Sunovrat neoliberalizma

Kada je nedavno američki milijarder DŽordž Soros aktuelnu ekonomsku krizu nazvao krajem ere liberalnog tržišnog modela koji je dominirao u protekle tri decenije, neoliberali širom sveta oštro su reagovali. Ipak i najzagriženijim pristalicama deregulacije finansijskih tržišta, jasno je da je neoliberalni koncept uzdrman iz temelja, da stvari ne mogu ostati iste, kao i da su neke posledice već vidljive, a druge nas tek čekaju. Da nešto u sadašnjem konceptu “ne štima” priznao je nedavno i Međunarodni monetarni fond, dosadašnji čuvar liberalnih pogleda, koji je, u novim preporukama, odustao od koncepcije nesmetanog protoka kapitala. Prema oceni nezavisnih eksperata, odustajanje MMF od koncepcije nesmetanog protoka kapitala na svetskom finansijskom tržištu „prava je revolucija”. „Kapitalizam je očito na raskrsnici, prekretnici, odnosno u svom širenju došao je do granica. Jasno je da rizična kazino varijanta kapitalizma mora da doživi veću ili manju transformaciju. Aktuelna kriza očito nije ciklična i tražiće restrukturiranje i promene, oličene pre svega u većoj državnoj regulaciji“, objašnjava za NIN prof. dr Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka. Upravo veću kontrolu finansijskih tržišta, sada nakon ekonomskog sloma, sugeriše i MMF, koji predlaže zemljama s privredama u usponu da razmotre mogućnost korišćenja poreza i drugih instrumenata regulisanja finansijskog tržišta, kako bi ograničile priliv stranog kapitala i izbegle rizik stvaranja špekulativnih „mehura” i drugih finansijskih neprijatnosti u svojim ekonomijama. To se pre svega odnosi na tržišta akcija i sektore nekretnina. Iako privatne investicije obično doprinose ekonomskom rastu, MMF upozorava da njihovo prebrzo uvećanje može da izazove ekonomski bum koji se neizbežno završava krahom. Ekonomisti MMF su proučili mere kontrole protoka kapitala koje koriste Brazil, Čile, Malezija i druge zemlje u razvoju, kao što su direktni porezi na priliv kapitala, zahtevi za beskamatno deponovanje dela stranih investicija u centralnim bankama i različite mere ograničenja stranog kreditiranja, i ocenili da su one bile efikasne. Nove preporuke MMF-a idu u pravcu daleko veće državne kontrole nad finansijskim tržištima. “MMF je očito odustao od onoga što je do sada fanatično zagovarao, a to je slobodni protok kapitala. Praksa je pokazala da tokovi kapitala mogu da budu destruktivni, da dođu, a zatim opustoše neku ekonomiju. Dobro je što je MMF odustao od tih principa, što je znak zdravog pragmatizma ove institucije”, objašnjava za NIN prof. dr LJubomir Madžar. On ističe da aktuelna zbivanja nikako ne znače kraj ere liberalizma, već je reč samo o jednoj od kriza, koja nije ni prva ni poslednja. “Ovo nije slom liberalnog kapitalizma već liberalnog fundamentalizma, odnosno zastupanja krajnosti, neodržive u stvarnosti”, precizira Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Dakle, stanovišta koje je zastupalo idealizovanu sliku o tržištu, koje je sposobno u svakom segmentu da se samo reguliše, a mešanje države smatralo se potpuno nepotrebnim. „Jasno je da mora doći do korekcije modela liberalnog kapitalizma. Prva i najvažnija posledice ove krize sigurno će biti veći državni intervencionizam, koji će se najviše osetiti na tržištu hartija od vrednosti. Ubuduće će se više pažnje obraćati na kretanje cena nekretnina i hartija od vrednosti, a ne samo cena robe, kao do sada. I tu će morati da se uvede kontrola”, objašnjava Arsić. Državnom intervencionizmu prve su, u aktuelnoj krizi, pribegle SAD, još krajem 2008. godine, kada su isplatile paket pomoći iz budžeta ugroženim kompanijama i bankama od 700 milijardi dolara. Upumpana sredstva u američke banke bila su daleko veća, pa su tako tek krajem decembra prošle godine Federalne rezerve (FED) priznale da je država sa 10 biliona dolara spasila američke banke tokom 2008. i 2009. godine. Slične intervencije desile su se i u Evropi, a brojne vlade, od italijanske, španske i drugih, dale su bankama finansijske injekcije merene stotinama miliona evra. Austrijska država je čak preuzela Hipo banku kako bi je spasla od propasti. Mere intervencionizma osetile su se i u Srbiji, kroz državne subvencionisane kredite privredi, ali i kroz državno preuzimanje propalih preduzeća, u koja je upumpavan novac. Samo preko jednog javnog preduzeća - Srbijagasa - država je preuzela nekoliko loše privatizovanih, od Azotare, Staklare, do Agroživa. Osim bankama i privredi, još jednom segmentu svetskih ekonomija potrebna je intervencija države - penzijskim sistemima. Ekonomski savetnik u