Protest prerasta u rat

Dok se u Libiji vode borbe oko gradova Ras Lanuf, Tobruk, Zavija i Misrat, a Gadafi i pobunjenici proglašavaju pobede, ostatak sveta sa sigurnošću zna samo da broj žrtava i izbeglica raste iz dana u dan. Razne međunarodne organizacije su početkom nedelje saopštile da je u sukobima poginulo već oko 6.000 ljudi, a da je najmanje 4.000 ranjeno. Više od 200.000 izbeglica iz Libije je prešlo u Tunis i Egipat. UN procenjuju da bi usled sve žešćih borbi broj izbeglica mogao da dostigne čak jedan milion. Komesarijat UN za izbeglice (UNHCR) upozorava na sve teži položaj begunaca u logorima na granicama i traži hitnu međunarodnu finansijsku pomoć. Generalni sekretar OUN, Ban Ki Mun, imenovao je bivšeg jordanskog ministra spoljnih poslova Abdelila al-Katiba za specijalnog izaslanika, koji bi trebalo da se sastane sa vlastima u Tripoliju i organizuje humanitarnu pomoć. I dok Libijci insistiraju da je ovo samo njihova borba, na međunarodnoj sceni u toku su rasprave o narednim koracima. Na stolu su sve opcije, uključujući i vojnu intervenciju, od koje se za sada zazire. Situacija u celom regionu je više nego osetljiva, a strane intervencije se obično vide kao cinični neokolonijalizam. To bi bila veoma nezgodna poruka u trenutku kada sam Gadafi govori o demonstracijama kao zaveri koja dolazi spolja. U međuvremenu britanski pokušaj da se uspostavi kontakt sa opozicijom neslavno je propao. Tim diplomata, koji je obezbeđivalo nekoliko specijalaca sleteo je helikopterom u blizinu Bengazija, ali je ubrzo pohapšen. „Ne znamo kakva je priroda njihove misije. Odbili smo da razgovaramo sa njima zbog načina na koji su ušli u zemlju“, izjavio je jedan predstavnik pobunjenika. Britansko ministarstvo nije u prvi mah potvrdilo ovu vest, ali je ubrzo stiglo saopštenje lično ministra Vilijema Hejga, da je tim koji je trebalo da uspostavi kontakte sa opozicijom „naišao na poteškoće“. Britanci su ubrzo oslobođeni i napustili su Libiju, a od ustanika su stigle poruke da ne žele takvu vrstu podrške, koja bi samo dala povoda Gadafiju da njihovu revoluciju proglasi delom stranih obaveštajnih službi. Ustanici traže da se uspostavi zona zabrane letova, kako bi se sprečili napadi Gadafijeve avijacije. Vođa Nacionalnog libijskog saveza, bivši ministar pravde Mustafa Abdel DŽalil je u utorak Gadafiju dao rok od tri dana da odstupi i napusti zemlju, te da onda neće biti sudski gonjen. Američki predsednik Obama je za sada dosta oprezan. On je, istina, izjavio da Amerika neće sedeti skrštenih ruku, insistirao da se Gadafi povuče i rekao da njegova administracija razmatra sve opcije, ali to nije sprečilo zagovornike snažnijih akcija da ga optuže za oklevanje. Ima, međutim, mnogo razloga da američka administracija bude oprezna. Ministar odbrane Robert Gejts izjavio je da SAD ne mogu sebi da dozvole još jedan neizvestan rat na Bliskom istoku. Čak i uspostavljanje zone zabrane letova, kaže on, kompleksna je i rizična operacija, pošto bi američke snage prvo morale da unište libijski sistem protivvazdušne odbrane. Ideja o vojnom angažovanju ne bi nikako mogla da dobije podršku Rusije i Kine u Savetu bezbednosti. Međutim, Arapska liga se izjasnila da bi eventualno podržala zabrane letova nad Libijom, a konačna odluka bi mogla biti doneta ovog vikenda na najavljenom ministarskom skupu u Kairu. Britanski ministar Hejg upozorio je i da se zabrana letova može uvesti