Propast miliona

Srbija ne koristi faktički već obezbeđena sredstva iz takozvanih IPA fondova Evropske unije za superviziju radova na izgradnji Koridora 10 zato što ne koristi ni zajam za izgradnju ovog autoputa, zvanično, inače, proglašenog poslom od prvorazrednog državnog značaja. Ovaj primer možda ponajbolje pokazuje koliko Srbija slabo koristi načelno odobrene pa čak i ugovorene zajmove međunarodnih finansijskih organizacija ili, pak, pojedinih država. O onima koji su joj ponuđeni i koje bi, kad bi bila spremna, mogla da koristi - kao što je, recimo, da uzmemo primer koji se pominjao poslednjih dana, ruski kredit od 800 miliona dolara za infrastrukturu - da se i ne govori. Javnost Srbije verovatno nikad ne bi ni saznala za ovaj problem da ga prošle godine nisu pokrenuli visoki funkcioneri Svetske banke. Kada se, naime, Vlada Srbije pojavila sa zahtevom za novim kreditima (od oko 900 miliona dolara) iz Svetske banke je odgovoreno otprilike: tražite još para a niste iskoristili ni pola onoga što smo vam već dali. Zbilja, od 12 projekata koliko Srbija trenutno ima ugovoreno sa Svetskom bankom, u ukupnoj vrednosti od oko 850 miliona dolara, do sada je iskorišćeno tek nešto malo više od četvrtine sredstava, što će reći nešto preko 200 miliona dolara. Ovi podaci deluju još poraznije ako se zna da projekti Svetske banke traju u proseku 4-5 godina, a da je ovih 12 projekata u proseku staro 4,8 godina. Ako se izuzme Koridor 10, koji je star godinu i tri meseca, prosečna starost projekata je preko pet godina. To znači da bi u ovom trenutku svi oni trebalo da budu već okončani. Takođe, kad se uzme finansijska strana zajmova, i opet isključi Koridor 10 gde je do sada iskorišćeno oko pet odsto ukupne vrednosti kredita, dobija se podatak da je kod preostalih 11 zajmova iskorišćeno manje od polovine (sasvim precizno, 49 odsto) raspoloživih, tačnije, i važnije, već ugovorenih para. A to, opet znači da će, nastavi li se ovako – a nema razloga da se veruje da će se bilo šta promeniti – umesto za pet, sredstva Svetske banke biti iskorišćena u duplo dužem razdoblju, odnosno za deset godina. Ipak, sudeći po podacima Kancelarije za evropske integracije, prošla godina je u pogledu potrošnje stranih sredstava, donacija i koncesionalnih, tj. povoljnih kredita, bila najbolja od 2000. godine naovamo. Lane je, naime, potrošeno 1,2 milijarde evra, od čega oko 700 miliona otpada na kredite od Evropske investicione banke (EIB), Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), dok preostalih 500 miliona evra čine bespovratna sredstva (najviše iz IPA fondova). Ognjen Mirić, zamenik direktora Kancelarije, kaže da kad je reč o sredstvima iz evropskih fondova, stepen ugovaranja i iskorišćenja je „zaista izuzetno visok“. Ali, taj dobar rezultat, nastavlja NIN-ov sagovornik, u najvećoj meri je posledica činjenice da „ugovaranje i plaćanje obavlja delegacija Evropske unije, čiji su ljudi izuzetno dobro obučeni. Iskustva iz Bugarske, Rumunije, Slovačke, Češke, naime, pokazuju da onog momenta kada se ti poslovi prebace na državu korisnika sredstava, neminovno dolazi do pada stepena realizacije. Kod Svetske banke je situacija najgora, ali kasni se sa povlačenjem sredstava i od drugih međunarodnih banaka pa su i one, kaže Zoran Ćirović, pomoćnik ministra finansija, stavljale prigovore zbog sporog preuzimanja sredstava. Za to ima više uzroka. Najpre, čini se da je u Srbiji uzimanje kredita postalo svojevrsni politički marketing. Naročito otkako je počela kriza, naši ministri su se prosto utrkivali ko će pre i ko će više para iz inostranstva da donese. Bez obzira što to, po pravilu, nisu bili pokloni, nego zajmovi, koji moraju da se vrate, makar bili i najpovoljniji. O tome šta će posle s tim kreditima biti, da li će i kako biti iskorišćeni, niko ne vodi računa. Pa se dešava da za neke od njih počnemo i kamate