USAID-u, Nikola Altiparmakov, objašnjava za NIN da je u svetu prisutan trend ponovne nacionalizacije penzijskih fondova, jer su države koje su ih ranije privatizovale imale loša iskustva. “Pinoče je još 1981. u Čileu privatizovao penzijski sistem. To su uradile još neke zemlje Latinske Amerike, ali i istočne Evrope. Ipak, ne i najrazvijenije zapadne zemlje. Ispostavilo se, naročito u krizi, da su privatizovani penzijski sistemi pogrešno rešenje, pa tako Mađarska opet nacionalizuje penzijski fond, a i Bugari i Letonci takođe razmišljaju o tome. Verujem da će ovo biti oblast u kojoj će jača državna regulacija biti neophodna”, tvrdi Altiparmakov. I dok države “uskaču” gde mogu, privatni kapital, pritisnut krizom, nemilice otpušta radnike, a talas nezaposlenosti, koji po pravilu stiže poslednji, nakon svih nedaća u privredi, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) ostavio je bez posla u poslednjim godinama čak 27, 6 miliona ljudi u svetu. Danas je ukupno nezaposlenih u svetu čak 205 miliona, a iako MOR u 2011. godini očekuje blago poboljšanje (prognoza je da će broj nezaposlenih pasti na 203, 3 miliona), za oporavak tržišta rada biće potrebne godine. Zvono za uzbunu među svim radnicima zazvonilo je kada su torinski radnici iz Fijatove fabrike Mirafjori, inače poznati po jakom sindikalnom organizovanju, pristali na ugovor sa poslodavcem, koji krši gotovo sva nekada garantovana radnička prava. Čuvene tri čikaške osmice (osam sati rada, osam sati sna i osam slobodnog vremena) “pale su” sporazumom iz Torina. Ugovor, u zapadnim medijima ocenjen kao istorijski i kao novi „NJu dil”, doneo je od januara ove godine nova rigoroznija pravila rada, koje je nerado i sa strahom prihvatilo 54 odsto radnika najveće i jedne od najstarijih fabrika u Italiji, Fijatove Mirafjori u Torinu. Oko 5.600 radnika dobrovoljno je, svojim glasom ustupilo značajan deo davno osvojenih radničkih prava za ne baš sigurno radno mesto i neizvesno povećanje plata. Torinski radnici pristali su da rade šest umesto pet dana nedeljno, da za mašinama rade u tri, umesto u dve smene, a odrekli su se i prava na štrajk ili u protivnom sledi umanjenje plata, pa i otkazi. Neizvesno je i plaćeno bolovanje. Sličan scenario Fijat sprema u svim svojim fabrikama, a kao model su uzete fabrike u Brazilu, gde oko 15.000 plavih kombinezona radi u tri smene svih sedam dana. Italijanski sindikati demonstrirali su ovom prilikom svu nemoć pred krupnim kapitalom, koji koristeći „blagodeti” slobodnog tržišta i liberalnog kapitalizma, u besomučnoj jurnjavi za profitom, zapravo postaje glavna opasnost za teško stečene demokratske tekovine: pravo na rad, slobodno vreme, socijalna prava.... Virus iz Torina širi se Evropom, posebno među razvijenim zemljama. Tamo su radnička prava dakako i bila najveća. Fijatov primer sledio je Folksvagen, a nemački sindikati pristali su na izmene kolektivnog ugovora, kojima se smanjuju plate zaposlenima. “Kriza je, nažalost, omogućila krupnom kapitalu, a mislim na multinacionalne kompanije, da ugrozi mnoga prava radnika, odnosno da smanji ona prava koja proističu iz odnosa na relaciji sveta rada i sveta kapitala. Radni dan je sve duži, umesto osam radi se deset sati dnevno, malo ko ima dva slobodna dana nedeljno, a godišnji odmori skraćuju se sve više s različitim obrazloženjima. Na plaća se prekovremeni rad, ni rad praznicima, a na svaku pobunu odgovor je sličan: ako ti nećeš, ima ko hoće. Sve se to radi da bi se smanjila nadnica, a ostvarili veći profiti. Problemi su isti svuda, i u Italiji, Španiji, Grčkoj i u Francuskoj. U Nemačkoj su sindikati prihvatili da im budu manje zarade, jer bi u određenom periodu dobijali otkaze”, objašnjava za NIN Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. Urušavanju prava radnika zapadnih zemalja doprinela je i sve prisutnija tendencija seobe kapitala ka nerazvijenim zemljama i zemljama Trećeg sveta, gde je jeftinija radna snaga, veće poreske olakšice i samim tim profiti veći. “To je bio glavni argument i poslodavaca iz Fijatove fabrike, da će preseliti fabriku u Brazil, Maleziju ili u Albaniju, svejedno, negde gde su troškovi manji. Pred takvim argumentima sindikati popuštaju i stvara se jedan sasvim novi poredak između sveta rada i sveta kapitala”, kaže Zarubica. I Branislav Čanak, predsednik Sindikata Nezavisnost, govori o seobi kapitala kao glavnom argumentu poslodavaca za smanjenje prava radnika, koji pri tome znaju da to nije blef. On podseća da je nedavno jedna fabrika visoke tehnologije maltene preko noći preseljena iz Francuske u Indiju, a francuski radnici ostali