i bez rezolucije SB, ali da bi takav potez mogao da razbije međunarodnu koaliciju koja je stvorena protiv Gadafija. Zasad je generalni sekretar NATO, Rasmusen, isključio mogućnost direktne vojne intervencije bez mandata UN, ali je istovremeno upozorio da Zapad neće još dugo „pasivno“ posmatrati napade Gadafijevih mlaznjaka na civile, te je alijansa uvela 24-časovne letove špijunskih aviona AVAKS iznad te zemlje. SAD su u NATO-bazu Suda na grčkom ostrvu Krit preko vikenda premestile dva velika ratna broda: nosač helikoptera „Krisardž“ i amfibijski desantni brod „Pons“, na kojima se nalazi 2.000 mornara, od toga 800 marinaca. Prethodno su SAD na Krit prebacile još 400 vojnika. Atina je međutim upozorila da bez odluke SB OUN neće dozvoliti vojne akcije sa svoje teritorije. Postavilo se i pitanje logistike eventualne operacije: gde bi bile stacionirane snage, ko bi to platio, ko bi nadgledao, koje snage bi kontrolisale vazdušni prostor. Najzad, kako bi i pod kojim uslovima bili obarani libijski avioni. Vodeće snage u takvoj operaciji morale bi biti američke i britanske. Ni Vašington ni London, međutim, ne pokazuju previše entuzijazma za ovakvu avanturu. Zagovornici intervencije, sa druge strane, bave se nabrajanjem propuštenih prilika tokom ratova u Bosni, Ruandi, pa i Zalivskom ratu 1991, tokom koga je, kako tvrde, trebalo skinuti Sadama Huseina. Invazija na Irak, pa zatim i na Avganistan, koje su započele sličnim zahtevima koji se i sada mogu čuti, ipak su prilično smanjile entuzijazam za izvozom demokratije oružjem. U tekstu “Lekcije iz prethodnih ratova”, londonski “Spektator” podseća na nekoliko stvari koje bi svetski političari morali da imaju na umu dok razmatraju vojne intervencije. Na primeru Bosne autor podseća da “koliko god bila velika potreba za humanitarnom pomoći, nijedna vojna misija ne sme da se nazove humanitarnom. To je, na kraju krajeva, politička misija – zaustavljanje ubijanja i pomaganje u svrgavanju režima – i mora da se shvati kao takva. Nazivajući misiju humanitarnom prizivamo probleme koji su opsedali međunarodnu zajednicu u Bosni”. Podsećajući na događaje u Iraku, list piše da će čak i zemljama bogatim naftom biti potrebna decenija međunarodne pomoći, a možda i više, posle užasnog rata, kao i da svaka eventualna misija “mora da se smatra legitimnom, i po mogućstvu i legalnom, ali svakako da ima podršku u regionu”. I Amerika i Evropa trenutno su finansijski iscrpljene i diplomatski mnogo slabije nego što je to bio slučaj u vreme Iraka. Sukob u Libiji, sa druge strane, očigledno neće uskoro biti rešen. Gadafi bi, takođe, još uvek mogao da povrati vlast. U prvi plan je izašao je problem energetske bezbednosti. Evropa pokušava da izračuna do kakvih posledica mogu da dovedu nemiri, posebno nakon pooštravanja ekonomskih i finansijskih sankcija Libiji. Mnoge velike kompanije već su obustavile eksploataciju u toj zemlji, prestali su da rade nemački Vinteršal, britanski BP, italijanski Eni, francuski Total, norveški Statoil, englesko-holandski koncern Šel. Italija, koja je bila najpouzdaniji partner Libije, četvrtinu potreba za sirovom naftom i 10 odsto potreba za gasom dobija iz te svoje bivše kolonije (a još 10 odsto kupuje od Alžira). Gasovod Grinstrim koji je povezivao Libiju i Siciliju bio je jedan je od najvažnijih gasovoda za celu Evropu. On je, međutim, već danima prazan. Povezanost dve mediteranske zemlje