da plaćamo iako ih još nismo „povukli“. Svi sagovornici NIN-a se slažu da glavni razlog slabom korišćenju stranih sredstava leži, ma koliko to na prvi pogled delovalo banalno, u nedostatku projektne dokumentacije. „Kad odete u bilo koju opštinu ili neko javno preduzeće, Železnice Srbije, Putevi Srbije, EPS i pitate ih imaju li projekata - projektnih ideja imaju na tone. Ali, kad treba da vidimo projektnu dokumentaciju, da li postoji idejni projekat, studija izvodljivosti, procena uticaja na životnu sredinu itd, to ćete vrlo retko da nađete. To je prvi problem Drugi predstavljaju nerešeni imovinsko-pravni odnosi. Primer za to je rehabilitacija Golubačke tvrđave. Obezbedili smo sredstva iz IPA-e za pripremu projektne dokumentacije, ali se onda ispostavilo da je vlasništvo nad Golubačkom tvrđavom i okolinom glasilo na četiri javna preduzeća, pa je onda sa svakim od njih morao da se pravi poseban dogovor, a to traje i traje...“, govori o svom iskustvu Ognjen Mirić. Treće, nastavlja ovaj niz argumenata Zoran Ćirović, pomoćnik ministra finansija, „za realizaciju određenog projekta potrebno je pribaviti mnogo dozvola, ponekad i desetak, a to je kod nas spor proces. Zbog toga je realizacija projekata znatno usporena. Četvrtu, ništa manju, prepreku predstavlja eksproprijacija zemljišta, koja je uglavnom potrebna ako je reč o velikim infrastrukturnim projektima. Za to po pravilu treba da prođu godine, što dodatno usporava investiciju“. To je pogled sa naše strane. Pogled spolja izgleda znatno drugačije. „Nemate vi utisak da bilo ko tu oseća potrebu da se to brzo radi“, kaže za NIN domaći ekspert, već duže vreme zaposlen u jednoj međunarodnoj banci. „Za svaki projekat formira se lepo jedinica za njegovu primenu pa se onda papiri šetaju između nadležnog ministarstva i te jedinice, ali sve natenane, divota. Mi kad dogovorimo projekat, dogovorimo i dinamiku realizacije, kad se šta radi, to je javni dokument, ali nikom ništa. I uvek smo mi ti koji njih vučemo za rukav, a ne da oni nas požuruju i traže nešto“, kaže NIN-ov „svedok“. Milan Knežević, iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, razlog vidi u tome „što stranci ne daje pare na lepe oči, nego traže da se ispune određeni uslovi, a mi, s druge strane, nismo naučili da polažemo račune“. Naravno, nadovezuje se na ovu priču ekonomista Vladimir Vučković, da ovakvo ponašanje ima svoju cenu. Ona nije toliko neposredna, mada ni ta nije za potcenjivanje, koliko je dugoročna, u skladu sa poznatom devizom „vreme je novac“. Najveća šteta, u stvari, primećuje NIN-ov sagovornik, nastaje zbog toga što „neiskorišćavanje tih para koje treba da podstaknu razvoj, slabi ukupni ekonomski potencijal zemlje. Krediti za razne vrste infrastrukture služe upravo onome što država treba prvenstveno da radi – unapređenje privrednog ambijenta. Kad to ne uradite, onda morate da pribegavate direktnim subvencijama stranih investitora, što je najgori i najskuplji vid privlačenja kapitala“, zaključuje Vučković. Ruski kredit Prilikom posete ruskog premijera Vladimira Putina Srbiji mnogo se govorilo o kreditu od 800 miliona dolara koje je Rusija obećala i o našoj nespremnosti da te pare uzmemo. Poznavaoci ove problematike međutim primećuju da je reč o vrlo složenim projektima čija priprema zahteva vreme. Reč je, da podsetimo, o završetku pruge Valjevo - Loznica (300 miliona dolara) završetku Beogradskog železničkog čvora (300 miliona dolara) i modernizaciji pruge Beograd - Bar (200 miliona dolara). Na pruzi Valjevo – Loznica, koja je dugačka svega 68 kilometara, Saobraćajni institut CIP je uradio projekte za 19 tunela (dužine 9,8 km) i 69 mostova (četiri kilometra). Iznad svega je važno precizno uraditi predračun. Jer su Rusi, sudeći po pregovorima o kreditu za budžet pre dve godine, kad smo jedva izboksovali relativno povoljne uslove, vrlo tvrdi pregovarači.