Kafana br. 2

Srbija ima sto lica a kafana bezbroj. U kafani, mesto na kome ubijamo vreme misleći da ga intenzivno i oblaporno žderemo, u toj zadimljenoj čekaonici svih čekanja i odlaganja svega što se odložiti ne može, dešava se da čujete čudovišne rečenice, da vidite ljude i lica koje nigde drugde videti ne možete. Kafane, restorani, bistroi, bifei, krčme su jeftine pozorišne scene, na koje uzleću ljudi kojima druge scene nedostaju, na kojima se govore jezici nebrojivi, neprepoznatljivi, ili odveć uvedene, banalne neostvarenosti i žalopojke. Ali kako bi neostvarenost, promašenost, rane ljudske, mogli biti banalni! Možda je samo moć izražavanja ovih ljudi siromašnog života i rečnika nemoćna da bi izrazila njihove jade. Osećate li oblake ove plitke i otuda još bolnije kafanske žudnje! Da pukneš od besa i tuge, da klekneš i pokloniš se obilju ljudske nemoći koja se kao krigla piva ili flaša rumenog vina razliva kafanskim stolovima. U kafanama ljudi govore naglas, ali pre svega svako sa sobom, u sebi, loveći čas kada će „razviti“ svoj slučaj. Ali valja biti strpljiv, sačekati svoj red i ne zloupotrebljavati odviše vreme Drugih, koji takođe čekaju red, vrebaju priliku da istrče na scenu. I kako vreme odmiče, osećaj ošamućenosti raste i širi se, ispunjava gusti vazduh restorana. Iako se većina ovih ljudi susreću na istom mestu, gotovo svaki dan, oni govore glasom razdvojenosti, umora, tereta, neke neprepoznate zajedničke sudbine, ili nečeg što svaki dan u dugim brbljanjima dele, ali nikako ne uspevaju da podele. Neka umorna žudnja, ili ogrezlost i opuštenost biju iz ovih lica, iz njihovih očiju i drhtavih prstiju koji ne ispuštaju cigaretu. Kafanska bizarnost i bezizlaznost, govor rutine i navike, sportske i seksualne priče i asocijacije; što brbljanje duže traje a vino obilnije teče kafanci se dublje stropoštavaju do ogoljenosti i obnaženosti govora tela i duša. Načas izgleda da je u ovom ćaskanju još prisutna logika i zdrav razum kafanskih šmekera. Čovek bi u dubinu, uvek bi da u nešto utone, i nije mu, bar većini, osobito stalo do svesti i samosvesti. Ali nije lako izbeći, otarasiti se sebe! Kafanac može, dok tone u alkohol, još utonuti? Dakako, čini mu se, ili mu se bar izvesno vreme čini da nije reč o nestajanju, posebno da nije reč u nestajanju u alkoholu! Kafanac dugo ima iluziju da se u kafanskom životu njegov život vraća ili bar približava pravom životu, da će dubinski sadržaj i smisao, veličinu, koji mu nedostaju pronaći u kafani i njenoj magiji narastanja. Ja sebe tu vidim i nalazim, uverava polupijani čovek zapuštenu sredovečnu plavušu koja mu, po ko zna koji put, drži istu pridiku o štetnosti kafane, zapuštanju porodice, dece. Samo tu mogu da te nađem svaki dan, dere se raščupana plavuša, a ti, pa ti gubiš vreme, pare pa i sebe, a izgubićeš i mene ako tako nastaviš! Odista, ono što je u čoveku bilo lažno, a toga nije malo, osobito je rečito u kafanskoj koreografiji i inscenaciji. Za razliku od kafanskog čoveka „kamen ozbiljno govori o onome što skriva“ (Valeri). Jezik približava, čini jasnijim mutnež i san u nemoj, bezrekoj duši. Ali ne zaboravite: ništa ne vidimo sasvim jasno; možda i vidimo u različitim nijansama tame. Vidimo, opažamo pomalo, da bismo mogli da mislimo o nedostatku i praznini, nesagledivosti. Razum je dobar dokaz sopstvene ograničenosti; i dok je razum razuman, on ne hrani oholost i pretencioznost, ne podstiče niti povlašćuje bilo koje čulo, subjekat ili objekat. Znanje je tip pretpostavki, predstava koje bez ove zamućenosti ne bi ni bile moguće ni održive. Pesma nije samo svečanost, ni samo igra. Kažemo, i kada nedovoljno znamo šta je naš svakodnevni svet; poezija je „nešto drugo“. A ovo „nešto drugo“ može se komentarisati u nedogled. Venci i izgaženi venci; svečanost je završena, ali u pepelu nije kraj priče. Sujeverno je verovati da imamo teškoća da govorimo o početku; zašto bi nam priča o kraju bila dostupnija. Govoreći o onome što kao da postoji, govor se okuplja i iskupljuje, u perspektivu kao u slutnju, i nudi nam tek neobuhvatnu rasutost i moć izražavanja nejasno se u različitom stepenu približava ovoj ili onoj stvari prividnog života. Drugačiji život ne prepoznajemo. Definisati, kako krupna reč; ni granice svoje duše, ili tela, ne znamo; tek neizvesno i nejasno prostiranje reči...