bila je vidljiva na svim nivoima. Libija je glavni deoničar u najvećoj italijanskoj banci Unikredit, sa udelom od 7,2 odsto. Potpredsednik banke Farhat Bengdara, takođe je i predsednik centralne banke u Tripoliju. Libija ima dva odsto u Finmekanika, najvažnijoj vojnoj proizvodnji, i još dva u Fijatu, najvećoj automobilskoj kompaniji. Svojevremeno, 1976. godine Gadafi je spasao Fijat koji je zapao u finansijsku krizu i narednu deceniju držao je 15 odsto deonica, i bilo je potrebno mnogo vremena da se sklopi ugovor kojim bi se veći deo ipak vratio u ruke Italijana. Libija je takođe vlasnik sedam odsto akcija torinskog Juventusa, jednog od najpopularnijih italijanskih i evropskih fudbalskih klubova. Istovremeno, više od 100 italijanskih kompanija je aktivno u Libiji, uključujući gigant Eni, elektronsku kompaniju Ansaldo STS i građevinsku kompaniju Impreljo. Moć se naravno ne nalazi toliko u samim deonicama, koliko u saradnji. Eni je, recimo, uložio 50 milijardi dolara u ispitivanje i vađenje nafte u Libiji. Bilo je potrebno mnogo pritiska da bi se Italija priključila opštoj osudi Gadafija. Italija, svakako, nije jedina evropska država koja je zabrinuta. Evropa je zdušno podržavala Mubaraka, a veze sa Gadafijem takođe su bile čvrste. Ostalo je upamćeno puštanje na slobodu jedinog osuđenog za rušenje Pan- Amovog aviona iznad Lokerbija, kada je poginulo 270 ljudi. Toni Bler tada verovatno nije imao mnogo izbora kada je Gadafi zapretio sankcijama britanskim kompanijama koje rade u Libiji. Nemiri koji su zahvatili arapski svet zatekli su Evropu sasvim nespremnu. Bliski i kompleksni odnosi Italije sa Libijom, Nemačke sa Saudijskom Arabijom, Francuske sa Marokom, bili su veoma važna karika u ekonomijama ovih država, a što je još važnije nisu se dovodili u pitanje. Sada je na dnevnom redu ne samo pitanje snabdevanja naftom i poslovnih aranžmana, već i potencijalni talas izbeglica koje EU neće moći da apsorbuje. Italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini upozorio je na mogućnost “biblijskog egzodusa”. Britanski premijer Dejvid Kameron ostao je, međutim, usamljen u pokušaju da na dnevni red stavi pitanje šta je uzrok masovnog bežanja iz severne Afrike. Dok im nad glavom visi sve veća cena nafte i pretnja talasom izbeglica, koji ne znaju kako bi zaustavili, evropski lideri nisu raspoloženi da se bave tuđim problemima više nego što moraju. Libija je u plamenu, a dve revolucije koje se međusobno bore, Gadafijeva i opoziciona, poručuju da neće odustati. Međunarodne snage mogu da krenu u akciju, ne bi bilo prvi put to da učine i bez saglasnosti Saveta bezbednosti, ali možda nije loše imati na umu iskustvo Avganistana: čak i akcije koje odobri UN mogu kod domaćeg stanovništva da se dožive kao invazija, a to obično nailazi na žestok odgovor i dugotrajni vojni angažman sa neizvesnim ishodom. Uloga plemena U Libiji postoji oko 140 plemena, od kojih je 30 velikih i uticajnih, a njihovi odnosi odvajkada određuju sudbinu države. Uloga im je veoma slična onoj koja je donedavno postojala, ili je i dalje ima, u nama bliskoj Crnoj Gori ili među Albancima. NJihovu ulogu je dobro shvatio i Gadafi, koji je svoju preko četiri decenije dugu vlast obezbeđivao tako što je pravio vešte aranžmane sa pojedinim plemenskim vođama, iskorištavao ih jedne protiv drugih ili ih podmićivanjem privlačio na svoju stranu. Čak i njegov bombastičan stil oblačenja i