su u čudu ”gde je nestala fabrika”? “Sindrom Mirafjori širi se i van Evrope. Imate slučaj američke države Viskonsin, nekadašnje uporište demokrata, čiji je guverner Skot Voker oduzeo pravo na kolektivni ugovor radnicima u državnoj administraciji. Mnoge američke države sada žele isto to da urade, a niko nije očekivao da će to da se desi u Viskonsinu. Ali desilo se”, kaže Čanak. Uzroke današnje slabosti sindikata, koji su nemoćni pred ovim dešavanjima, lider Nezavisnosti ne traži samo u krizi već i u činjenici da su sindikati izgubili političko uporište u strankama socijaldemokratske orijentacije. Raskid socijaldemokrata sa sindikalnim pokretima počeo je još 80-ih godina u Americi Ronald Regan, kasnije u Britaniji započela Margeret Tačer, a Bler dovršio. “Sindikalni pokret više nema jaku političku podršku. Sad se sve svodi na snagu samih sindikata, koji nikada nisu moćni bez političke poluge. Zato su radnici prepušteni na milost krupnom kapitalu”, tvrdi Čanak. Posledice aktuelnog urušavanja radničkih prava širom sveta sagovornici NIN-a vide različito. Zarubica veruje da će se relacije poslodavaca i radnika vratiti na vreme od pre 50 godina, te da će za ponovno osvajanje s mukom sticanih prava biti potrebno pet do deset godina. On upozorava na još jednu pogubnu posledicu ovakvih promena - gubitak novih radnih mesta. Jer, nametanje obaveze prekovremenog rada postojećim radnicima znači da nema otvaranja novih radnih mesta. Prema nekim procenama, samo u Srbiji bi se ukidanjem prekovremenog rada otvorilo oko 50.000 novih radnih mesta. Presudnu ulogu u pronalaženju kompromisa između sveta rada i sveta kapitala mogla bi imati politika, jer na kraju, od nje sve zavisi. “Ova vrsta krize koja stvara veliki pritisak na prava zaposlenih i dovodi do fenomena da radnici pristaju na sve samo da bi sačuvali radno mesto, ipak ima jasne političke implikacije. Politika će morati na neki način da ispegla taj jaz između kapitala i rada, jer je to za nju veliko opterećenje. Zato mislim da se prava radnika neće lako vratiti, ali i da trenutni potresi neće ostaviti trajne posledice”, objašnjava Stojiljković. Promene, a pre svega, seoba kapitala, ipak će dovesti do uspostavljanja novih odnosa snaga i neke nove ravnoteže u svetu. Najveći gubitnici promena svakako će biti radnici zapadnih zemalja, koji su dosegli najviše prava, a dugoročni dobitnici radnici nerazvijenih zemalja i zemalja Trećeg sveta, u koje se kapital sve češće seli. To će voditi ka delimičnom izjednačavanju prava radnika, ali i zarada u svetu. Na štetu zapadnog sveta. U takvom, novom kapitalizmu u nastajanju, radnici bi se, posle krize, mogli probuditi u vremenu od pre 135 godine, uoči čikaških radničkih demonstracija, kada je zahtev za osmočasovni radni dan delovao samo kao san. Kapitalizmu i tržišnoj ekonomiji je potrebna pomoć – zavapila je elita sa Volstrita u leto 2008. kada je počela svetska ekonomska kriza. Spas je, bar nakratko, pronađen u državnom intervencionizmu. Dokle? Dok ta neizvesnost traje, povećava se nezaposlenost, a radnici čija su prava ugrožena više i ne pitaju za granicu izdržljivosti. Nekada odlično sindikalno organizovani, zaposleni u Fijatovoj fabrici Mirafjori u Torinu sami su pristali da rade duže i više. Kakve su posledice i koga će sve zahvatiti virus iz Torina? Šta bi na sve to danas rekao Marks? Nemački model za EU I dok svetske ekonomije lutaju, a poljuljani liberalni koncept ne nudi rešenje, Nemačka veruje da je, barem za EU, njihov recept garant opstanka. Tako je nedavno nemačka kancelarka Angela Merkel stavila na sto plan kojim bi sve zemlje evrozone morale u potpunosti da usaglase granice za odlazak u starosnu penziju, uvedu jedinstven porez za velike korporacije, usaglase plate u javnom sektoru, ukinu automatske povišice plata, ograniče javnu potrošnju i usklade sisteme socijalnog osiguranja, uz eventualno uvođenje kaznenih mera za zemlje koje krše nova pravila. Štaviše, predviđeno je da se ograničavanje javnog duga svih zemalja evrozone unese u njihove nacionalne ustave. U zamenu za ovaj plan, Nemačka i Francuska bi pristale da povećaju fondove EU za finansijsku pomoć članicama zapalim u dugove, kao što su Grčka i Irska. Međutim, Merkelova je istakla da sporazum o pomenutim merama mora da bude postignut u martu da bi Berlin dao novac za veći paket pomoći. Ovaj potez Merkelove predstavlja revolucionarni preokret Berlina koji bi mogao na više polja da utiče na budućnost cele EU. Najpre, drastično se produbljuje jaz između glavne struje u EU i Velike Britanije, koja ne želi da previše finansijskih i ekonomskih