Devet pitanja za Srđu Popovića

Poštovani glavni uredniče NIN-a gospodine Nebojša Spaiću, Povodom veoma obimnog i važnog pažnje intervjua Vaše urednice Vesne Mališić sa advokatom Srđom Popovićem pod naslovom „Legija je samo metak“, molim Vas da objavite u integralnom obliku mojih „NekOliko pitanja advokatu Srđi Popoviću“. Gospođa Vesna Mališić u svom jasno tendencioznom intervjuu sa advokatom Srđom Popovićem, obaveštava nas da je advokat Srđa Popović specijalizovan za političke delikte. Ja mu tu specijalnost ne osporavam, jer je pored ostalih „političkih delinkvenata“ branio i Artukovića, ministra unutrašnjih poslova ustaške Hrvatske i jednog od organizatora logora za Srbe, Jevreje i Rome – Jasenovac, Gradiška, Jadovno i druga mučilišta. Takođe, gospođa Mališić nas obaveštava i da je Srđa Popović pisac nekoliko knjiga iz svoje struke, među kojima je i „Nedovršeni proces“ o ubistvu Zorana Đinđića. „U novembru prošle godine“, podseća nas gospođa Mališić, advokat Srđa Popović „podneo je krivičnu prijavu protiv devet ljudi među kojima je i Vojislav Koštunica, zbog pobune JSO i time podsetio Specijalno tužilaštvo na obećanu istragu o pozadini ubistva premijera Đinđića.“ Šta ja načelno mislim o ovom „podsećanju Specijalnog tužilaštva na obećanu istragu o pozadini ubistva premijera Đinđića“ izjasnio sam se kao osnivač i predsednik Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja, koji je delovao na prostoru čitave Jugoslavije od 1984. do 1989. godine, zajedno sa članovima Odbora – pesnikom Matijom Bećkovićem i profesorom Kostom Čavoškim. A šta mislim o političkim ličnostima Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice u vremenu petooktobarskog prevrata i u periodu „nove demokratske vlasti“ do ubistva i sahrane Zorana Đinđića marta 2003. godine, napisao sam u knjizi u „Tuđem veku“ koju će u aprilu ove godine izdati Službeni glasnik. U njoj sam, između ostalog, izneo i jednu hipotetičnu mogućnost o motivima ubistva Zorana Đinđića, koju gospođa Mališić i gospodin Srđa Popović u svom razgovoru ne pominju. U njihovom razgovoru mene zanima smisao pitanja V. Mališić koje glasi: „Mnoge ste srpske nacionaliste i demokrate branili zbog verbalnog delikta. Svi su se oni nekako u to vreme mešali, više nego danas?“, ali radoznao sam i za smisao odgovora Srđe Popovića: „U onoj takozvanoj disidentskoj beogradskoj sredini nepisano pravilo je bilo da ljudi nastupaju zajedno, svesni međusobnih razlika. Međutim, kad su događaji počeli da se ubrzavaju i dramatizuju to se potpuno prekinulo. Postojale su uvek tri struje, jedna nacionalistička oko Dobrice Ćosića, druga marksistička gde su bili Nebojša Popov, Mićunović, Sveta Stojanović, Životić, pa i tvrdi marksisti, recimo Vlada Mijanović, pa Sonja Liht, Milan Nikolić, i najmanje brojna, građanski orijentisana grupa ljudi sa fakulteta, kao i onih iz umetničkog sveta, pisaca, slikara (Bora Ćosić, Stojan Cerović, Vesna Pešić, Laza i Voja Stojanović, Obrad Savić, Biljana Jovanović, Neda Nikolić, Dušan Kuzmanović i mnogi drugi). Oni su u stvari bili najaktivniji, na primer kroz takozvani peticionaški pokret“. Ovu lažnu priču o srpskoj opoziciji i njenim idejama, međusobnim bliskostima, razlikama, delovanju i nedelovanju, gospođa Mališić dopisuje: „Srbija nije imala mnogo sreće sa svojom elitom koja je bila uglavnom nacionalistička...