govora bio je usmeren na pravljenje što jačeg utiska među plemenima, ma koliko to smešno ili apsurdno izgledalo na zapadnim TV-ekranima. Pripadnost i lojalnost plemenu uvek je bila snažnija od identifikacije sa državom i to uprkos Gadafijevim naporima da stvarajući „apsolutnu vlast naroda bez posrednika“ (DŽamahiriju) skrši moć klanova i njihovu arhaičnu kulturu u korist jake centralne vlade. Gadafi se od dolaska na vlast 1969. pa sve do početka 90-ih godina oslanjao više na vojsku, ali posle nekoliko pokušaja atentata i državnih udara, okrenuo se realnosti i započeo dijalog sa raznim klanovima, vešto manipulišući njihovim tradicionalnim antagonizmima i koristeći njihova rivalstva. Sam Gadafi potiče iz jednog od manjih plemena – Al Gadafa, te se od početka radi opstanka na vlasti morao udružiti sa znatno jačim plemenima Varfala i Magara, čiji pripadnici su dugo držali sve važne pozicije u tajnoj službi, policiji i oružanim snagama i tako obezbeđivali kako Gadafijevu vlast, tako i svoj uticaj i bogaćenje. Poslednjih dvadesetak godina on menja taktiku, pa u oružane snage dovodi predstavnike ostalih plemena, ne dajući prednost nijednom, što je svakako vodilo „harmonizaciji“ odnosa u društvu. Da je ta „harmonija“ bili privid, pokazuju i trenutne deobe, koje opet aktuelizuju opasnost od cepanja Libije po plemenskim granicama i to na Gadafijev zapad i naftom bogati istok i jugoistok. Vodeća plemena žive u tri različita dela Libije koja su tek italijanskom kolonijalnom vlašću u prošlom veku ujedinjeni u jednu političku celinu. Tradicionalne oblasti su: na severozapadu Tripolitanija, na istoku Kirenaika, te Fezana u centralnom delu zemlje. Prve dve su obalske regije uz Mediteran između kojih leži 800 kilometara pustinje. Gadafijev puč je centar mlade države preneo iz Kirenaike, odnosno Bengazija gde je vladao svrgnuti kralj Idriz, u zapadnu oblast oko Tripolija, koje naseljavaju Gadafijevi klanovi. Dva značajna plemena, Varfala i Al Zuvaja, kontrolišu drugi po veličini grad i važnu luku Bengazi i okolna naftna polja, i ona su Gadafiju, posle krvoprolića koje su izazvale njegove trupe, poručila da „više nije njihov brat“. Uz to je lider klana Al Zuvaja, šeik Faraj al Zuvaj, zapretio da će prekinuti isporuke nafte inostranstvu ukoliko režim ne prestane sa nasiljem prema oponentima. Ukupno su se 22 plemena s istoka priključila pobuni. NJima je, sudeći po aktuelnim vestima, blisko i pleme Avlad Ali, koje kontroliše granicu prema Egiptu, preko koje bi antirežimske snage mogle da dobijaju raznovrsnu pomoć – ako Egipat to bude dozvolio. Gadafija mora da je posebno zabolela izdaja uticajnog plemena Al Zintan, koje naseljava jug zemlje prema Nigeru i Čadu. Gadafijev klan i ovo pleme su tradicionalno bili tesno povezani, te se on nadao njihovoj podršci u ovim sudbonosnim trenucima. Izgleda da su tradicionalna plemena, sa svim svojim razlikama i surevnjivostima prevazišla rivalitete i okupili se oko jedinstvenog cilja: oterati Gadafija. Ako to postignu, plemenske vođe će u prelaznom periodu svakako igrati veoma važnu ulogu, jer pukovnik je za četiri decenije uspeo da uništi sve relevantne državno-društvene strukture u zemlji, osim tajne policije i plaćeničke garde. Stoga će klanovske poglavice morati da ispune politički vakuum postgadafijevske Libije, da očuvaju teritorijalni integritet i pripreme uslove za postepenu demokratizaciju i slobodne izbore.