ingerencija prebaci na nivo EU. Time bi se rešilo ono što otac evropske ekonomske i monetarne unije Žak Delor naziva „sistemskom greškom”, odnosno činjenicom da ne postoji zajednička ekonomska fiskalna politika EU pa su zemlje evrozone nekad jedna drugoj konkurencija, a i ekonomsko „zabušavanje” jedne države neminovno utiče na sve ostale. Međutim, žalbe na nemačko-francuski plan već stižu ne samo od posrnulih ekonomija već i od prosperitetnih članica evrozone. Italijani se već groze donošenja pravila za kažnjavanje prezaduženih zemalja zbog toga što upravo Rim uveliko premašuje pravilo da članice EU mogu da imaju budžetski deficit do tri odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), kao i javni dug do 60 odsto BDP-a. S druge strane, Belgija, Luksemburg i Španija se grčevito protive povezivanju povećanja plata za određene indekse, dok Austrija ne želi povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Grke plaši ideja o promeni nacionalnog ustava u kojem bi se odredila granica za javni dug, dok Irci ni po koju cenu ne žele da se odreknu svog niskog poreza za korporacije. Kritičari ističu da nemački ekonomski model počiva na stalnom trgovinskom višku i da Nemačka svojom robom i uslugama preplavljuje susedne države i domaću nezaposlenost prebacuje na teret drugih. Ovo, prema njihovom mišljenju, nije moguće kopirati i primeniti u drugim zemljama EU. Kriva država, ali i sindikati U jeku krize, koja je ogolila sve nedostatke zapadnih, razvijenih sindikata, ovdašnji tek deluju potpuno nemoćno. O tome svedoči i surova statistika koja kaže da je tokom recesije u Srbiji čak 400.000 ljudi izgubilo radna mesta, da svega 17 odsto poslodavaca redovno isplaćuje platu, a da više od polovine zaposlenih radi prekovremeno bez nadoknade. “Podaci su strašni i govore o tome da država ne radi dobro, jer toleriše sve to, ali i da su sindikati krivi, jer naša sindikalna scena nije sređena. Ne uspevamo da okupimo sve sindikate oko jedne ideje, a problem je sujeta određenih lidera. Mislim da oko nekih osnovnih stvari moramo da se ujedinimo, iako državi, naravno, odgovara razjedinjena sindikalna scena. I ne samo državi već i poslodavcima, koji uz dva postojeća formiraju i treći sindikat ili uopšte ne dopuštaju osnivanje sindikata. Kod nas 20 tajkuna zabranjuje da imamo sindikate u firmama. Evo, Predrag Ranković Peconi je zabranio sindikat u svojoj firmi, a kad su se radnici ipak organizovali, podelio im je otkaze. Država sve to prećutno toleriše”, objašnjava Dragan Zarubica, potpredsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije. Između dva infarkta Svako ko pomisli da radi u nehumanim uslovima i da mu je ugroženo ne samo zdravlje već i dostojanstvo (kategorija na koju se danas uglavnom zaboravlja, ali desi se da je se neko i seti), umesto gomilom sedativa može da se uteši i na drugi način. Recimo, da pogleda kako funkcioniše kineski „kapitalizam“ koji je roditelje udaljio na hiljade kilometara od svoje dece, a radno zaposlene ljude smestio u kaveze. I to ne figurativno, jer veliki broj onih koje je posao doveo do Hongkonga žive u kavezima od dva kvadratna metra površine i ponekada samo metar visine, u koje ulaze puzeći da bi prespavali. I za koje plaćaju 180 dolara mesečno. I to su, dakle, zaposleni ljudi koji zarađuju a kojima je ukinuto ne samo pravo na porodicu, odmor, relaksaciju, već i na minimalne uslove za život. Problem je što većina zaposlenih kod nas ne može da se teši na taj način jer jednostavno nema vremena da gleda dokumentarne emisije o Kini, Indoneziji, Egiptu... svim zemljama u kojima je gore nego u Srbiji. Prema poslednjim istraživanjima Infostuda, posao je pojeo vreme za sve, iako su svim nadležnim institucijama, koje bi to mogle da spreče, dostupni zakoni u kojima jasno piše šta je zabranjeno. Konkretno, na uzorku od 1.572 zaposlene osobe, čak 77 odsto ispitanika je izjavilo da je dan od 24 časa prekratak i da bi im najveća želja bila da je duži za tri do pet sati. Skoro polovina ispitanika bi taj dodatni vremenski poklon upotrebila za privatni život, ali je 45 odsto izjavilo da im je „nemogući bonus“ potreban jer im posao odnosi više vremena nego što imaju. Još pre više od sto godina radnici širom sveta su tražili 40 radnih sati nedeljno na poslu i u velikom broju su to dobili. Danas je u Evropi prosečna radna nedelja oko 48 sati, s izuzecima tipa Francuske (oni baš umeju da organizuju proteste) gde je 41. U Srbiji najveći broj Infostudovih ispitanika radi od 41 do 50 sati, dok čak 21 odsto radi i više od 51 sat. Takvo stanje je dovelo do urušavanja svih vrednosti koje