Dve prosute strane

Trideset godina čitam NIN i imam brižnosti za svaku stranu. U prošlom broju štetovane su dve strane - polemikama koje to nisu. 1. „Ne nasedam“ Drčnost, isključivost pozadinskog advokata koji koristi pravnu samozaštitu da ćutanjem „odgovori“ na devet pitanja. U ime mojih stradalnih suseljana, veoma su me zanimali odgovori, a imam dodatno pitanje; u tvrdom je kontekstu prethodnih devet. Kao naručilac bombardovanja Srbije, oseća li Srđa Popović krivicu il kakvu ožalicu za ubijenima u Starom Grackom na Kosovu - kasetnim bombama (11. maja 1999. godine). Da li je znao šta potpisuje, a znao je da su kasetne zabranjene ženevskom Konvencijom. Devojčici Dragani Dimić (4) kasetna bomba odnela je glavu - na spavanju. Kontuzovani otac Siniša dopuzao se u dvorište, a rodbina i komšije naišli na prizor kakav svet ne vide. Otac drži kći bez glave i zapomaže da je prebace u bolnicu. Pročitajte iznova; vašim potpisom naručena je smrt... Jevrosimu i Božidara Jankovića usmrtila je kasetna na kućnom pragu; potrčali, da se nađu Dimićima u nevolji. Oprosti mi, Gospode, što njihovu pogibiju uzgred pripominjem. Gospodine Srđa Popoviću, vi nemate prava na istragu političke pozadine. Vi ste pod istragom: mrtvi su podneli optužnicu. 2. „Nije se opametio“ Ko god je uspeo da u celosti savlada tekst Vladimira Popovića, ostao je zatečen u čuđenju i upitnosti - otkud Redakciji i glavnom uredniku pravo da nam ovakvim, haotičnim napričavanjem svega i ničega potkradate novce? Ova „značajna osoba“ u našim životima pronašla je u nekom hangaru, ostavi, bagatelnom tenderu brdo reči; natrpala u vreću, potom sipanje lopatom - pa gde šta padne. Neuredno, banalno, frajerski nadmeno...