O izgubljenoj veselosti

Svašta, baš, svašta si mogao, u subotu, u jutarnjim časovima, da čuješ na Javnom servisu, batice, pa, čak, i za - „zimske zadušnice“!? Dobro, u podnevnim časovima im je neko javio da „zimske zadušnice“ ne postoje, uprkos tome što je na grobljima sneg do pojasa. Ali, snega će biti, možda, i za Uskrs, pa ga, ipak, zimskim Uskrsom nećemo zvati. Sem ako tako ne odluči Tijanić, Amfilohije ili ko zna ko. Jer, reforma je Crkve, moj bajo! Nego, drugo me nešto mnogo više zabrinjava; zašto uoči minulih Zadušnica nisam sanjao ni majku, ni oca? Ranijih godina uredno bi mi se, uoči praznika, u snu javili da bi me podsetili da im na taj dan, na grob izađem, da podnesem račun za svaki dan, mesec, godinu... Nisu, valjda, i oni, na sedmom nebu, na mene zaboravili? Možda ih više nije briga šta sve njihov zabludeli sin na Zemlji brlja? Uh, samo mi još to treba! Jer, šta si bez roditelja, bez predaka? Niko i ništa! Sa tim sumornim mislima hitam na zavejano Novo groblje, iznad Dunava, gde počinje Zvezdara, Karaburma, a dokle je nekad dopirala i – Hiperboreja. Klomparam niz Gročansku, uz pratnju nasrtljivih uličnih pasa, pa se niz Pop Stojanovu strmeknem u Dimitrija Tucovića, te, uzbrdo, uz Krfsku, uz kolonu besnih crnih džipova od kojih te svako šljisne raskvašenim snegom. Sirotinja i nije za bolje. Stignem do zadnje kapije groblja. Kupim mimoze i sveće, pa pored snegom zatrpanih grobova, štrapaciram ka humki roditelja. Stignem pred roditeljski grob u klompama, ali sa suvim nogama i suvim očima. A, ne valja se, kada se na groblju ne zaplače... I skinem sneg samo sa porculanskih medaljona sa njinim slikama, koliko da porazgovaramo nemim pogledima... Ah, kada li sam ih sve za srce ujeo? Kad, zbog mojih ludosti, na smrt preplašio? Kad najviše obradovao? A roditelji ćute; nit zbore, nit mrmore, kao da za ove Zadušnice nisu sa neba sišli te gavrani, na groblju, glavnu reč vode, svakom imaju nešto da kažu... Zabodem u sneg mimoze i zapaljene sveće, pa ajd, nazad, u bljuzgavi Beograd, napola mrtav. Februar, februar, samo da prođe februar u kome se najviše umire, najmanje živi. Dogegam se, po kijametu, do Gročanske, pa se, odmah, latim užičke klekovače. I, tek tada, zavaljen u beržeru, primetim da na indijskom taburetu, strpljivo čeka u redu za čitanje monografija „Sveti Sava“ Miloša Crnjanskog. Ono što je Bujke, onomad, džabe delio uz „Politiku“. Imao sam tu knjižicu, i to u predratnom izdanju, ali je u mojim grdnim seobama završila u jednom kontejneru kod Botaničke bašte. Elem, uzmem u ruke „Svetog Savu“ sa indijskog tabureta, i, čitam ga posle dvadeset godina. I, opet, kiptim od besa! Što li je Crnjanskom ova udvornička knjižica trebala? Baviti se onoliko Hiperborejcima, našim drevnim precima, a onda dizati Nemanjiće u nebesa!? Ne ide, brate! Eeej, samo jedno, uvodno poglavlje „o počecima kulturnim Južnih Slovena“, prema kojima su „tuđinski istoričari neprijateljski raspoloženi“, pa su nas najgorim „varvarima“ krstili, sve dok nas Nemanjići nisu hrišćanstvom, je l` da, oplemenili, usrećili. Čuj, samo jedno poglavlje, par stranica, o „moru slovenskih naroda koje se razliva po pesku Dunava i Tise“. Samo par rečenica o slovenskoj prethrišćanskoj „visokoj svesti o suncu i zvezdama“, „o prisnoj vezi sa svetlošću nebesnih požara“. I samo jedna rečenica „o drevnom slovenskom pismu“ koje smo sa hrišćanstvom izgubili! Na sve to K. G. Jung mi po srcu vrti, burgija: “Ne zna se ko je u pokrštavanju gore prošao; Sloveni iz Podunavlja ili oni koji su stigli do Alpa, pa i švajcarskih Alpa! I, mala je Crnjanskom kazna što je u Londonu, u nekom podrumu, srpskim emigrantima cipele pendžetirao! I, džaba mu je bilo, što je u emigraciji, po Škotskoj i Velsu, balkanske, srpske toponime pronalazio; imena reka, planina i varoši. A da je, jasno i glasno, rekao da su Hiperborejci slovenska braća, danas bi se, bar, u istorijskoj nauci druga pesma pevala...“ Zurim kroz prozor ka Avali, kad, gle, ni nje nema! I oko Beograda je, izgleda, na delu neka nova geografija; u njoj nema slovenskih zemalja koje „ne odjekuju od leleka nego su mirne, sa masama zauzetim oko oranja, pčelarstva i ribanja“. U drugoj sobi Bilja sa Saškom čavrlja; uči se i tamo neki novi zemljopis, nova geografija, i, da vidiš sa silnim nekim zemljama graniči se Srbija... Uz ovčiji sir i duvan-čvarke čekam da se ukrčkaju Biljine sarme, a onda ih, halapljivo žderem da ne bih morao da ih brojim, i, davim ih, natapam ih vinom. Ah, „slovenske veselosti“! Šta li će od njih ostati? Još pri prvom dremežu, moja Crna u skute mi skače, i, ovako me teši moje crno mače: “Nemoj da patiš zbog izgubljene slovenske veselosti. Ona će ti se vratiti! Samo treba da ponoviš reči bezimenog kneza sa Dunava koga i Crnjanski citira. A taj knez je rekao Vizantincima: Koji je od ljudi, koje greju sunčevi zraci, tako stvoren da bi mogao našu moć potčiniti sebi.“