su im bile bitne van radnog vremena. Recimo, dve trećine ispitanika nije uspelo da sačuva i održi prijateljstva sa ljudima van posla, a četiri odsto tvrdi da se potpuno izolovalo. Kada je u pitanju ljubavni život, posledice trpi 56 odsto zaposlenih, a zaposleni koji imaju decu su u mnogo manjoj meri uspeli da očuvaju prijateljstva... Psiholog Mira Kiršenbaum, koja je napisala vodič za bračni život u moderno vreme, tvrdi da je jedan od glavnih uzroka raspada brakova u ovom veku nedostatak vremena i da je brak u klasičnom obliku izumro da bi ustupio mesto „vikend braku“. To znači da tokom dana imate samo nekoliko minuta za bliskost sa partnerom iako sa njim spavate pod istim krovom. Međutim, ni vikend u današnje vreme nije ono što je bio jer se kao ozbiljno oboljenje pojavljuje depresija pod imenom „sindrom nedelje uveče”, koja ima tri oblika: najblaži, koji izaziva samo anksioznost jer smo imali samo dva dana odmora, srednji, depresiju koja je vezana za nesanicu i odbojnost prema okolini i, najteži oblik, onu koja ne počinje u nedelju već u petak i koja najčešće vodi ka alkoholizmu. To su potvrdila i istraživanja koja su, tražeći uzroke, ustanovila ono što i sami golim okom vidimo: zaposleni tokom vikenda u proseku potroše oko 13 sati da bi nadoknadili posao od protekle sedmice i da bi ispunili sve obaveze u kući koje su zanemarili (pranje, peglanje, čišćenje, kupovina...), a kada to urade i dođu do malo slobodnog vremena, upotrebe ga za preispitivanje svog života, koje obično dovodi do zaključka da su nezadovoljni. Ko nam je i zašto razorio i privatni život i duhovnu nadgradnju, ako se ima u vidu da je čitav 20. vek bio usmeren ka humanizaciji na radu i koliko se to odrazilo na zdravlje ljudi? Milenko Srećković, aktivista Pokreta za slobodu, organizacije koja se bori za radnička prava, objašnjava: “Poštovanje radničkih prava je jedan dinamičan proces. Prava za koja se radnički pokret izborio u jednoj generaciji, već narednoj generaciji mogu da budu oduzeta. Najtragičnije posledice tranzicije ka kapitalizmu kod nas nisu nastale usled loše zakonske regulative, već usled privatizacije i masovnog gubitka radnih mesta. Najteže je stanje u privatnom sektoru s obzirom na to da radnici teško zadržavaju svoja radna mesta. Svest o ogromnoj nezaposlenosti utiče i na zaposlene - oni iz straha od gubitka posla pristaju i na prekovremen rad, tolerišu maltretiranje poslodavaca i rade za minimalac. U okolnostima deindustrijalizacije pitanje poštovanja radnog prava postaje sporedna stvar i za radnike je primarno obezbeđivanje sopstvene egzistencije. Opšta nesigurnost po pitanju zaposlenja, kao i mobing na radnom mestu ukoliko je prisutan, utiču nepovoljno na opšte zdravstveno stanje. Mi smo 2008. doživeli da jedan radnik iz zrenjaninskog Šinvoza umre tokom protestnog noćenja u Domu sindikata u Beogradu, dok je trajao protest za raskid privatizacije. U samom Šinvozu je bilo i samoubistava i smrtnih slučajeva među radnicima. Tokom protesta, radnici su oproštajna pisma svojih kolega lepili na mašine na kojima su preminuli radili”, kaže Srećković. Ali zdravlje ne strada samo kod radnika koji su u protestu, iako nam se Ministarstvo zdravlja hvali da svake godine imamo sve manje bolovanja. Imamo, ali imamo i veću smrtnost od bolesti od kojih se u svetu uglavnom više ne umire i daleko veći broj invalida kojima nije priznato da su invalidi. Na osnovu nekoliko istraživanja došlo se do poražavajućih rezultata – na bolovanje se ne ide ne samo zbog ogromnih odbitaka od plate, već i zbog toga što “privatne gazde na to loše gledaju”. Više vole da im neko sa gripom dođe na posao i zarazi ceo kolektiv?! Verovatno, jer im situacija na tržištu to dozvoljava – ljudi su potrošna roba a ima ih mnogo. Koliko god da otpuštaju, uvek će imati koga da zaposle. Od bolesti vezanih uz rad godišnje u svetu oboli oko 160.000.000 ljudi ili 64 na svakih 1.000 zaposlenih. Procena je da u istom periodu oko 800.000 ljudi umre od direktnih posledica ovih bolesti (u statistiku nisu uključene povrede na radu) i da trećina zaposlenih starija od 45 godina boluje od jedne od bolesti vezanih uz rad. Ukupni troškovi zbog toga iznose prosečno oko četiri odsto BDP-a u zemljama EU, ali se sumnja da su podaci „potcenjeni“. Najčešća su kardiovaskularna oboljenja. I Srbija je jedna od zemalja u kojoj se najviše umire zbog kardiovaskularnih problema. Takođe, kod nas se baš i ne zna zdravstveni karton zaposlenih i mnoge bolesti vezane za rad nisu priznate kao profesionalna oboljenja. Za razliku od razvijenih evropskih zemalja, kod nas industrijski bronhitis