbog povećanja cena hrane i vulgarnog prekrajanja rezultata glasanja? Da li je ovo najsilovitiji talas „obojenih revolucija“, kako stoji na alternativnim sajtovima? Konačno, pitanje nije samo u smislu uzroka i povoda, već i koliko će to da traje i kuda će se i sa kojim posledicama dalje širiti? U Srbiji se, svakako, postavlja i pitanje naših investicija i obnove dobrih odnosa iz epohe titoizma. Takođe, nameću se određena poređenja. Bliski istok je odavno sinonim za krizu, rat, naftu, terorizam i verski fundamentalizam. Osnovni elementi krize u ovom delu sveta do sada su bili verski, socio-ekonomski, geostrateški i energetski. Verski element je izraelsko-islamski sukob, ne izraelsko-arapski, jer u njemu učestvuje i Iran kao nearapska država. Neposredan uzrok je stvaranje jevrejske države 1948. godine, a posebno okupacija (1967) istočnog Jerusalima, kada je Izrael zagospodario trećim najsvetijim mestom islama, džamijom Al Aksa. Geostrateški i energetski element je geografski položaj između Evrope, Rusije i postsovjetskog prostora i Afrike, dakle svetska trgovina i putni pravci od globalnog značaja, kao i bogatstvo naftom i gasom i borba za njihovu kontrolu i preraspodelu. Procene oko toga koliko svetskih rezervi nafte i gasa ima u zemljama Persijskog zaliva kreću se od 57 do 65 odsto nafte i 41 odsto prirodnog gasa. Zajedno sa Libijom, Egiptom i Alžirom ta cifra dostiže i 60-70 odsto potvrđenih rezervi nafte i 45 odsto rezervi gasa. Kroz Hormuški tesnac, izlaz iz Persijskog zaliva, prolazi 35-40 odsto nafte koja se prevozi tankerima. U vojnopolitičkom smislu sve zemlje u regionu su američki klijenti izuzev Irana, Sirije i Libije, a tu je i strateški saveznik Izrael, na čiju bezbednost je usmeren veliki deo američke spoljne politike. Socio-ekonomski uzroci su nepovoljna privredna situacija, koja se uz demografski rast pogoršava, a tu je i nedostatak prirodnih resursa — vode, a polako i hrane. Cilj moćnih lobija koji dominantno utiču na politiku Bele kuće je uklanjanje poslednjih režima koji se opiru SAD i ekonomskim merama MMF-a i Svetske banke: Irana, Sirije i Libije od kojih su Iran i Sirija ključni aktivni neprijatelji Izraela. Libija je najbogatija zemlja naftom na severu Afrike i izvozi crnu tečnost i gas u Italiju i druge evropske zemlje ali i u Srbiju. Sirija na svojoj teritoriji ima jedino vojno pristanište Rusije van teritorijalnih voda Ruske Federacije. Ona ima i odbrambeni savez sa Iranom, koji je zbog svoje ekonomske i vojne snage prekrupan zalogaj čak i za SAD. Cilj Amerike je „demokratizacija“ Bliskog istoka – nastavak „pozapadnjavanja“ sveta kroz promociju postmoderne vizije liberalne demokratije, kako bi postala apsolutni gospodar proizvodnje i trgovine energentima i time direktno uticala na privredni razvoj Kine, Indije i EU, kao zavisnih od uvoza ovih sirovina i ograničenje energetske diplomatije Rusije. Moskva poslednjih 20 godina, zahvaljujući opstanku režima u Damasku i Teheranu, gradi politiku prevencije snažnijeg američkog upliva na Kavkaz i nekadašnji „meki trbuh“ SSSR-a. Posle američke okupacije Iraka i Avganistana, čime je Iran okružen sa zapada i istoka, sledeći bitan korak u slabljenju američkih protivnika bio je povlačenje Sirije iz Libana 2005. godine. Naredni korak bio je pokušaj „zelene revolucije“ na ulicama Teherana 2009/2010. zbog navodnih neregularnosti na predsedničkim izborima na kojima je Ahmadinedžad trijumfovao. Na protestima se nije okupilo više od nekoliko desetina hiljada ljudi, pripadnika više srednje klase, pri čemu Teheran ima oko 15 miliona stanovnika. Tako nije prošla „obojena revolucija“. Mnogi u našoj zemlji u petooktobarskom rušenju Miloševića vide početak „obojenih revolucija“. Oni koji i pored objavljene dokumentacije koja potvrđuje zapadnu ulogu u finansiranju i stvaranju Otpora i DOS-a tvrde kako se isključivo radilo o spontanom prevratu ili revoluciji, danas u severnoj Africi i na Bliskom istoku vide spontanu borbu za demokratiju i slobodu. Ono što izostavljaju, jeste da gladan čovek traži da napuni stomak i vidi kraj vlasti koja ga je dovela do očajanja. Briga za demokratiju ne zanima običan svet. Nakon enormnih skokova cena žitarica (pšenica poskupela 80 odsto, kukuruz 90 odsto i pirinač 320 odsto) na svetskim tržištima marta 2008. godine, uzrokovanih špekulacijama američkih banaka, veliki broj ljudi širom sveta zapada u siromaštvo. Te godine je u severnoj Africi 30,7 odsto ljudi živelo sa manje od dva dolara dnevno, a 2009. taj udeo se uvećao na 37 odsto. Za razliku od Egipta i drugih severnoafričkih