BLAMAŽA BLAMAŽE

Čuli ste za ono niško devojče, demokratske provenijencije, neuspešne interpretatorke misli Zorana Đinđića, i još neuspešnijeg borca sa štikletinama i platformama na sopstvenim cipelama? Šta čuli? Gledali, bre, na Jutjubu! Nema vajnog medijskog komentatora koji nije zašiljio pero (ili šta već ima - ako ima - da zašilji) i ostrvio se na devojku. Em ne zna da izgovori, iz dva puta čak, tri prostoproširene rečenice, em je popila patos, kakav još od vremena Kasijusa Kleja nije viđen ni na bokserskim mečevima. Ta blamaža, tvrde neke kolege, ozbiljno je uzdrmala unutrašnju arhitekturu u Demokratskoj stranci, čijoj mladeži, rekoh, ubava Nišlijka pripada. Ide se dotle da se ovaj incident na otvaranju izložbe u znak sećanja na Zorana Đinđića, projektuje na političku budućnost zemlje. Šta nas, kao, čeka u politici sa takvim klincima... Čime se mi bavimo? Država se para gde god povučeš, Evropa sve dalja, nezadovoljstvo u narodu buja, a nacija se naslađuje nezgodom, od treme i neiskustva za javne nastupe, smrvljene devojke. Više od milion (!!!) poseta toga klipa pokazuje, i nanovo dokazuje, kakav smo mi narod. Kako sladostrasno uživamo u tuđoj muci i nesreći. To je, kao, prvi put. Dosad neviđena bruka. Idiii! Koliko je samo posetilaca narečenog portala videlo ono, u nekoj krčmi, zagrljeno, poprilično falš, dvoglasje predsednika Tadića i stranačkog mu potpredsednika Šutanovca? „Sliku tvoju ljubim“, beše li? Blam? Još kakav! Ili, ono Tadićevo gromoglasno navijanje, uz p(j)esmicu takođe (ili beše recitacija?), za košarkaše Partizana, sa šalom u rukama i Dodikom, kolegom iz bratske nam Republike Srpske, oko vrata? Blamaža? Dabome! Šta ćemo sa onom, ko zna koliko puta prepričanom i dopričanom, predsednikovom izjavom kako se „svako jutro budi sa Severinom“? Malo nespretno? Mnogo! Usput i nepatriotski u odnosu na domaće pevaljke, drage „mister prezidentu“. He-he... Javno blamiranje je zaštitni znak mnogih naših političara i političarki. Da li smo zaboravili izjave ministra Dačića i onaj njegov etimološko-turistički esej pred gostima iz inostranstva: „Znači, to je Kalemegdan, znači, brdo, planina“. (A, nije ni jedno ni drugo, već tvrđava i bitka, na turskom.) Ili odvratne izjave (o pokojnom Đinđiću, recimo) njegovog partijskog kolege Bajatovića? Šta ćemo sa antologijskim lupetanjem gradonačelnika jagodinskog, čuvenog Palme? Onda, legendarna smatranja Velje Ilića ili Tome Nikolića? Čanak i njegovo motorno sankanje u centru Novog Sada, jedne zimske ponoći? U sve majici „sa kratki rukavi“. Ima toga za tomove gafova i blamova. Ništa zato. Lakše je šiljiti (se) na nesrećnu Nišlijku i njen akcenat. I, padež.