i hronična opstruktivna plućna bolest, kao i sindrom bolnih leđa i bolni vrat, ne spadaju u profesionalne bolesti mada ih u najvećoj meri izazivaju uslovi na radu. Ali mi imamo nešto drugo – edukativni televizijski program. Svakoga dana na bar jednoj od televizija pojavljuju se fizioterapeuti koji propisuju set vežbi neophodan da se uradi tokom radnog vremena. Kažu, za vežbe nije potrebno više od desetak minuta, a uz to, sa sveže provetrenim prostorijama, radni učinak postaće bolji. Možda je tako, ali sve češće čujemo za pojavu dehidracije kod zaposlenih koji nisu stigli ni da odu po čašu vodu, a prostor u kome može da se vežba i čist vazduh je za većinu egzotičniji od puta na Havaje. I dok se kod nas, sem u retkim slučajevima, ulaže u humanizaciju, poboljšanje uslova rada i standarda radnika, u razvijenim zemljama je odavno ustanovljeno da to uvek podiže profit. Fitnes sale na radnim mestima, plaćene teretane, ulaznice za bazene pa čak i privatni klubovi su do sada pokazali da radnici ne samo da su zadovoljniji i produktivniji već i da im je radni učinak, nakon rekreativne pauze, daleko bolji a dugoročno – ne obolevaju od spondiloze, diskushernije, lumbaga i svih ostalih koštanih oboljenja kojima je izloženo bar dve trećine radnih ljudi. Takođe, ne pate od hipertenzije koja pogađa svakog drugog stanovnika Srbije, a koja je posledica stresa, zamora, neurednog života. Koliko i kako će se menadžeri na čelu velikih kompanija igrati zdravljem stanovništva i raspadom elementarnih ljudskih vrednosti, ipak, zavisi od države. Švedska vlada, na primer, daje poreske olakšice firmama u zavisnosti od toga kako tretiraju zaposlene. Zato cela Evropa uzdiše: „Ah, švedski standard“. Šta bi Srbija iz tog primera mogla da nauči? Pa, odgovorni u državi mogli bi da se zamisle bar nad jednim: za lečenje sve bolesnijih radnika ne plaćaju firme koje su ih urnisale, već država. Radi više za manje Sreli smo se u Londonu, u istom stanu u kome je više godina živeo sa DŽeni, decom i služavkom. To nije bio Karl s kojim bih se rado družio - vatreni mladić romantične prirode, koji piše poeziju, čita sve, od Homera do Getea, zabavlja se zadacima iz matematike, juri cure, dangubi i opija se po prigradskim krčmama. Bio je to stari Marks, koji je odavno navikao i na slavu i na prezrenje zbog ideja Komunističkog manifesta i Kapitala. U njegovom izgledu, i pored snažnog srednjeg rasta, najimpresivnija je bila glava. Ogromna brada bela mu je poput snega, a iznad crnih očiju guste čekinjaste obrve. Pramenovi duge sede kose padali su mu na snažna ramena. Kaže da nema mnogo vremena za razgovor, a intervju NIN-u daje ekskluzivno. Došao je, veli, sa Fridrihom Engelsom, jer su u paklu, preko interneta, saznali za krizu na Volstritu. Kao tvorci teorije o naučnom socijalizmu žele da vide, izbliza i neposredno, kako se globalni kapitalizam urušava na sopstvenim temeljima, bez revolucije proletarijata - onako kako je tvrdio Jozef Šumpeter, veliki ekonomski um, koji nije marksista. Zaprepastih se, otkud internet na „onom“ svetu, pa još u paklu! A on mi kaže: - Kriza je prisilila globaliste i profitere da otvaraju tržišta gde god mogu, a „onaj“ svet im je jedina šansa, pošto su im na „ovom“ propali i profiti, i akcije, i banke, i tržišta. Doneli kompjutere, podigli internet i veruju da će bogatom ponudom i ubedljivom reklamom oživeti požudu i kod umrlih. Time što je rekao jako me je zainteresovao za ideju o besmrtnosti duše, u šta su verovali mnogi filozofi, od Pitagore i Empedokla do Platona i nekih današnjih. Odgovori mi bez oklevanja: - Svi mi koji smo otišli na onaj svet, zavetovani smo da o tome ćutimo. Neću vam reći kako je tamo, ni da li duše istinski umiru ili nastavljaju da žive posle smrti. Budite zadovoljni ako vam kažem da ste vi, koji sada živite na Zemlji, možda, oni koji su ranije umrli, na nekom drugom svetu. Prelazeći na temu intervjua iznesoh mišljenje da je njegova filozofska misao bila preovlađujuća tema XX veka, a njegov Kapital najslavnija a, paradoksalno, najnečitanija knjiga, koja se iznova objavljuje i čita samo kada iskrsnu ovakve krize kapitalizma. Rekoh mu, iskreno, da ljudima nije baš jasno šta je hteo reći tom knjižurinom, debljom od Svetog pisma. A on kaže: - Kapitalom sam otkrio zakone ekonomskog kretanja modernog društva. Nisam se mogao uzdržati, pa rekoh: Na osnovu tog zakona ste prognozirali da će kapitalizam biti srušen klasnom borbom i revolucijom proleterijata. Pošto se to nije desilo, mnogi tvrde da vam zakon nije valjan. - Grešite. Pogledajte koliko i danas dobro objašnjava stvari. Moj opšti zakon