“ Nemam nameru da polemišem sa nekompetentnim mišljenjem Vesne Mališić, niti da razuveravam advokata Srđu Popovića da Jugoslaviju nisu uništili srpski nacionalisti kao što tvrde hrvatski, slovenački, bosanski i albanski separatisti i njihovi inostrani zaštitnici. Kao jedan od obnovitelja NIN-a u pedesetim godinama prošloga veka, ja danas mogu samo da žalim da NIN u ovoj „seriji“ zastupa istorijske neistine iz bliske prošlosti i iskazuje ih retorikom titoističkog doba. Povodom ideološke kvalifikacije moje ličnosti želim da advokatu Srđi Popoviću postavim nekoliko pitanja: 1. Ko je prvi u Jugoslaviji 1962-1963. godine kao Jugosloven polemisao protiv slovenačkog separatizma koji je zastupao profesor Dušan Pirjevec iz LJubljane? 2. Ko je 1968. godine na Plenumu Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije osudio nasilje Albanaca nad Srbima na Kosovu i Metohiji i kritikovao komunističko vođstvo Jugoslavije za nacionalističku politiku, predviđajući da će takva politika dovesti do raspada Jugoslavije, koja se i dogodila devedesetih godina prošloga veka? 3. Da li gospodin Popović pamti ko je bio predsednik Srpske književne zadruge 1969-1972, čiji je Glavni odbor predstavljao prvi demokratski pluralistički forum u Srbiji, koji su činili komunisti i antikomunisti, marksisti i demokrate, umetnici, naučnici i privrednici, Srbi i muslimani, a koji je po nalogu Tita i Kardelja razjurilo „liberalističko“ vođstvo Srbije? 4. Da li se advokat Srđa Popović seća ko je njega i pesnika Dragoljuba Ignjatovića branio 1974. godine od policijskog terora u intervjuu britanskoj televiziji, pa mu je zbog te „đilasovske“ izjave na RTS-u održano javno suđenje u kome su učestvovali javni tužilac Srbije i nekoliko pouzdanih beogradskih novinara? 5. Da li je zaboravio ko je 1980. godine pokušao da osnuje jugoslovenski časopis JAVNOST sa profesorom LJubomirom Tadićem, nastojeći da pokrene intelektualni dijalog o demokratskoj reformi Jugoslavije koja se nalazila u dubokoj nacionalnoj, ekonomskoj i društvenoj krizi? 6. Zašto je advokat Popović zaboravio da je Dobrica Ćosić kao predsednik SRJ predložio prihvatanje Vens-Ovenovog plana koji je trebalo da okonča rat u Bosni i Hercegovini i na Palama 6. maja 1993. na sednici Narodne skupštine Republike Srpske, zajedno sa Slobodanom Miloševićem i predsednikom grčke vlade Micotakisom, zalagao se za mir i konfederalno uređenje Bosne i Hercegovine – što je i zapisano u Dejtonskom mirovnom sporazumu? 7. Kao advokata „sa velikim iskustvom za političke delikte“ molim gospodina Popovića da formuliše ideološku definiciju nacionalizma i da iz mojih tridesetak knjiga citira barem tri nacionalističko-šovinističke, antidemokratske i antihumanističke rečenice. 8. Pitam advokata Popovića sa kojim je motivima 1999. godine otpisao zahtev NATO-u da bombarduje Srbiju i Beograd i da li bi se zalagao za bombardovanje Srbije da je sa svoja četiri deteta živeo u Beogradu, kad je bestijalno bombardovan sa desetinom drugih srpskih gradova? 9. Da li je zahtev za bombardovanje Srbije koji je potpisao pravnik Srđa Popović po nekom članu međunarodnog prava – „zločin protiv mira“ i nije li vreme da Specijalno tužilaštvo za ratne zločine pokrene postupak protiv Srđe Popovića i njegovih istodelatnika?