zemalja, Libija ima daleko veći dohodak po stanovniku. Veliki nedostatak Libije jeste što ona predstavlja možda najveći zatvor na otvorenom, jer je stanovništvu veoma teško da dobije dozvolu da izađe iz zemlje. Plemenske podele dodatno utiču na aktuelnu pobunu dela Libijaca. U navedenim zemljama sve su monarhije apsolutističke a republikanski režimi su mahom autoritarni. Republike - američki klijenti - od 90-ih godina prošlog veka sprovode ekonomske reforme prema receptu MMF i SAD. To je u početku rezultiralo blagim opadanjem siromaštva (u Egiptu sa 19 na 17 odsto) ali su privatizacije u poslednjih deset godina dovele do talasa osiromašenja. U poslednjem trimestru 2010. došlo je i do novih, drastičnih, poskupljenja žitarica, osnovne namirnice. Uz to, islamske mase i u Egiptu i u Jordanu gaje poslovičnu netrpeljivost prema Izraelu pa mirovne sporazume sa Izraelom doživljavaju kao poniženje. Kaže se da su protesti rezultat visoke nezaposlenosti među mladima — u Egiptu 25 odsto, Tunisu do 30 odsto, za Libiju nema pouzdanih statistika, procene idu i do 30 odsto, Libanu 21 odsto. Međutim, stopa nezaposlenosti omladine u Velikoj Britaniji je 20 odsto, u Italiji 29 odsto a u Španiji 40 odsto. O Srbiji u kojoj je opšta uposlenost 37,7 odsto sa još oko 19,8 odsto uposlenih u sivom sektoru bolje je i ne govoriti. Dakle, siromaštvo, politička obespravljenost, otuđenost političkih elita i politika suprotna većinskom raspoloženju, sve su to elementi koji su ukazivali na mogućnost izbijanja nemira. Da li je neko potpalio fitilj? Američke diplomatske depeše objavljene na „Vikiliksu“ svedoče o poltronstvu i klijentelizmu lokalnih režima koji tužakaju jedni druge Americi, a žale se svi zajedno na Iran, Hamas i Hezbolah. Međutim, u tim dokumentima je uočljiva i briga „američkog šerifa“ za pronalaženje novih vlasti u Egiptu, Tunisu i Alžiru. Istovremeno, američke diplomate ukazuju na nespremnost lokalnih vlasti da odlučnije sprovode reforme, a od 2008. i da ih usporavaju. U izveštajima Evropske komisije o susedskoj politici sa zemljama južnog Mediterana za 2009. zaključuje se da se sve vlade protive političkim promenama a mnoge beleže pogoršanje ljudskih i političkih prava. Naravno, zemlje članice EU, kao i SAD, zainteresovane su za ljudska prava kao i za lanjski sneg, te stoga jedna racionalna analiza ne može iskreno uzeti u obzir brigu za ljudska prava kao uzrok za politički angažman velikih sila, ali može i mora videti to kao povod ili izgovor za delovanje navodnih zaštitnika humanitarnog ili drugog prava. Zamerka Egiptu od 2009. jeste i da ograničava obim i modele podrške Zapada civilnom sektoru. U Vikiliks-depešama se vidi da Amerika finansira i obučava egipatski civilni sektor, tzv. spontane fejsbukovce i tviteraše koji su povremeni gosti Fridom hausa i Stejt departmenta. SAD spremaju i kandidate za parlamentarne izbore 2010. koji će ove godine spontano preko interneta organizovati demonstracije kojima će se pridružiti i glavna opoziciona struktura — Muslimansko bratstvo. Gotovo isti scenario je i u ostalim bliskoistočnim zemljama, sem u Libiji, koja je sprečavala bilo kakvo delovanje nevladinog sektora finansiranog od zapadnih vlada i bogatih filantropa. Rezultat dosadašnjih događaja još se ne može u potpunosti nazreti. U Egiptu je došlo do još jednog u nizu vojnih pučeva, u Tunisu se desio potpuniji prevrat, ali tek će najavljeni izbori pokazati da li će SAD uspeti da uvedu kontrolisane demokratije, koje će im dati jači legitimitet da se protive teokratskoj vladavini u Iranu i autoritarnom režimu u Siriji. Da se zaključiti da je fitilj potpaljen sa zapadne strane Atlantika a da krajnji cilj nije severna Afrika već poslednji suvereni režimi u regionu. Ne zaboravimo da od sredine februara postoje pokušaji izazivanja demonstracija u Iranu i Siriji. Kada, i ako bi ovi režimi pali, zaokruživanje Rusije i novi pritisak na Kinu bili bi sledeći korak. Zato se s punim pravom može očekivati da je projektovanje „zelene revolucije“ planirano da dosegne sve do Kazahstana. Na ovaj pritisak Kina i Rusija za sada ne odgovaraju agresivno. Planirani zamah zeleno obojene revolucije do Astane bio bi politički uspeh SAD i međunarodnih korporacija, koje polako zatvaraju mrežu monopola na interkontinentalnom nivou. Na ideološkom planu Zapad bi po drugi put u istoriji (posle imperijalističke faze kolonijalizma) imao mogućnost da obuhvati celu planetu. Samo ovoga puta radi se o postdemokratskom i posthrišćanskom Zapadu. (Autor je magistar političkih nauka i stručnjak za Bliski istok)