kapitalističke akumulacije kaže: tamo gde privatna svojina kapitalista predstavlja uslov društvene proizvodnje „sva se sredstva proizvodnje pretvaraju u sredstva eksploatacije proizvođača i dominacije nad njim“. Radnik je, žrtva gramzivosti vlasnika. Zašto neminovno? Zato što „akumulacija bogatstva na jednoj strani, ima za posledicu akumulaciju bede, na drugoj“. Zar to nije tačno i danas, 2011. godine, koliko je bilo davne 1867, kada sam objavio prvi tom Kapitala. Dobro, ali, kako biste tim zakonom opisali sadašnju krizu u toliko različitih kapitalističkih država sveta? Vaš današnji svet nema oko 200 država, koliko priznaju UN, već samo dve. Kako dve? Kao što je govorio Platon, i ja tvrdim: danas u svakoj državi kapitalizma postoji država bogatih i država siromašnih. Ono što nisam očekivao je to da će se, u poređenju sa siromašnim, najbogatiji širom planete mnogo jače povezivati i organizovati, da će biti toliko solidarniji i konspirativniji, i da će biti spremni i na rat u zaštiti svojih interesa. Zbog toga čitavim današnjim čovečanstvom od 6 milijardi ljudi upravlja šaka bogatih, a od ostalih, kažu vaše statistike, dve milijarde ljudi je gladno, druge dve milijarde su na ivici siromaštva. Kapitalizam se hvali čudesima nauke i tehnike, televizijom, komunikacijama, uslugama, osvajanjem kosmosa, internetom, tržištima, a prikriva bedu na svakom meridijanu sveta. Dve trećine čovečanstva, na početku trećeg milenijuma, još ne zna za običan telefon. Zanemarimo siromašne regione sveta. Otkud siromaštvo u najrazvijenijim državama? Glavni uzrok je u pogrešnom postulatu kapitalizma, koji je formulisao Adam Smit, autor slavne knjige Bogatstvo naroda. Taj postulat glasi: ono što najviše služi pojedincu i što mu najviše donosi, služi ujedno i društvu, donoseći i njemu najviše. Gde danas na svetu imate bogat narod? Da je Smit u pravu ne bi najbogatije države, poput SAD koje imaju oko 290 miliona stanovnika, sa toliko milijardera i milionera imale milione sirotinje ili 40 miliona ljudi bez ikakve socijalne i zdravstvene zaštite, ne bi imale najveću smrtnost odojčadi među razvijenima, niti građane koji žive po šahtovima usred NJujorka. Ne bi Engleska imala više od 12 miliona siromašnih i oko osam miliona na ivici siromaštva. Kako biste definisali kapitalistu, bogatog privatnog vlasnika? Narod ima maksimu da su kapitalisti siromašni ljudi sa dosta para. Metaforu te duhovne bede i bahatosti onih sa dosta para najbolje je izrazio Karnegij kada je, kao prebogati američki biznismen, izjavio: „Sagradićemo i stariji i lepši Partenon“. Metafora govori koliko bogati preziru sve što se ne može novcem stvoriti. Takva je psihologija vlasnika kapitala. U Komunističkom manifestu objavljenom 1847, kada je vaš Vuk Karadžić odneo pobedu za srpski jezik i pravopis, napisao sam da su privatni vlasnici „sa svih dostojanstvenih profesija, na koje se gledalo sa strahopoštovanjem, skinuli svetačku aureolu“. Oni su „lekare, pravnike, sveštenike, pesnike, naučnike pretvorili u svoje plaćene najamne radnike“. Pošto žurite, moramo preći i na srpske teme. Otkud FIAT u Kragujevcu? Osvajanjem novih tržišta i temeljnom eksploatacijom, i novih i starih, kapitalisti privremeno savlađuju svoje krize. Osim toga, već sam rekao u Manifestu, u prirodi je kapitaliste da se „svuda mora ugnezditi, svuda naseliti, svuda uspostaviti veze“. FIAT se nije ugnezdio; srpski ministri se hvale da su ga ubedili i doveli? Kapitalizam je svuda u svetu uništio „nacionalne industrije“ i stvorio armije nezaposlenih. U takvoj situaciji kapitalisti prisiljavaju „sve nacije da prihvate njihov način proizvodnje ako neće da propadnu...“ Tako je FIAT u Srbiji otvorio novo tržište, angažovao nezaposlene radnike, snizio nadnice i produžio radno vreme. Nije vlasnik FIAT-a produžio radno vreme na 10 sati, nego su ga izglasali radnici... Nisu radnici izglasali da rade duže, da bi zaradili više. „Radi više, da zaradiš manje“ - to je uslov da bi radnici danas bilo gde u kapitalističkom svetu od NJujorka do Tokija dobili posao. „Novac primorava one koji ga nemaju da se prodaju, da prodaju i telo i dušu – to znači da prodaju radnu snagu“. To sam imao na umu kada sam još 1847. napisao: „Radnik postaje utoliko jeftinija roba ukoliko radi duže i stvara više“. Kapitalizam se spasava od propasti povećanjem stope eksploatacije. Na kraju sam ga pitao šta je sve bolesno u svetskoj ekonomiji, a on je odgovorio: - Nisu vam bankrotirale samo banke, bankrotirao je ceo svetski kapitalistički poredak; urušila vam se praksa, teorija i filozofija liberalizma, ekonomske nauke su vam zatrpane lažnim istinama; raspao se mit o „homo ekonomikusu“. Šta raditi kada je sve naopako nasađeno? Cele univerzitete, institute, fakultete morate prestrojiti, profesore i nobelovce poslati u penziju; morate rekonstruisati kompletnu zgradu ekonomskih znanja. Ceo svet trebate preurediti, jer ovo nije kriza kapitalizma nego kriza sveta i čoveka koje je kapitalizam upropastio svojim zlom. To što kapitalizam vlada trista godina nije argument da se ne može svrgnuti. Vi Srbi ste bilo 500 godina pod Turcima pa ste se oslobodili. Trista godina je nauka tvrdila da se ceo svemir okreće oko Zemlje, pa više ne tvrdi. Odakle krenuti u toliko radikalnu revoluciju? Odgovoriću vam anegdotom. Današnje čovečanstvo je kao zalutali u pustinji. Kada je jedna naučna ekspedicija, izgubljena u pesku Sahare, nabasala na beduina i pitala ga kojim putem najlakše da stignu do naselja u kome logoruju, beduin im je odgovorio: „Eee, da sam ja na vašem mestu, ne bih pošao odavde.“ Razbijanje sindikata Da li – i može li – država da eksploatiše svoje nameštenike: činovnike, prosvetne radnike, lekare, medicinske sestre, policajce, vatrogasce…? Država svakako nije poslodavac kome je do profita (do produktivnosti teoretski jeste), da bi ”cedio” živi rad, kao što to, još od industrijske revolucije do danas, čine kapitalisti. Pa ipak, u Americi je upravo u toku žestoka borba baš između države (odnosno federalnih država) i radnika kojima je poslodavac. Oko sindikalnih prava. Žarište sukoba je u državi Viskonsin, gde tamošnji guverner, republikanac, već nekoliko nedelja nastoji da progura zakon, formalno pod vidom budžetske štednje, kojim bi praktično razbio sindikate državnih radnika. U pitanju je najveći sukob države sa sindikatima od kako je Ronald Regan 1981. otpustio 15.000 štrajkujućih kontrolora. I, reklo bi se, odlučujuća bitka koja bi mogla da zada konačni udarac već uveliko oslabljenom sindikalnom pokretu najveće kapitalističke ekonomije sveta. Sindikalno organizovanje u SAD je, naime, već decenijama na nizbrdici. Sindikati su bili najmoćniji između pedesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je i posleratni američki prosperitet bio na vrhuncu. Ali od tada njihova brojnost, pa prema tome i njihova snaga, u stalnom su opadanju. Dok je u 50-im sindikalno organizovano 36 odsto zaposlenih u privatnom sektoru, danas je to samo 7 odsto. Ili, 7,1 milion ljudi, prema 7,6 miliona u državnom sektoru, koji zapošljava ukupno oko 20 miliona. Razlozi za ovo su mnogi, ali glavni je urušavanje američkog industrijskog sektora, na mnogo načina. Prvo dolaze japanske ”transplant” fabrike, koje se otvaraju prvenstveno u federalnim državama čiji zakoni ograničavaju sindikalno organizovanje. Onda stiže globalizacija i ”autsorsing” mnogih manufakturnih poslova u Aziju, gde je radna snaga jeftinija, pa su neke od najvećih američkih fabrika danas – u Kini. Najmoćniji sindikati, koji su se izborili za najbolje uslove rada, najbolje pakete socijalnog (zdravstvenog i penzionog) osiguranja, bili su oni u automobilskoj industriji, u Detroitu. Ali kad je ona počela da se ljulja pod naletom japanske i južnokorejske konkurencije i na sopstvenom tlu, i kada je, tokom tek minule finansijske i ekonomske krize, sasvim bankrotirala (spasena je samo desetinama milijardi dolara koje joj je pozajmila Obamina vlada), i automobilski sindikati su istakli belu zastavu. Spasavanje radnih mesta postalo je važnije od sindikalnih prava. Drugi proces koji je tekao paralelno sa opadanjem snage i značaja sindikata, ali u suprotnom smeru, bio je dramatičan porast nejednakosti u Americi. Tokom 80-ih, jedna desetina najbolje stojećih prisvajala je oko trećinu nacionalnih prihoda. Danas, njihov udeo se sasvim približio polovini. Dok prosečan radnik u državnom sektoru zarađuje oko 50.000 dolara godišnje, prosečan bonus na kraju prošle godine na Volstritu iznosio je 132.000 dolara. Otuda ”union busting”, razbijanje sindikata, ima dalekosežnije posledice od onih radnopravnih, jer eliminiše jednu protivtežu za balansiranje sistema, ne samo ekonomskog, nego prevashodno političkog. Borba za preraspodelu nacionalnog bogatstva je, uostalom, i srž sukoba konzervativaca sa Barakom Obamom i njegovim programom, što se najbolje vidi po i dalje žestokom osporavanju novog zakona o zdravstvenom osiguranju. Nije zanemarljiva ni politička dimenzija napora da se rasture sindikati. Oni su dosad izdašno prilagali izbornim fondovima demokrata, što je bila kompenzacija za darežljivost krupnog biznisa prema republikancima. Otuda, bitka u Viskonsinu ovih dana, ponajmanje je sindikalna.